Извјештај са манифестације "Крајина живи" 18.12.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 323
Јуче: 928
Недељно: 5.385
Месечно: 24.523
Годишње: 231.183
Укупно: 765.398

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 18.10.2020

Обележили смо Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату 21.10.2020

Дани Милунке Савић, пети пут - 10.10.2020

Извештај са четвртог Бруског марша 10.10.2020

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



22. децембар 2019.


Извјештај са манифестације "Крајина живи" 18.12.2019


У вријеме цара Душана Силног, а то је средина XIV стољећа србско царство је заузимало двије трећине Балканског полуострва. Србија је тада била обећана земља, моћна у сваком погледу: војном, политичком, духовном, просвјетном, енергетском, економском... најмоћнија држава југо-источног дијела Европе.

Царство које је насљедио Душанов син Стефан Урош V Немањић распарчали су великаши и властела која су осјетила да Урош нема ту харизму као његов отац. Тако да Турцима Османлијама који су надирали из Мале Азије није било тешко да у неколико битака разбију разједињену србску војску, направе вазале од њих и послије присвоје у своју царевину.

Вијековима су Османлије терорисале хришћанско становништво на читавом Балкану и од њих правили робове. Многи Срби су потурчавани, тј. превођени у ислам. Отимачина србске дјеце названа је Данак у крви, од којих су послије стварали посебне војне јединице Јањичари... а отимачина тек удатих жена називана је Прва брачна ноћ, коју је сваки ага, субаша могао да користи.

Један повећи дио Срба који нису жељели да трпе такав зулум и страховладу, јер је турски ага имао право и на трећину приноса сваког србског сељака, без обзира каква година родна била... одлазили су у сеобама на сјевер и сјеверо-запад Балканског полуострва. Одлазили су заправо тамо гдје је већ било Срба православаца: Далмација, Славонија... они су тамо већ и прије боја на Косову Пољу зидали православне светиње. Примјера ради манастир Крупа 1317. године, а црква у Копривни недалеко Осијека још пола вијека прије тога.

Долазили су Срби и на границу два царства и у крајеве који су били пусти: Банија и Лика... и ту су кренули да праве себи куће, а касније и цркве, манастире. Бечки двор је увидио значај Срба на граници, јер су чували царство од Турака, па је оформњена 1533. године посебна област подређена директно аустријском цару, која је названа - Војна Крајина.

Срби граничари су живјели ту релативно слободно у смислу да нису били кметови и нису плаћали даџбине цару, али често се дешавало да се мора пушка узети у руке и бранити та германска творевина од Талијана, Турака... Тако је још онда настала чувена пјесма: "На Кордуну, гроб до гроба", која је касније доживјела више пута текстовне промјене.

Бечки двор је укинуо 1881. године Србима повластице, јер је сматрао да нема више опасности од Османлија, што је знатно погоршало живот Срба Крајишника. Међутим, тада је Ватикан умјешао прсте јер је почео да шаље масовно свећенике у те крајеве како би покатоличавао православне Србе у Далмацији, Дубровнику, Лици, Банији, Кордуну, Славонији, Херцеговини, Босанској Крајини и Босни.

Деценијама је то касније донијело велике проблеме у смислу да су покатличени Срби постали "преко ноћи" Хрвати. Још током Првог свјетског рата, они су као аустроугарски бојовници чинили страшне злочине над Србима... док су се Срби масовно предавали Русима, Србима и Талијанима. Нису хтјели да гину за интересе Источног германског царства.

Србска војска иако прогнана преко Албаније 1915. године успјела је на Македонском фронту да са Савезницима пробије бугарске и њемачке линије, касније и аустроугарске 1918. године и тако ослободи отаџбину. Невоља је што су хрватски и словеначки официри из аустроугарске војске примљени у војску прве јужнославенске државе. Између два свјетска рата југославенска територија је била подијељена на некакве бановине, с тим да је краљ Александар I Карађорђевић стално био талац додворавања хрватским политичарима... па је тако и настала Бановина Хрватска, пет година након Марсељског атентата.

Усташки емигранти су крајем 1930-их у Италији највише, али и Аустрији обучавани у терористичким камповима, да би априла 1941. године сви послати против Краљевине Југославије, коју су Силе осовине распарчале, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, новом чеду Ватикана, чија је идеологија и смисао постојања био истрбљење пре свега православних Срба, али и Јевреја и Рома.

Срби Крајишници су масовно пружали отпор усташком режиму који је оснивао концентрационе логоре: Јасеновац, Јадовно, Даница, Јастребарско, Сисак... убијао је Србе по селима, вашарима, у црквама: Глина, Драксенић, Садиловац... Много православних свештеника и епископа СПЦ је убијено на монструозне начине, међу њима и Сава Трлајић епископ Горњокарловачке епархије.

