О Никољдану 1991. године у Книну који је тада био пијемонт србских земаља са западне стране Дрине проглашава се РС Крајина - најзападнија србска држава. У састав РСК ушли су дијелови: Сјеверне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Западне Славоније, а мало касније и Источне Славоније, Барање и Западног Срема.
Иако је било мишљења и тврдог вјеровања да ће таква РСК бити примљена у састав нове тј. треће Југославије, јер је ова друга (Титова) у средином 1990. почела да се разбија прво изнутра, а онда и споља. Заправо, СФРЈ је доживљавана као просрбски бастион, те је (уједињена) Њемачка имала потребу да помогне својим савезницима Хрватима из Другог свјетског рата у растурању југославенске федерације.
Нови Техеран: Геншер, Горбачов и Кол
Њемцима су у помоћ пристигли Американци, Енглези, Французи, Мађари, Холанђани, Италијани... сви они су имали своје мотиве да не кажем територијалне претензије, да се "Србославија" разбуца у парампарчад. Хрвати и Словенци, а доцније и муслимани су били само оружје против Срба, које је требало уништити. Срби какви су, нису ни били свјесни шта им се дешава, одакле бура пуше и зашто... Мноштво њих је било и тада омађијано некаквим идејама о братству и јединству, о јадранским љетовалиштима, крилатици "И посље Тита - Тито", спортским успјесима репрезентације итд.
С друге стране комшије Хрвати су већ почели да се илегално наоружавају, док је одбјегли генерал и издајник Мартин Шпегељ грмео на војном полигону "Гаково" како ће се сурово обрачунати са Србима и ЈНА. Уз Шпегеља је више хиљада хрватских (под)официра погазило заклетву и дезертирало, односно прешло право у ткз. Збор Народне Гарде. Ријеч је о томе да хрватско друштво никада није прошло кроз процес дефашистизације и денацификације након ДСР, па су своју дјецу кући учили другачије него у школама.
Геостртатешке прилике у Европи, али и свијету Србима никако нису ишли на руку. Много тога се промјенило у односу на Међуратно доба или пак Хладни рат, које смо вјешто користили. Руководство у Београду, гдје спада и Генералштаб ЈНА, на чијем челу се налазио Благоје Аџић је било несхватљиво инертно и залуђено идејом о "четвртој армији у Европи". Слично је важило и за Савезни МУП, као и Савезно извршно вијеће.
Док су се широм Книнске Крајине обарала стабла, хрватска пропаганда је то подругљиво називала "Балван револуција"... Заправо, крајишки Срби су били у страху од изненадних упада хрватских паравојних или специјалних полицијских одреда, док су они који су живјели у остатку СР Хрватске, претежно урбаним срединама бивали у страху за своју сигурност, породицу, имовину... напуштали су своје домове.
Тако је почео и рат.
Иако је РСК имала у почетку некакву помоћ и подршку од Београда, временом се та помоћ потпуно истопила. Хрватска је мноштво ствари узела у своју корист, а све (ино)стране медијске куће су преносили све вријеме рата (дез)информације са ТВ Загреб... никада ниједна вијест није пренета са ТВ Београд. Хрвати су себе представљали као уцвиљене жртве, док су Срби били зли бастарди које је требало уништити.
Влада САД је Загребу понудила тј. наплатила ангажовање својих пензионисаних генерала који су помогли да се направе планови и организација за извођење у што краћем времену злочиначко-терористичких акција "Бљесак" и "Олуја" 1995. године, када је више хиљада Срба убијено или се води као нестало... а стотине хиљада се нашло у колонама. Био је то најтужнији период нашег народа у прекодринским крајевима.
Крајина јесте прегажена, али није побијеђена, већ живи... живи у нама, у нашим венама, нашим причама, пјесмама, мислима. Ми који волимо наш завичај, нама је Крајина и добро јутро и добар дан... Нема ноћи да не буде неких снова о Крајини или у Крајини. Са тиме се живи, а Богами и 'мре.
