ПРЕТХОДНИЦА

У Старом Расу почетком 12. века почела је да се ствара држава под управом Великог жупана Стефана Немање. Његови потомци су од Србије у наредних 250 година направили Србију као најмоћнију државу југоисточног дела Европе.

Око 1220. године Србија је постала краљевина, а 1346. у Скопљу је Душан Силни крунисан за цара Срба, Грка и Арбанаса. Три године касније исто у Скопљу, донет је Душанов законик, на сабору србске властеле. Тај законик је усвојен са циљем да се србска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Тадашње србско царство је обухватало скоро цео Балкан, тачније простор од Саве и Дунава на северу, па на три мора на југу: Јадранско, Јонско и Егејско. Србија је била моћна не само на војно-политичком плану, већ и духовном, техничко-технолошком, правном.

Након Душанове смрти Србско царство је почело да пропада. Великаши и феудалци су се осилили и нису поштовали царску круну његова сина цара Уроша Нејаког, који је био недорастао положају који је наследио.

Турци Османлије су навалили из Мале Азије у XIV веку, тако да су Срби након Маричке битке 1371. после још имали и Косовску битку на Видовдан 1389. године. Србски кнез Лазар је тад погинуо, а витез Милош Обилић је ушао у султанов шатор те убио Мурата.

Наредних седам деценија у Поморављу и Подрињу је постојала србска држава под управом деспота Ђурђа Бранковића (1377-1456) који је столовао у Смедереву. Након његове смрти Османлије су дефинитивно овладале Србијом и наставили своје походе ка Алпима, где су покоравали хришћанске државе и народе.

Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу: Прва брачна ноћ, Трећина приноса, Данак у крви... итд. Масовна окупљања су била забрањена. Сваки паша или ага је имао сва права у односу на било ког Србина (хрићанина) и могао је да ради са њима шта је хтео.

Миграцијама становништва из Вардарске и Моравске Србије насељени су простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... односно на територије где их је већ било, али у мањем броју.

Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хабзбуршке монархије против Турака више од 350 година.

Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

Османска царевина је имала административну поделу на пашалуке (главни је био паша) као највеће територијалне јединице, који су се делили на санџаке (покрајине), док су санџаци имали више нахија (округ).

Крајем XVIII столећа окончан је последњи аустријско-турски рат, а такође сломњена је и Кочина Крајина. Турске дахије су се осилиле у Београдском пашалуку и убиле београдског пашу Хаџи Мустафу 1801. године. Након тога терор се према поробљеним Србима појачавао из дана у дан. Срби су у селима имали своје кнезове и то је све што су имали од власти.

ПОЧЕТАК УСТАНКА

Турски султан Селим III је успео за кратко да протера дахије из Београдског пашалука, али су се они повратили из Видина и наставили са својим терорисањем. Србима је то у Поморављу и Подрињу, као и јадарско-колубарском крају дозлогрдило и почело је да се шушка о прирпеми устанка.

Једно писмо је почетком фебруара 1804. пресретнуто и дахије су преко 100 виђенијих Срба убили у чувеној Сечи кнезова (пострадали су Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Хаџи Рувим итд.) чиме су хтели да застраше Србе. Међутим, десио се контраефекат, јер је то само убрзало састанак хајдука и харамбаша на Сретење у Орашцу код Аранђеловца.

Одлучено је да се подигне устанак, а за вожда је изабран Ђорђе Петровић из трећег покушаја. Он се није од прве прихватио улоге вође, јер је знао да је прек и оштар, али Србима је баш такав требао. Рекао је својим саборцима да се шири вест о устанку, да се обрачунају са агама и субашама у својим местима и да се прикупља све што може сабљу да носи.

Устаници имали добар елан да се обрачунају са онима који су их вековима држали у ропству. Дахије су 24. фебруара 1804. послале свог изасланика Аганлију, како би заварао устанике разним обећањима али како то није успело дошло је и до првог окршаја на западним падинама Космаја у селу Дрлупа, недалеко Сопота. Аганлија је имао 400 јањичара али је рањен и поражен, те побегао у Београд. Ово је најавило жестоко пролеће.

Дахије су стално слале своје уходе како би подмитили Карађорђа да одустане од устанка, али није ишло. Имао је иза себе на почетку 10.000 бораца који су до краја априла 1804. ослободили готово целу Шумадију, па су кренули ка Београду. Одмах на почетку устаници су тражили помоћ од Бечког двора, али је нису добили у значајној мери, већ им је само продато неколико топова и муниција. Руски цар им је обећао помоћ.