Интересантно је рећи и ово, да су Срби на територији касније СР Хрватске попуњавали до љета 1944. године преко 90% партизанских јединица... јер су Хрвати бранили своју НДХ. Али када су видјели да ће Њемачка изгубити рат, онда су почели да прелазе на страну партизана, гдје су опет примани раширених руку. Ријеткост је било да су кажњавани за своја злодјела. Други покрет отпора међу Крајишницима је водио Војвода Момчило Ђујић.

Крајем Другог свјетског рата усташе су поражене од југославенских партизана и много њих је преко Италије, Аустрије одлазио у државе западне Европе или пак прекоокеанске земље: Јужна и Сјеверна Америка, Аустралија и тамо наставила своје терористичке активности.

Управо та друга јужнославенска држава: СФРЈ, била је сазидана на идеалима братства и јединства гдје је било непожељно, а често и кажњиво причати о геноциду над Србима. Неријетко се дешавало и да јаме гдје су Срби бацани током 1941-1945 бивају забетониране. Покушали су да сакрију трагове усташких злочина.

Већ крајем 1980-их година национални проблеми потискују економске и старе ране се поново отварају. Фрањо Туђман са својим сарадницима из странке ХДЗ почиње остварење својих сепаратистичких намјера, он је ујединио хрватске комунисте и екстремисте. Почело је илегално наоружавање и стварање паравојних формација крајем 1990. године. Шаховница је замјенила петокраку, а усташке пјесме су се могле чути без пардона на јавним мјестима. Једино ко је схватио шта се ту дешава и да је рат лоше рјешење за крајишке Србе јесте Јован Рашковић, народни трибун који је основао странку СДС.

Хрватска полиција, касније и паравојне формације су почеле нападе касарне ЈНА, а исто тако и насеља гдје су Срби били у мањини или релативној већини. Кренило је застрашивање и прогон Срба из урбаних мјеста: Карловац, Сисак, Осијек, Госпић, Задар, Шибеник, Дубровник, Сплит, Славонска Пожега, Вараждин, Бјеловар, Загреб, Вуковар, Винковци, Жупања... стотине хиљада Срба је преко ноћи су постајали бескућници, јер је њихова имовина отета. Тамо гдје су Срби имали већину дошло је до самоорганизовања и покрета отпора према хрватском државном тероризму, а Книн постаје пијемонт србских територија на тлу авнојевске Хрватске.

Послије низа ватрених окршаја крајишких Срба и хрватских паравојних снага дошло је до проглашења Устава РС Крајине у Книну о Никољдану 1991. године. Била је то најзападнија србска држава, која је обухватала: Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију, Источну Славонију, Барању и Западни Срем... и тешко опстајала 4 године. РСК никада није призната од званичног Београда.

Док је Хрватска из дана у дан имала све више помоћ Запада (Њемачке, Велике Британије, Француске, Холандије, Шпаније, Белгије, САД, Канаде...), то код РСК је та помоћ из дана у дан слабила и од Републике Србије. У двије злочиначке акције током 1995. године: "Бљесак" и "Олуја", Крајина нестаје, а Крајишници у бесконачним колонама долазе у Републику Србску и Савезну Републику Југославију.

Један дио Крајишника је био послат на АП Косово и Метохију, а други су добрим дијелом добивали азиле за иностране земље. Тако се крајишки народ расуо на све четири стране свијета...

 

*     *     *

 

Оj, Крajино нeћeмо тe дaти,
србском зeмљом увиjeк ћeш сe звaти.
Зaклињу нaс гробљa прaдjeдовa, оj
Оj, крснa слaвa и чeтири словa.

 

Овако иде једна строфа чувене крајишке пјесме коју многи сматрају "незваничном химном", а мени ти стихови деценијама одзвањају у ушима.

Вођени тим идеалима прошле године смо први пут направили једну свечану академију у центру Београда. Тако смо посијали сјеме.

Ове године смо размишљали како и шта ћемо за академију да направимо. Пао је избор на Бусије. Зашто баш тамо? Зато што је то насеље настањено већином са прекодринским Србима, народом кога су разни "Бљескови", "Олује", "Масленице", "Маестрали", "Оркани" и "Откоси" отјерали са огњишта и довели у сремску равницу. Направљена је ту и православна црква Св. Ћирила и Методија, а исто тако подигнут је и један споменик за све крајишке борце и жртве протеклог Отаџбинског рата посљедње деценије 20. стољећа.

Оно што радује јесте то што су тамошњи свештеници о. Мићо и о. Миле препознали нашу идеју као нешто што треба да окупља и саборује Крајишнике, али и друге родољубе. Тако да смо и од њих добили благослов.

Заказали смо скуп у сриједу 18. децембра 2019. увече код цркве тј. споменика у Бусијама. Делегацију која је положила вијенац сачињавали су: Ратко, Душан и Чуле. Начињено је ту и пар сличица.

Потом смо се упутили у саму цркву гдје су црквена звона најавила вечерњу службу односно бденије, након чега је одмах услиједио и парастос за све Крајишнике, војнике и цивиле који су животе изгубили тј. убијени током 1991-1995... Прота Миле је одржао добру бесједу, која је присутнима била некако блажена, видјело се то на лицима, поготову женског дијела.

