У Такову, крај реке Дичине,
скупио се народ, праве јуначине.
Да поносно крену ка слободи,
и нова се Србија у Такову роди.

Ту под грмом столетнога храста,
у корењу србскога народа,
У сред древне наше Шумадије,
Уз Милоша за спас све Србије.

"Ето мене, а ево и вама"
морамо се бити, макар и рукама,
Рат Турцима нека се догоди,
и слобода у Такову роди.

Тад на Цвети чудне су се силе,
вргле изнад небеса Србије,
У црквици, сред поносног Такова,
слобода се роди Србинова.

Од тог давнога времена,
па до данашњега дана,
храст је симбол државности,
и кореном и гранама.

Написао: Милан С. Марковић
Објављено: 23.04.2020