Поносна песма - www.srbskisvetionik.org.rs

14. октобар 2021.


ПОНОСНА ПЕСМА


Ја певам грла чиста
као што дрво листа
певам кроз лавеж паса
као што пшеница класа
певам с груменом земље у шаци
као што Син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.

Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
Моја кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица.
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица, ко да је хајдучица.

С њом сам пола столећа
цветао и класао
зрио и гњио, певао и плакао
и да сам јуче умро, не бих знао
да ово нису воћке калемљене
ни поља лебна ни потоци
већ прерушене муње,
вукови и поскоци!

Нагрдише ми земљу
оноћише ми дане
Зацрнише ми сунце
па се јежим и срдим
Ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал ја се опет поносим
што сам Србин!

Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени у мојој рођеној Земљи
ударају међе, прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.

Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем, да посрнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се сто сам Србин!

Поносим, кажем, али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао
разлога да мрзи друге.

И само сто понекад
прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека
проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Моја земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.

Само се више не слажемо
са оном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас лебом
ми њега лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали
пред страшни суд.

Поабаше ми рухо, наружисе ми лице.
Око срца ми ланац, на устима катанац
Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал ја се опет поносим
што сам Србин, Балканац!

И само што понекад забугарим гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!

Самозвани миротворци што нас завадише
Црним тамјаном нам Земљу окадише.

Душебрижници без душе и срца
главешине, главоње
и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих права
па чак и насушни хлеб
ваздух и воду.

Ђавољи синови и пасји синовци
коров истркљао из болесне клице
среброљупци, правдомрсци,
криводелци и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.

Блате ме, брате Иво, за тројицу
Муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
Оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст невиђена
Напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим мале Црнце
Суде ми за своје грехе и злочине
и за све оно сто они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!

Моји млади се чуде
сто се трујем и лечим
песмом, псовком, инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
сто не умем да клечим
(осим да простиш пред женом
кад радим оне ствари)
А грешан сто проћердах
уз дерт и жал и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.

Мој дјед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је вршалицу
воденицу, ваљалицу, три лампека
Мој отац је џазамбасио
бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
сто ми кица у грудима
о животу о људима
што ми пева, што ми плаче
што се смеје, што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра
на Опленцу у Тополи!

И нећу да будем слуга
ни жбир, ни удворица, ни паж
Зато ми ставише на главу
трнов венац срама.
А моја Земља је тек изасла из јама
Моја краљица, обучена у пшеницу и раж
Моја великомученица Србија
укавежена, попљувана и слана
Али ја знам да је све
ово једна велика лаж
и поносим се сто сам Србин,
Србенда са Балкана!

Написао: Добрица Ерић,  1997.





Посећено је: 88  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00
Оцените нам овај чланак:






DOBRICA ERIC   JA PEVAM GRLA CISTA   PONOSNA PESMA   SRBSKA POEZIJA  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Поносна Србкиња

Камен земље Србије

Мојковац 1916 - Крвави Божић

Ко је Србин

Србинова молитва

Устанак у Такову