* * *
Већ годинама уназад традиционално имамо манифестацију "Крајина живи", да не би све пало у заборав. Да нас се преци не постиде, а да ми пред потомцима не црвенимо када нас нешто питају о поријеклу. Иако смо првобитно то радили у сред Београда, посљедњих година смо локацију за овакво дешавање пребацили на периферију метрополе. Бусије су насеље у општини Земун, које је никло 1997. године од народа кога су разни: "Бљескови", "Олује", "Оркани", "Откоси", "Масленице", "Маестрали", "Стријеле", "Дејтони"...отјерале са родног огњишта.
Недјеља 17. децембар...
Освануло је сунчано јутро, а вјетар је нешто утихнуо. Поче спремање у нашој кући те рекох Првој дами шта све треба понијети и спаковати. Није нам требало превише времена, па тако већ у 08:20 ми смо били на друму са нашим "мустангом". У самом насељу Бусије ми смо кратко свратили у дућан да купимо пластичне кашичице.
Долазимо испред цркве Св. Ћирила и Методија, а мени чудно толики број аутомобила. Рамишљам се одакле то... пар секунди послије схватим да су данас били избори. Обрадова ме залијепљени наш плакат на капији, што значи да је Станко неки дан свој поса' одрадио како ваља.
Постоје двије православне богомље гдје се осјећам као код куће. Једна је црква у Смиљану, а друга је овдје у Бусијама.Тако и ја уђох срећан у Кућу Божју са својим насљедником, а Прва дама за нама. Црква је била пристојно попуњена, јер су многи парохијани жељели да се причесте и упознају новог свештеника који је прошли викенд преузео парохију.
Насљедник није могао све вријеме бити на једном мјесту у цркви, па смо се малко мјењали и гледали ко ће водити бригу о њему. Горан из оправданог разлога није могао.
Литургија је прелијепо сабрање, поготово нама који због породичних обавеза не можемо баш сваку недјељу доћи. Познадох Милену, ктиторку споменика на Банстолу "Крајишка суза". Она је и дошла на наш позив.
Дође и вријеме причеста, па ја принесох на рукама и Малог који баш на данашњи дан тј. празник Детинци узе свој први причест. Размишљајући о томе мало касније срце ми би веће од Велебита. Како је то завршено, један високи момак ме упита "Хоће ли бити овог догађаја Крајина живи?". Одговорих да хоће, али да морамо сачекати да читава литургија заврши, што је подразумјевало и бесједу новог проте Драгана.
Тако и наш помен за све наше жртве и јунаке 1991-1995 поче са принесеним житом и упаљеним свијећама воштаницама. За душе наших мученика који пострадаше за крст часни и слободу златну, чије душе лете изнад Балкана већ три деценије. Иако многи сматрају да је овај дио небитан, нама је ово темељ. Ако ми у наш патриотизам не додајемо духовност, онда ћемо врло брзо скренути у варваризам.
Најпосље изађосмо вани...ту испред капије извадих букет цвијећа, па смо Миланче, Горан и ја положили на споменик Крајишким жртвама. Онда Ниџо извади гусле, веома вриједан и драгоцијен инструмент гдје загусли "Ој Крајино рано над ранама". То је оно што нам дух крепки, а и славни Његош би казива' да кућа у којој се гусле не чују, тамо су мртва и кућа и људи.
Извадих и стари али убојит транспарент "У КНИНУ СУТРА И ДОВИЈЕКА!", да се зеру усликамо. Да нам буде милије у срцу и топлије око душе.
Дође прота Отац Драган па он са Ниџом запјева ојкана... ајме како ми осмјех навукоше на лице. Сијам као Божићна јелка, а видим и насљеднику се бркови смијеше. Онај високи момак са овим осталим дичацима снима телефоном и видим човјек плаче, суза сузу стиже. Вјероватно му је пробудило емоцију.
Догодине ако Бог да биће и Академија, као што смо имали већ двије прије несрећне Короне.
Разиђосмо се свак на своју страну, а мени осмјех не силази са лица због свеукпног дешавања тог дана. Нама ионако никада није био битан број већ сој.
Написа: Чуле
17.12.2023.