1806: Бој на Мишару - www.srbskisvetionik.org.rs
Историја

13. август 2022.


1806: БОЈ НА МИШАРУ


Бој на Мишару је једна од битака Првог србског устанка која се одиграла средином августа 1806. године на брду Мишар код Шабца. Ова битка је једна од највећих победа србских устаника почетком XIX века.

Османлијском војском, која је била углавном сачињена од Турака из Босне командовао је Сулејман-паша Скопљак, а србским устаницима вожд Карађорђе, који је Турцима направио замку и тако их потукао до ногу, иако је Османлијска војска била далеко бројнија, чак четири пута. Турска војска је имала око 40.000 војника, а Срби су имали 7.000 пешака и 2.000 коњаника уз пет топова.

Срби су изградили чувене шанчеве на таквом терену који је томе погодовали, па су турске најјаче снаге успораване и ослабљене, а на крају артиљеријом потучене.

После битке Мишарско поље било је тамно и изривено топовским ђуладима и пушчаним зрнима, а трава разнесена коњским копитима, покривено лешевима изгинулих Турака и натопљена људском и коњском крвљу. Процењује се да су Срби имали око 1.000 погинулих, док су Турци имали преко 12.000 посечених војника.

Ова србска победа је имала велики одјек, не само на Балкану, већ и далеко шире. Тачније француски војсковођа Наполеон Бонапарта је одао признање србском вожду Карађорђу, иако је послао своје артиљерце, као испомоћ Турцима.

ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК 1804 - 1813

Сеча кнезова * Орашaц * Мишар * Делиград * Иванковац

Чегар * Равањ * Јањичари * Варварин * Ћеле кула * Лозница

Београд * Чокешина * Остружница * Баточина * Карађорђе

 Тичар Поље * Ичков мир * Штубик и Малајница * Хајдуци

 

ПРЕТХОДНИЦА

Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу: Прва брачна ноћ, Трећина приноса, Данак у крви... итд. Масовна окупљања су била забрањена. Сваки паша или ага је имао сва права у односу на било ког Србина (хрићанина) и могао је да ради са њима шта је хтео.

Миграцијама становништва из Вардарске и Моравске Србије насељени су простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... односно на територије где их је већ било, али у мањем броју.

Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хабзбуршке монархије против Турака више од 350 година.

Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

 

Крајем XVIII века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.

Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка.

Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале... Сам Ђорђе Петровић никада на бојном пољу није имао техничку или бројчану превласт, али се показао као веома успешан војсковођа. Према својим борцима је био често оштар и строг јер није волео недисциплину и безвлашће.

Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску.

Паралелно са војевањем устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. године где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.


Вожд Карађорђе и Прота Матеја Н.

А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.

 

ПРЕ БИТКЕ

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени босанским везиром Сулејман-пашом Скопљаком и пашама Синаном и Хасаном, су продрли преко Мачве до Шапца, ослободили га опсаде и потиснули србске устанике до ушћа реке Вукдраже у Саву.

Истовремено, један јачи одред Турака под командом сребреничког Хаџи-бега је кренуо из Соко-града према Ваљевској нахији. Турски план је био да се ова колона у Палежу споји са главнином која је из Шапца требало да настави ка Београду.

Јаков Ненадовић је известио Карађорђа и затражио помоћ, а овај му је поручио да што дуже задржава Турке како зна и уме, док он не стигне. Стојан Чупић и прота Матеја Ненадовић су преговарали са Турцима у Бадовинцима, задржавши их двадесетак дана да са главном војском не пођу на Шабац. Када је босански везир стигао са војском до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо у Подриње.

Карађорђе је са војском брзо стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева. Главнину војске је предао Милошу Обреновићу да прихвати борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је хтео прво да се ослободи Хаџи-бега, а онда да нападене Сулејман-пашу Скопљака. Хаџи-бег је поражен 1. августа 1806. код Братачића.

Босански везир је са својом војском истог дана кренуо из Шапца ка Београду. Десно крило његове војске на челу са бањалучким Хасан-пашом су устаници дочекали у Месарцима и потиснули ка Шапцу.

Главнина турске војске под командом Сулејман-паше је наставила напредовање и увече се улогрила у селу Ушће. Ту су тих током ноћи напали Јаков Ненадовић и поп Лука Лазаревић. Ујутро су се устаници повукли, али су друге ноћи опет напали Турке. Босански везир је одлучио да се повуче до Шапца и да чека повољнију прилику да нападне Београд.

9. августа 1806. је српска војска јачине око 7.000 пешака и до 2.000 коњаника била на Мишару и стигла на Мишарско брдо. Устаници су почели да подижу шанац између Саве и Јеленачке шуме, негде на заравни мишарског брда, јер је Карађорђе видео тактички и стратешки потенцијал, будући да је добар преглед терена испред брда, одакле ће се Турци кретати.

Многи наводе да је положај шанца био пресудан за победу. Док шанац још није био изграђен, Турци су 10. августа 1806. изашли из свог логора око Шапца и напали Србе. Двапут су јуришали и двапут су били одбијени.

Од топова, србски устаници су поседовали четири топа, једну хаубицу и једну кумбару.

 

БИТКА

На предлог својих заповедника, Сулејман-паша је одложио почетак напада док се боље не извиде положаји Срба и прикупи још војске. Већ око 12. августа 1806. код Шапца се окупило војска од око 40.000 турских војника.

Распоред устаничких снага

13. августа 1806. Карађорђе је на ограду поставио стрелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми.

Унутар шанца, Карађорђе је по банкету рапоредио своје најбоље стрелце у два реда. Иза њих је разместио у два реда пешаке, који ће истрчавати, кад малакса ватра, кад неко од бораца падне, да га замени. Како је у то време размак између стрелаца износио по метар, сваку ивицу шанца поседало је по 120 војника у једној врсти.

