Извештај са другог Сретењског марша 16.02.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 290
Јуче: 895
Недељно: 5.352
Месечно: 24.490
Годишње: 231.150
Укупно: 765.365

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у октобру

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 18.10.2020

Обележили смо Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату 21.10.2020

Дани Милунке Савић, пети пут - 10.10.2020

Извештај са четвртог Бруског марша 10.10.2020

Извештај са Кумановског парастоса у Београду 27.10.2019

Извештај из Јошаничке Бање 12.10.2019

Посета манастиру Рача 06.10.2019

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Поетско вече у Нишу септембар 2019

Извештај из Братунца 20.10.2018

Извештај са Куманова 21.10.2018

Извештај са трибине у Нишу 10.10.2018

Извјештај из Игришта 03.10.2018

Извештај из Јошаничке Бање 06.10.2018

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Осам стотина србске државности у Коларчевој задужбини 28.10.2017

Извештај из Куманова 22.10.2017

Извештај из Борче 15.10.2017

Посета Галерији САНУ у Београду 11.10.2017

Најава: Четврти Колубарски марш биће 10. децембра 2017

Извештај из Јошаничке Бање 7.10.2017

Извештај из Игришта 3.10.2017

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Извештај из Горњих Лесковица 30.9.2017

Извештај са 61. београдског сајма књига 30.10.2016

Извештај са парастоса србским жртвама Откоса у Београду 29.10.2016

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Извештај са промоције књиге Хроника прогнаних у Београду 20.10.2016

Парастос за србске жртве Госпића у Београду 16.10.2016

Извештај са промоције књиге Хероји отаџбине у Београду 27.9.2016

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Извештај са парастоса српским жртвама из Госпића у Новом Београду 18.10.2015

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Основано је удружење Србски Светионик

Извештај са Шестог Церског марша, 16.8.2015



17. фебруар 2020.


Извештај са другог Сретењског марша 16.02.2020


Београдски пашалук је био само једна од провинција Турске царевине у Новом веку на граници са Хазбуршком монархијом, у којој је исламска религија била доминантна односно државна, док су хришћански народи на Балкану били потлачени и имали су полуробовски положај, који се огледао у плаћању даџбина са једном трећином приноса у пољу или око стоке. Турци су отимали силом мушку децу и одводили их у Стамбол где су их потурчавали и правили од њих посебну војну јединицу - Јањичаре. Сваки младожења је морао турском аги да преда своју невесту иначе би био убијен. Велика окупљања су била забрањена, јер су се Османлије плашиле устанка.

Када су буне угушене у крви, народ и устаници су бежали или у шуму, или преко Саве у Угарску. Многе породице у Старој Србији су се исељавале према северу или западу Балканског полуострва, а неке чак и до Карпата, па после у Русију. Сваки Турчин је имао већа права у царевини него било који Србин. Многе девојке су се бацале у реку да би спасиле част породице...

Све то што се дешавало Србима била је уствари клетва краља Стефана III Уроша Дечанског, који је управљао средњовековном Србијом почетком XIV столећа када је србско царство било у успону и једна од најмоћнијих држава на Балкану. Он је проклео потомке, државу и народ јер је био ослепљен од свог сина Душана, а његов унук Стефан V Урош Немањић изгубио је круну и царство које су распарчали великаши. Но, сви они су главе губили или постајали вазали, када су надирали Турци из Мале Азије у својим крвавим походима на Европу.

Векови прођоше у робовању. Турске дахије су у Београдском пашалуку завеле страшан терор, чак и за султана нису марили. Како су начули да ће почетком 1804. године бити побуна Срба, то су посекли десетине кнезова мислећи да ће застрашити рају, али је Сеча кнезова само убрзала долазећи устанак.

Харамбаше су се окупиле у селу Орашац, недалеко Аранђеловца у срцу Шумадије, на Сретење 1804. да виде шта им је чинити. Прво су тражили од Станоја Главаша да им буде вођа устанка. Како он није прихватио, понудили су проти Матији Ненадовићу, али када је и он одбио избор је пао на Ђорђа Петровића, грмаља од два метра плећатих леђа који је пуцао из кубуре прецизно и погађао увек у мету. Он је већ имао официрски чин у аустријској војсци јер се борио у аустријско-турским ратовима.

