Крајем 1991. године, тачније 19. децембра у поподневним сатима у Книну Уставотворна скупштина проглашава РС Крајину, најзападнију србску државу. Био је то одговор на стољећне неправде које су учињене србском националном корпусу на тлу авнојевске СР Хрватске.

Проблеми Срба и Хрвата нису почели 1990. године како многи мисле, појавом Фрање Туђмана и његове партије ХДЗ, већ читав вијек раније, ако не и два. Загреб, као престолница Хрвата и центар ватиканске индокринације и превјеравања је према Србима увјек имао шовинистички и мрзитељски став, према коме Срби су мање вриједни људи тј. спадају у нижу класу по било ком основу. Они су то објаснили као "реметилачки фактор".

Ватикан је слао стотине римокатоличких емисара у србске земље западно од ријеке Дрине и сјеверно од Саве, са циљем покатоличавања православних Срба јер се видјело да Османско царство пропада и да је питање времена када ће нестати из Европе, пошто су били у константом повлачењу након пораза пред Бечом.

То је код Римске курије створило страх од шизматског "бизанта", па су на све начине продирали у: Босну, Славонију, Херцеговину, Банију, Далмацију, Дубровник, Лику... и ту обично у тешким (сушним) годинама успјевали у намјери да превјере сиромашне Србе. Наредних деценија се "хрватски корпус" само увећавао.

И у Првом и у Другом свјетском рату Срби су се нашли на удару хрватско-муслиманско-њемачких одреда, само што су нам у читанке многе ствари из Великог рата прећутали. Циљ је био истријебити Србе, да нестану са територије од Драве до Јадрана. Није ту био само Јасеновац, као највећи град под земљом... примјера Кордун и Банија су пливали у крви, Славонија и Лика такође.

Ни у доба Брозове владавине Србима није било много боље, јер је хрватски екстремизам био само вјешто прикривен тј. упакован и добио другачије облике свог дјеловања (нпр. дерураизација и улагање кредита само тамо гдје су Хрвати имали већину). Србима није дата аутономија, иако су је тражили више пута. Србски прваци су посјечени и тиме је јасно стављено до знања куда иде Титова лађа. Срби су стављени су у Устав СР Хрватске као конститутивни народ, а онда једним потезом гумице све обрисано 21. децембра 1990. што је и био фитиљ новог рата наредно љето.

Наивни Срби нису вјеровали да ће поново доћи до нових прогона и етничког чишћења... Међутим, када су схватили да се више нема куда, да Југославију почетком деведесетих година растурају страни фактори (САД, Канада, Њемачка, Британија, Аустрија, Француска, Ватикан, Италија...) тј. да отворено помажу: Словенце и Хрвате... и да то отвара врата новог геноцида, онда су и они одлучили да се мора бранити не само кућа и огњиште, већ сви простори који су 1945. поклоњени Хрватима цртањем граница унутар друге јужнославенске државе.

РСК је опстала четири године. Иако је у првим мјесецима имала некакву помоћ Београда, како је вријеме пролазило, подршка се смањивала и све је било више јасно да је на помолу издаја најгоре врсте. Тако су 4. августа 1995. прво НАТО пакт, а онда и оружане снаге Републике Хрватске и Пети корпус муслиманске Армије БиХ удружено напали јужне и западне дијелове РСК.

За само четири дана прогнано је преко 280.000 Срба, док се око 4.000 води као убијено или нестало током злочиначке операције "Олуја". Наравно, ово није била једина активност тога типа у авнојевској Хрватској 1991-1995... Да подсјетимо били су ту: "Откос", "Оркан", "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп", "Стријела", "Бљесак"...итд.

Укупан биланс тих деведесетих се може свести на ово: прогнано је преко 650.000 Срба, убијено или нестало око 15.000, док је око 100.000 кућа и помоћних објеката уништено, спаљено и срушено. Хрватима нису чак ни православне богомоље биле свете и њих су уништавали од Билогоре до Дубровника.

И не само то, опет су отворили стотине логора за Србе: Кулине у Шибенику; Рибарска колиба у Марином Селу; Дубровачка улица у Осијеку; Велесајам, Селска и Гајева улица у сред Загреба, Пакрачка Пољана... и наравно Лора у Сплиту као најгори казамат на бившем јужнославенском простору у посљедњој деценији 20. стољећа.

За сва та злодјела готово да нико није кажњен. Симболично су казнили неколико особа, а већином су то били Срби у хрватским одорама. Једино што је Туђман у списима Хашког трибунала означен као вођа удруженог злочиначког подухвата, док су генерали Анте Готовина и Младен Маркач ослобођени у другостепеној пресуди. Био је то не само правни преседан у међународном праву, већ и ругање жртвама.

*   *   *

Иако смо раније посјећивали нека слична догађања са темом Дана РСК, од 2018. смо почели и ми као удружење да уврстимо овај дан као нешто важно, не само за нас, већ и нашу околину и покољења која долазе. Те прве двије године смо имали чак и свечане академије, док није дошла пандемија Ковида.

Посљедња три Никољдана одлазимо у Бусије, насеље у сјевро-западном дијелу Београда, општина Земун гдје су прогнани Крајишници направили насеље и православну цркву Св. Ћирила и Методија. Испред порте направљен је споменик један за све крајишке жртве и јунаке од 1990. до 1995. Прије пар мјесеци постављена је и биста Николе Симића 'Циге' официра специјалне јединице "Книнџе".

Ове године Никољдан је пао у понедјељак, а ми смо одабрали недјељу за нашу акцију, односно дан раније. Литургија је заказана за 09:00 сати, па смо тако и ми дошли. Волим када нам активност почне са недјељним богослужењем. У склопу литургије, прота Миле је одслужио помен за све крајишке жртве и јунаке. Ми смо принели и жито, да се парохијани послуже.

Како је то завршено изашли смо вани и упалили свеће... да би код Споменика положили цвијеће, Мића и Ратко у име наше делегације.

Е онда је Ниџо са својим старијим и млађим дичацима зарозгао у равници онај изворни динарски мелос. Прво о Тромеђи, па Цетини и најпосље лички ојкан. Са нама је била и Ана односно Милунка. Није она из тијех крајева, али видим да јој се очи смјешкају кад је зачула ове дичачине... Ја муку мучим од прехладе, кад их чујем, одмах оздравим.

На самом крају повадим и два транспарента. Један већ био туде "У КНИНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА", а други је овдје имао премијеру: "ВУКОВАР - ЛАЖУ ГРАДЕ МИЛИ ДА СМО ТЕ ЗАБОРАВИЛИ".

Пошто је хладно било, дичачине одоше на ракијицу, а ми кући, да се не би још више побољевали.

Догодине да и пупољке доведемо овдје и да их учимо како треба. Да им покажемо путоказ, на вријеме, јер ово што од нас науче, не вјерујем да ће им било ко испричати у школи.