XIX ВЕК

Србски народ је вековима трпео турски страховладу у северним деловима балканског полуострва. Заправо османски окупатори су након Боја на Косову Пољу, неколико столећа раније лагано покоравали Србију, Босну, Далмацију, Панонију, услед неслоге и размирица великаша. 

Сваки турски ага или бег је могао у својој "авлији" да учини шта хоће према било ком Србину и његовој породици и да никоме не одговара, јер су они били завојевачи са великом силом. Могли су да отимају женску чељад без обзира на године, кидисали су на летнину домаћина, па чак и "благо" у штали да одведу без икаквог питања. Најгори зулум је био "Данак у крви", односно одвођење малих дечака у Цариград, где су потурчавани и учени да ратују, од њих је направљена посебна војска - Јањичари.

Сеча кнезова, 1804 (Фото: Горан Горски)

Када је "дара превршила меру", односно када су дахије у Београдском пашалуку отпочеле невиђени терор са циљем застрашивања "раје", јер су начули да се спрема побуна. То је врло брзо дошло до разговора да се окупе србски прваци у Орашцу, код Аранђеловца. Изабраше хајдуци Ђорђа Петровића да буде вожд Србије. Ђорђе је био грмаљ од два метра висине и метар ширине у раменима, плећатих леђа и оштрог ока. Нарав му је била плаховита и презирао је неправду. Знао је и своје људе да посече ако лоше раде.

Дан уочи Сретења Господњег 1804. године подигнут је УСТАНАК, заправо почела је нациоанлна револуција. Побуна широких размера је кренула да се излива по читавом Београдском пашалуку и народ је једва дочекао да скине турски јарам с' врата. Подигла се "кука и мотика", засијале су сабље, запуцале су кубуре... бежале су аге и паше кад год би (на)чуле да је у близини Ђорђе Петровић, кога прозваше Карађорђе.

У свим биткама које је Карађорђе водио на бојном пољу никада није имао бројчану или техничку надмоћ у односу на Османлије, напротив. Иако Ђорђе Петровић није имао формално војничко образовање, то га није спречило да разбија турске јединице које су бежале у паници и нереду, док је Србима остајао богат плен. Мишар, Делиград, Иванковац, Варварин, Малајница, Суводол, Баточина... сведоче о тријумфу који су устанци остварили.

Међутим, сем победа, било је и пораза, а најзначајнији је онај на Чегру код Ниша. Не зато што су Срби били слаби, већ зато што се увукао црв неслоге и раздора. Војводе су почеле да се свађају пре него што су битке и почињале. Турцима је то ишло на руку и зналачки су искористили.

Скоро десет година је опстајала нововековна србска држава, што је имала и законодавну власт - Правитељствујући Совјет (Влада), који је остварио контакт са Великим силама у нади да ће они помоћи. Царска Русија је била умногоме заинтересована за то, чак је и слала своје добровољце на Балкан, док су Французи и Енглези помагали Турску војску, јер су страховали од православне творевине на Балкану и већег руског утицаја на Медитерану. 

Устаничка Србија пропала након Боја на Равњу септембра 1813. године, па су уследиле сурове и крваве освете Турака које су посекле близу 100.000 Срба, док их пола још избегло у Срем и Банат, видевши шта се дешава. Био је то један од најтужнијих периода у нашој историји. Наредне године букнула је Хаџи-Проданоа буна, која није била дугог века... али на Цвети 1815. Милош Обреновић подиже Други србски устанак, чиме је настављена национална револуција.

Тако преци војеваше пре више од два столећа... борећи се часно за слободу и отаџбину, знајући заправо зашта гину. Поколења су сав национални капитал наредно столеће унели у некакву југославенску авантуру. која нам је донела много више зла и штете него османски и устроугарски завојевачи.

*   *   *

XXI ВЕК

Орашац је место које већем броју Срба стоји у глави као нешто што треба заобићи, веровали или не. Додуше у другој половини прошлог века чак је била директива да се не сме ићи тамо деценијама, јер је то будило "србски национализам", те наводно вређало суседне народе којима смо ми управо донели слободу. Чак ни почетком овог столећа није ситуација пуно боља. Стално нас разједају размирице, куљају размирице, а неслога нам расте попут корова.

У Орашац се ретко иде, сем ако постоји некаква корист или не дај Боже невоље.

"Седам сати ударааааа..."

Већ годинама обилазим ово место које са правом могу назвати СРБСКИ СВЕТИОНИК и увек ме греје нека топлина када дођем тамо. За разлику од ранијих година, када смо имали и маршеве и рецитације, ове године поведох свој мали чопор, те позвах и пар другара. 

Сунце ургејало онако мајчински у понедељак 16. фебруара, а ми се нађосмо баш на паркингу код цркве Вазнесења Господњег, што ће рећи да припада Епархији шумадијској СПЦ. Управо је то једна од "мојих кућа", односно цркви где улазим као у своју кућу. Кратко смо били на молитви, па смо напољу упалили свеће. Није било никога, ни свештеника ни црквењака, али није за замерити... једноставно нама је био кратак али леп предах.

Након тога спустили смо се до Марићевића јаруге. Према народном предању ту су се окупили хајдуци пре 222 лета те договорили подизање буне. Иако смо у ранијим епохама ми старији полагали венце, сада је прилику добио за то управо подмладак. Знам да су мали, да немају јасну свест где су дошли, али се о томе мора на време водити рачуна. Управо је та небрига нашег народа последњих деценија довела до тога да нас ни историја, па и Орашац слабо, јако мало занимају.

После тога посетили смо и Музеј Првог србског устанка. Иако смо били већ ко зна колико пута, уђосмо још једаред. Неће да шкоди да се подсетимо свега, а и да дамо неки динар на културу, значиће.

Седосмо у аутиће те настависмо до Тополе. Некадашња престоница устаничке Србије, одакле је столовао Ђорђе Петровић. Тамо нас је занимала Богородична црква коју је управо Вожд Србије подигао 1811. године. Такође у порти постоји споменик Карађорђу, велики и леп, што би рекли достојан за нашег јунака коме се својевремено и Наполеон Бонапарта дивио. Уђосмо и ту у кућу Божју, те кратко бисмо на молитви. Куписмо књиге и тамјана да се има. 

"Расту неки нови Срби, љути као гуја..."

Како је било лепо време, ту смо провели неких пола сата, а онда отиђосмо на ручак и диван.

Малци су у повратку спавали никад слађе, док менеи осмех није силазио са лица. Такав осећај нисам скоро имао из простог разлога што ћемо ово практиковати и у будућности. Деци треба осветљавати пут и показивати стазе славних предака, али и мученика. Не мора ту бити само Орашац... може и Зебрњак, Кајмакчалан, Зејтинлик, Рајац, Цер, Јасеновац, Драксенић, Шумарице, Дудик, Пивска дола, Арадска тврђава, Јиндриховице, Драгинац, Стари Брод, Газиместан, Бојна Њива, Подвележје, Јадовно, Медари, Врани Камен, Гучево...

Остале глупости ће им нажалост показати у школи.

Написа: Чуле
24.02.2026.