Практично дуж грудобрана и у једној врсти налазило се око 2.000 људи. Одређени број бораца био је задужен за извлачење рањеника, тако да је у резерви било око 4.500 стрелаца. У средини шанца је поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца. Свако од старешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку.

Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Одредио је носаче, који ће носити и скањати рањенике и оне који ће делити муницију. Одредио је и старешине, који ће одржаввати поредак у шанцу, ако неко затаји.

Турски напад

Прешавши речицу Думачу, турска коњица се развила у борбени поредак и лагано је пошла према Мишарском брду. За њом је ишла пешадија, а тобџије су поставиле топове на десној обали речице отвориле ватру на шанац. Код моста на Думачи се зауставио Сулејман-паша са својим штабом.

Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стрелци из шанца отворили ватру.

Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пешадија. Турци су наступали у линијском поредку, у густим масама. Турске старешине су поделиле своје чете и наредиле јуриш на шанац, али су многи војници попадали на земљу и набили се на оштро коље. Када су се приближили шанцу, коњица је убрзала, а пешадија потрчала. Међутим, устаници су одбили и овај напад.

Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама терали малодушне, али без успеха. Сулејман-паша је зато послао дервише и хоџе да подигну морал. После овога је турска коњица навалила новом снагом, а предводио ју је Кулин-капетан из Босанске Крајине. Турци су успели да се пробију до шанца и поскакали су на грудобране.

Србски контра напад

У том тренутку је Карађорђе дао знак србској коњици да крене у напад. Коњаници су се поделили у две групе. На челу једног крила је био поп Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и прота Матеја Ненадовић. Лука Лазаревић је појурио према шанцу, а прота Матеја је кренуо улево према турској артиљерији и везиревом штабу. Изненађене тобџије су окренуле цеви према коњици која је излетела из шуме, али без успеха.

Након што су уклонили турску артиљерију, устаници са протом Матејом на челу су јурнули према турском штабу, али су им се испречили коњаници из везирове пратње. Након што је поразила везиреву заштиту, сељачка коњица је напала турску резерву на левом крилу према селу Орашцу.

Устаничка коњица под командом Луке Лазаревића је растерала турску пешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да србска пешадија крене у силовит напад.

Србски тријумф

Мишарска битка је завршена у предвечерје око 18 сати великом србском победом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало много мртвих Турака.

На турској страни су погинули Синан-паша из Горажда, Кулин-капетан, капетан Мехмед Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Срби су дошли до великог плена: много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца.

На турској страни међу артиљерцима било је и француских, које је послао Наполеон Бонапарта својим османлијским савезницима.

 

ПОСЛЕ БИТКЕ

Потучени на Мишару, Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Ипак, не осећавши се безбедним у њему, једне ноћи су покушали да побегну назад у Босну. У Китогу су их сачекали Стојан Чупић и Милош Поцерац са око 2.000 бораца и уништавали их. Милош је од преживелих Кулинових људи запленио Кулинову сабљу, одело и коња.

Око 1.000 Турака је упало у заседу коју је спремио одред проте Николе Смиљанића. Срби су убили око 500 људи, заробили 300 и запленили око 1.000 говеда и преко 30 кола оружја и муниције.

Најсмелији подвиг су извели Цинцар Јанко Поповић и Лазар Мутап који су јурећи за Турцима прешли Саву, сустигли их у селу Босут, посекли их, лешеве бацили у Саву, а они се са пленом вратили у Србију.

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Због великог пораза у Боју на Мишару, муслимански свет је и овај пут пребацио одговорност на другог: „Криви су им били Порта, паше, Аустрија и Француска". Тако се по Крајини причало да их је издао један паша. И управо када су били притеснили Србе под Карађорђем и попом Луком, изненада их је опколила и потукла мађарска коњица.

Након победа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе верност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.

Наполеон Бонапарта је одао признање Карађорђу, иако остаје нејасно зашто је са муслиманском војском ратовао против хришћанских (Србије и Русије).

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Први србски устанак је наставио да се шири и устаничка држава се развијала све до 1813. године, када је Руска империја потписала мир са Турском и Аустрија укинула помоћ Србима. Наполеонови официри су Турцима донели нове топове и обучавали их за борбу против Срба.

У лето 1813. Срби су изгубили Бој на Равњу и тако је пропао Први устанак. Србске војводе на челу са Карађорђем су се повукле у Срем, преко Саве. Турска војска је овладала Шумадијом и започела освету тј. терор великих размера према Србима.

У пролеће 1815. године у Такову Милош Обреновић је подигао Други устанак, који је трајао 15 година. Србија је тада постала наследна кнежевина.

Споменик Мишарским јунацима подигнут је 1906. године у селу Мишар, када је обележена стогодишњица чувене битке. Касније је ту направљен и музеј.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Мишарској бици снимљено је неколико документарних и играних филмова, серија... написано је неколико књига и испеване бројне песме међу гусларима.





Посећено је: 1265  пута
Број гласова: 30
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






DJORDJE PETROVIC   SULJEJMAN PASA   VOZD KARADJORDJE   PRVI USTANAK   GRAD SABAC   BOJ NA MISARU   AVGUST 1806   LAZAR MUTAP   KULIN KAPETAN   BOSANSKI TURCI   FRANCUSKI NAPOLEON  
ISTOCNA POSAVINA   19. STOLECE   SREDNJA MACVA   STOJAN CUPIC   MATEJA NENADOVIC   REKA DUMACA   LUKA LAZAREVIC   NIKOLA SMILJANIC   JANKO POPOVIC  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ђорђе Петровић - Вожд Србије

1804: Сеча кнезова

Први србски устанак (1804-1813)

1804: Битка на Чокешини код Лознице