С друге стране, дахије су из Београда вапиле за помоћ, прво босанском паши, а онда и видинском. Влада у Цариграду је у почетку био врло инертна јер су сматрали да ко год победи да ће га касније сломити.

Крајем априла 1804. у Подрињу су Срби имали један пораз код Чокешине, када је преко 5.000 Турака навалило на 300 хајдука које су предводили браћа Недић. Скоро сви су изгинули, па се овај битка сматра за србски термопил.

Устаници су имали већ о Ђурђевдану 1804. Остружничку скупштину која се сматра првим организованим догађајем устаника који у односу на Орашац није био спонтан. Ту је договорено о захтевима према дахијама, али и о даљем току развоја устанка.

ШИРЕЊЕ УСТАНКА И БИТКЕ

Устаници након успеха на почетку устанка добијали су још већи елан и видели су да се сан о слободи може остварити. Заредали су се велики мегдани: 

• Код Шабца на Мишарском пољу је извојевана врло значајна победа 15. августа 1806. а Турцима није помогла ни помоћ из Босне од Кулин капетана. То мало што их је остало сви су побегли ка Дрини и Сави, те упадали у заседе. Карађорђе је имао 7.000 пешака, пет топова и 2.000 коњаника. С друге стране Сулејман-паша Скопљак је имао 40.000 пешака, 17 топова и коњицу. Карађорђе је мајсторски своју стратегију и спровео у дело. Османлије су дословно потучени до ногу.
   
• Бој код Делиграда, је убедљива србска победа, коју је извојевао Станоје Главаш са својих 4.000 бораца у две борбе. Прво је поразио 16.000 Турака под командом Шаит-паше, а онда и 50.000 под заповедништвом Ибрахим-паше. Имали су Срби и богат ратни плен.
   
• Код Лознице на Тичар Пољу одиграна је жестока битка октобра 1810. када су Анто Богићевић и Јаков Ненадовић предводили 1.200 Срба и 300 Козака Јозефа Орука против 30.000 Турака Али-паше Видајића. Карађорђе у сред битке шаље још 10.000 бораца у помоћ Богићевићу који остварују тријумф. Ово се сматра једном од најкрвавијих битака тог времена.
   
• Битка на Штубику и Малајници је била савез Срба и Руса против Турака... одиграла се средином 1807. када је 5.000 јунака успело да порази 8.000 Османлија. Устаници су Турцима упали у шанчеве и боље се снашли у директној борби. Овом победом су осигуране источне границе Карађорђеве државе. 
   
• Бој на Чегру је био први значајан пораз Срба током устанка. Десио се крајем маја 1809. код Ниша. Хуршид-паша је предводио 38.000 Турака, док су Срби имали не више од 15.000 бораца. Дошло је до оклевања пред тврђавом, па је Османлијама стигло појачање. Међу војводама је завладала свађа и то је кључ неуспеха. Ова битка ће остати упамћена по подвигу ресавског војводе Стевана Сиђелића који је пуцао у бурад са барутом чиме је усмртио велики број Турака. Од србских лобања Хуршид-паша је направио Ћеле-кулу.

"Рани сина, пак га шаљи у војску"

Срби су упркос бројчаној мањини и техничкој инфериорности извојвеле низ значајних победа које су још више учврстиле веровање у коначни успех.

Иако без формалног војног образовања, Карађорђе се показао као врсан стратег. Градио је шанчеве што је за турске паше била нерешива енигма. Проглашавао је поједине харамбаше за своје војводе који су се добро показали у одлчујућим моментима током борби "прса у прса" са Османлијама.

Како је устанак трајао, тако су Карађорђеви борци имали прилике да разбију и одреде Султанове гарде (професионалне и скупо плаћене војнике). Управо ово је стварало нервозу и панику у Цариграду. Карађорђева глава је уцењена на 10.000 дуката.

ХИЈЕРАРХИЈА И ВЛАСТ

Средином августа 1805. године устаници су формирали Правитељствујући Совјет на скупштини у Борку. Ово је била Влада устаничке државе, односно највиши законодавни орган. За првог председника ПС изабран је прота Матија Ненадовић.

