Србија 1804-1813

Није се могло више зулума трпити. Турске дахије су посекле дванаест виђенијих србских кнезова (Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Стојан Михајловић, Марко Чарапић, Стеван Андреић...) у Београдском пашалуку, јер су преко својих шпијуна открили да се спрема нова побуна против Османлија.

Био је то очајнички потез да се застраше Срби и спречио устанак.

Међутим, како је "дара превршила меру", то су Срби одлучили да устанка мора бити јер "земан дош'о ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати...". Вишевековни терор је једноставно дошао до грла, па се народ у Шумадији разљутио не желећи више да Турцима кулучи, плаћа и служи.

Већ тада почетком XIX столећа Османско царство је било труло до сржи, а пропадање видно на сваком кораку.

У Орашцу поред Аранђеловца окупило се више стотина хајдука, харамбаша и виђенијих Срба где је донета одлука о коначном подизању устанка и да се на чело постави Ђорђе Петровић, као нови Вожд Србије. Испрва, он то није хтео јер је својим саборцима говорио да је прек и оштар, али су они баш хтели њега. И добро су урадили, јер баш такав је и требао Србима.

Устанак се брзо ширио јер је бес у народу просто кључао... још када су устаници почели да редају победе на бојом пољу полету није било краја. Готово да није било боја или окршаја са Турцима у којем је Карађорђе имао бројчану или техничку надмоћност, али и поред тога он је увек излазио као победник. Од његова имена многе турске паше, аге и бегови су дрхтали јер су знали да са њиме нема шале.

У паничном бегу су Османлије напустиле Мишар, Делиград, Тичар Поље, Штубик и Малајницу, Варварин, Баточину... Ослобођена је цела Шумадија, Неготинска Крајина, јадарско-колубарски крај, Подриње, Драгачево, Велико и Западно Поморавље, па чак до Стариг Раса све.

Једини пораз Карађорђевих устаника био је на Чегру код Ниша 1809. не зато што су Турци били паметнији и бољи, већ што су србске војводе биле несложне и самим тиме унапред је то била изгубљена битка. Међутим, војвода Стеван Синђелић је дао печат тој бици и показао поколењима пут.

Срби су у то време имали нешто помоћи од Царске Русије која је послала на Балкан своју Дунавску дивизију на испомоћ и то је било врло значајно, јер су Срби и Руси на мегданима против Турака само победе ређали.

Такође и оформљен је Правитељствујући Совјет (највиши орган власти), а мало касније и дипломатија... Све је то указивало на озбиљност и достојност устаничке власти.

"Рани сина па га шаљи у војску..."

Срећа наравно није била дугог века, јер су војводе почеле да ограничавају Карађорђа и да себи вуку "свој део", заправо да му соле памет, како би наш народ рекао.

Како је руски цар повукао своје трупе  са Балкана, због инвазије Наполеона крајем јуна 1812. године, то су Срби знатно ослабљени у наредном периоду, а Турци осокољени послали силну војску на Србију са циљем да их уништи.

Трагична битка се одиграла у септембру 1813. године на Равњу, када су Карађорђеви устаници доживели катастрофални пораз.

Србијом је завладао страшан терор... у крвавим осветама је преко 100.000 цивила убијено, од жена, деце, стараца и свих војноспособних мушкараца који нису се сакрили.

*   *   *

Србија данас...

Не само ове године, већ и неколико деценија уназад нисам баш сигуран да потомци ових див-јунака имају баш јасну свест о пар ствари:

• Жртви предака
• Терору који су они трпили
• Како и када одужити дуг прецима
• Шта значи слобода и како је (са)чувати
• Где престају изговори, а почиње почиње патриотизам

Постоје људи којима је довољно послати позив па ће тај неко схватити шта му је читнити... такође постоји већи број хедониста којима чак и да испричате, покажете текстове, видео снимке, слајдове и шта све не још наћи врло бедне и јефтине изговоре да заобиђу не само Орашац, већ и многа друга места која су крвљу и знојем заливени наших пра-пра дедова.

Због пандемије ковида нисмо се ове године одлучили на Сретењски марш (ходочашће од Орашца до Тополе), али нам свакако Орашац није далеко од куће.

Добар адут нам је било и време, прилично добро с' обзиром да је још увек зимски период.

Заправо, Сташа је дала предлог да се иде у Орашац, али на крају је испало да наша 'Јужна пруга' због пословних обавеза њихових возача не могу доћи. Ипак, ја сам послао на тридесетак телефона позивницу за нашу недељну посету Орашцу, јер је далеко боље ићи у недељу, него ли у уторак, јер нисмо исти сој, а ни крој.

Овог пута нама се придружише и Чачани. Дућа је дошао породично, баш како и треба... Димитрије је повео свог другара Милоша, а поред њих дођоше Деки и Јасмина, Цеца и Драган, Прва дама и моја маленкост.

Прво, кад смо дошли, нађосмо се испред школе, код Карађрођева споменика. Ту смо се окупили, а онда успикали. Наравно, пре тога свега су жене положиле цвеће на спомен-бисту. Онда се лагано спустимо до Марићевића Јаруге. Били смо такође и до цркве где смо упалили свеће и целивали иконе.

У јаруги је већ била неколицина људи, а нама прво Јасмина отпева "Седам сати удара", касније су по једну песму Димитрије и Милош загуслали на гуслама и још једну песму "Ој Космају висока планино" отпева Јасмина...

Оно што је мени било упечатљиво јесте то што тада време стало, никакав шум или жагор се није чуо међу непознатим људима који су нас около посматрали. Наравно, и ту смо имали сликања па и дивана са посматрачима.

Међу њима се упознадосмо са Марком и Миленом из Лебана.

Дућа је журио до Тополе, а ми се кратко задржасмо код Музеја. Ту је пао договор да идемо у Врбовац на предлог Димитрија, па смо се запутили тамо...

Сретење Господње спада у велике православне празнике, а Орашац међу значајна места за наш народ... заправо и Марићевића Јаруга можемо слободно рећи да је СРБСКИ СВЕТИОНИК, место које сваки Србин мора да посети макар једном у животу и да доведе потомке, како би стварали културу памћења и одужили дуг прецима.

Нама је ово пети или шести пут да идемо организовано у Орашац и намеравамо и наредних година да долазмо овде, јер ако ништа друго, оно због тога што се можемо поклонити сенама јунака који су започели националну револуцију и ослобађање од турских завојевача.

Знам да већини ово не значи ништа, али нема ово значи, јер СРБИЈА СЕ УМИРИТ' НЕ МОЖЕ је слоган који одзвања већ вековима...

Милан Чучковић
14.02.2022.