Према договору са свештеницима, ми смо одмах прешли у парохијски дом, а они остадоше у цркви да прирпеме све оно што је требало за наредни дан и велику прославу Светог Николе чудотворца.

У парохијском дому се присутни послужише освештаним житом и домаћом погачом, посном наравно.

За водитељку програма смо изабрали Бојану Вучић, исто ко и лане, што је она маестрално водила и одмах направила добар увод. Умјесто технологије, ми смо пустили живе гласове, тачније на почетку химну РСК, али и Републике Србије "Боже правде" отпјевали су момци из Групе Плитвице: Ниџо, Јово и Џиги.

Затим се моја маленкост обратила испред организатора са причом о Србском Светионику, удружењу које је покренло ову манифестацију. Зашто смо основани? Када? Гдје? Који су нам циљеви?... Гдје смо све били и шта смо све то посјетили протеклих пет година колико постојимо.

Пошто Крајина и Крајишници представљају мало шири и дубљи појам него ли РСК, тако је и одлучено да Никола Ђапић продивани коју граничарску причу из времена Војне Крајине. Он је то и учинио читајући једну причу из књиге његовог ђеда "Свак своју рече", гдје је било ријечи домишљатости наших Крајишника, али и њиховом националном поносу.

Затим је Душан Вукојевић звани Марс, ратни војни инвалид посљедњег рата диванио приче из доба Првог свјетског рата, тачније о крајишким војницима - добровољцима који су долазили са више страна: из Русије, Италије, САД... на Солунски фронт и ту образовали једну дивизију од 20.000 војника, која је нажалост названа "југославенска", што није одавало право стање ствари, ако се узме у обзир да је она била попуњена са Србима преко 90 процената. Они су итекако помогли да се пробије Македонски фронт и ослободи отаџбина.

Након њега зачула се ојкача динарских момака који су показали колико је вриједно да се његује пјесма наших предака, колико је душа жељна таквог звука... и то у данашње вријеме поплаве шунда, кича и осталих туђих, нама наметнутих звукова.

Душко Дејановић је добио прилику да исприча причу из Другог свјетског рата. По његовој жељи диванио је о Кордунашком процесу. Један историјски догађај који је неправедно гурнут под тепих, а који говори о перфидној улози хрватских комуниста предвођени Владимиром Бакарићем (блиским сарадником Ј. Б. Тита), који су имали за циљ да ликвидирају кордунашку (самим тиме и крајишку) интелигенцију и авангарду, јер су кордунашки прваци схватили њихове погане намјере у смислу да се затре србско име у посљератној Хрватској. Многи омладинци са Кордуна су убијени на најстрашније начине и ни гроб им се не зна.

Након Душка, дошла је на ред и Драгица Адамовић (дјевојачки Годић), која је прочитала једну од својих многобројних прича. Била је то прича о Олуји злочину без казне. Увод је био шаљив, баш онако како се по нашки диванило у Крајини, када се понекад и опсује ("јеба га ти")... Касније наравно тета Драгица је причала и онај тужнији дио, јер сама "Олуја" јесте једна велика туга, једна рана која неће никада зарасти.

Тада Никола Ђапић се дохватио гусала, наше насушне потребе, па је лијепо одгуслао Ој Крајино, рано над ранама, на шта су сви нетремице гледали и слушали тужне стихове који су одјекивали великом салом парохијског дома.

На крају на ред и моја маленкост поново се обрати присутнима, када сам прочитао пјесму "Догодине у Книну", и то на наговор неколицине људи који су ме звали данима раније и тражили да се чита та пјесма, а не нека друга коју сам већ био намјенио.

Присутне смо позвали на коктел и да продиванимо коју. Ниџини момци су розгали као да су на врх Пљешевице. Драганова жена нема директне везе са Крајином, али је одушевљена отишла и захвалила нам се на овој вечери... рече да ће поћи са нама и на маршеве.

Можда велика бројност јест изостала, али догодине ћемо и то поправити, јер ово сада смо урадили на брзину и одабрали можда и незгодан датум. У сваком случају ово ће наставити да се гради и шири и заљева, што кажу, нека расте и нека буде прецима на захвалност, а потомцима путоказ.

 

 

 

Милан Чучковић
21.12.2019.


Хвала ти Милане за онакво дивно вече. Вечерња служба ме посебно окрепила и продуховила... дала ми је снагу.

Моја генерација је одрасла у комунизму, кад црква и свештеници нису били пожељни. Она три момка што су пјевали, били су фантастични, зови их понове. Настави да радиш тако добро као и до сада.

 

Драгица Адамовић
20.12.2019


 



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Посећено је: 1119  пута
Број гласова: 35
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






AKADEMIJA   RSK   KRAJISNICI   1990   KRAJINA ZIVI   BUSIJE  
ZEMUN   BEOGRAD   KRAJINA KROZ VIJEKOVE   HRVATSKI ZLOCINI  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!