Иако је Карађорђе дао пристанак на оснивање Совјета, ово је у каснијем времену постало оптерећење, јер су управо чланови ПС ограничавали његову власт и долазило је до размирица. Совјет је имао неколико састава.

Ипак, ПС је имао добру улогу на спољно политичком плану јер је вршио преговоре са Русијом која је имала жељу да помогне својој православној браћи на Балкану. Тако је послата Дунавска армија која је скупа са Србима у Тимочкој Крајини извојевала низ значајних тријумфа. Ово је само плашило Цариград и Турке уопште.

ПРОПАСТ УСТАНКА

Пораз на Чегру је најавио почетак краја устаничке државе. Карађорђе је све више ограничаван у власти и сваки кнез је хтео себи да стави круну.

Наполеон Бонапарта је средином 1812. са 700.000 војника кренуо у поход на Русију. Ово је допринело да се закључи изненада Букурештански мир чиме је окончан шестогодишњи руско-турски рат. Из Цариграда Велики везир (премијер) шаље велику војску, претежно из Бугарске и Македоније, али пристижу и из Босне. Турска сила је навалила на устаничку Србију из три правца са 120.000 војника. Ово је било немогућа мисија и за самог Карађорђа.

Последња битка је била септембра 1813. код Равња када су Срби поражени, а Карађорђе са неколицином војвода прешао у Срем који је био под Аустроугарском. Касније одлази у Русију где се надао помоћи руског цара.

У свим местима који су спадали у устаничку државу Османлије су извршиле сурове освете, где је убијено на најбртуалнији начин око 100.000 Срба, махом жена, старчади и мушкараца... а милости није било чак ни према деци. Многе православне цркве су рушене и спаљиване.

НАСТАВАК

Наредно пролеће је кратко подигнута Хаџи-Проданова буна која је брзо угушена.

На православни празник Цвети, априла 1815. у Такову Карађорђев војвода Милош Обреновић подиже Други србски устанак, чим је настављена национална револуција. Обреновић је био један од ретких лидера из Првог устанка који су остали у Србији и поделили судбину са људима. То је народ ценио код Милоша Обреновића.

Ето мене, ето вас, ето рата са Турцима

Карађорђе се вратио у Србију 1817. године, али су околности биле измењене. Милош није хтео да му преда вођство, док је народ био прилично љут на Карађорђа. Ипак, Милош наређује убиство Карађорђа, што је извршено 26. јула у Радовањском Лугу код Велике Плане од стране Николе Новаковића у режији Вујице Вулићевића.

Милош за разлику од Карађорђа је имао више способности на пољу дипломатије, па је успео 1830. да добије виши степен аутономије и титули наследног кнеза од Султана. Његови потомци су успели да се изборе за потпуну независност од Турске, па чак и да добију међународно признање 1878. на Берлинском конгресу.

НАСЛЕЂЕ

У србском друштву Први србски устанак има велики значај и поштовање према Карађорђу и његовим војводама, јер су они започели борбу против османских завојевача и постали светлост у мраку који је трајао више столећа.

Мноштво улица, тргова, стадиона, булевара, школа, мостова и данас у Републици Србији носи њихова имена. Такође постоје разне манифестације које величају њихово јунаштво. Подигнуто је стотине споменика као успомену на та епска времена која поколењима показују пут и жртву славних предака.

Сем тога, бројним песмама и стиховима су јунаци опевани, а међу њима најпознатији су: "Востани Сербије", "Ој војводо Синђелићу", "Ми смо с тобом Карађорђе", "Играле се делије"...итд.

Телевизија Београд је 1987. године снимила серију "Вук Караџић" у којој је екранизовала многе догађаје и ликове с' краја 18. и почетком 19. века. Свој допринос су кроз улоге дали: Марко Николић, Боривије Кандић, Мики Манојловић, Александар Берчек, Никола Симић, Петар Краљ, Велимир Бата Живојиновић, Милорад Мандић, Бранко Цвејић, Бранимир Брстина, Данило Лазовић, Снежана Савић и многи други. Сценарио је написао Милован Витезовић, а режију урадио Ђорђе Кадијевић.

Ипак, у ери обележавања 200. годишњице Првог устанка током 2004-2010 дошло је до великих подела међу србским политичарима који су показали недостојним функције које су им поверене уз велику дозу сујете која их краси. Међутим, неколицина родољуба и удружења који се баве заоставштином Првог устанка и данас са великом захвалношћу величају Карађорђа и његове дивјунаке.