Ђорђе Петровић је био преке нарави, али праведан. Баш такав је био потребан Србима да их води, да им буде Вожд.

Почело је војевање и устанак се брзо ширио. Народ је једва дочекао да се ослободи турског јарма, да нема више аге и бегова да им отимају и да их тлаче. Штавише нико није очекивао толики успех устаничке војске којима је командовао Карађорђе. Он уистину никада на мегданима није имао већу бројност него Турци, а ни топова односно артиљерије. Међутим, поред велике храбрости имао је и одличне стратегијске особине, као прави војсковођа.

У првим годинама устанка Карађорђеви устаници су потукли Турке на Мишару, Иванковцу, Делиграду, Београду, Тичар Пољу, Малајници итд. Тако су турске аге почеле да страхују ако би чуле да се ту негде врзма Карађорђе, јер су знали да он не преза ни од чега. Устаници су чак створили Правитељствујући Совјет и дипломатију па је устаничка држава опстала скоро 10 година, а не само да су побеђени Јањичари, већ и султанова гарда.

Почетак краја Првог србског устанка био је приликом боја на Чегру маја 1809. године изнад Ниша, а пропаст је уследила у боју на Равњу септембра 1813. године, када су устаници поражени. Турци су тако овладали Београдским пашалуком и спроводили крваве и сурове освете...

Наредно лето је кратко подинута Хаџи-Проданова буна, а већ на Цвети 1815. године Милош Обреновић у Такову подиже Други србски устанак, који је 1830. године довео до извесне самосталности тј. наследне кнежевине.
 


*    *    *
 

Тако преци ствараше односно обнављаше нашу Србију пре више од два века. Међутим, колико је потомство, односно данашња Србадија тога свесна, колико томе заиста придаје пажње, ваљало би ставити прст на чело из простог разлога што данашњи Србљи се баве петпарачким причама, типа телевизија, естрада, спорт, политика... троши време на трице и кучине... да је мене срамота што њих није срамота!

У Орашцу сам био више пута. Током 1990-их су нас водили једном преко основне школе, а касније у средњој школи и на факултету нису ниједном, нити је то ико помињао. Једноставно такав је био образовни систем. Касније сам сам ишао својим аутомобилом, водио другаре тамо, јер мислим да је Орашац свакако једно од места које мора сваки Србин да посети више пута у животу, али и да своје потомке доведе ту. Јер само тако можемо да спречимо погубан утицај глобализма на нашу околину.

Прошле године смо покренули Сретењски марш, манифестацију управо у част Вожда Карађорђа и његових див-јунака, а ове године смо одлучили да наставимо стопама славних предака. Скуп је наравно пријављен у СУП Аранђеловац, а они су обавестили и колеге из Тополе.

Покрет из Београда је био заказан за 07:30 сати код Гавриловског храма. И ја ноћ раније речем Оцу Јовану да би волели да добијемо од њега благослов, што је њега порадовало. То јутро већ око 07:00 сати дођох аутом до договореног места, а добар део екипе је већ био присутан. Ипак, било је неколико људи које нисам познавао, а имали су жељу да пођу са нама.

Поубацивали смо ствари у аутобус и позовем Оца Јована телефоном да изађе и да нам да договорени благослов за срећан пут и да све прође како Бог заповеда. Када је Отац Јован чуо да треба да то учини у аутобусу онда је загрмео: "Ја нисам министар да то дајем тако... срећан Вам пут!"... Посрами ме човек у моменту, тако да ја велим сапутницима који већ уђоше у бус да идемо у храм. И искрено да кажем, вредело је, ако ништа због тога што нам је Отац Јован са Михајлом дао посебну врсту благослова, баш онако како су и Карађоређеви устаници од проте Матије добијали благослов...

Тако ти се ми запутисмо за Орашац, а сунце већ грануло, греје онако мајчински у сред зиме, кад му време није. У бусу стандардно добра атмосфера јер има доста људи који се познају са ранијих дешавања. Оно што је мене радовало је што смо били богатији за млађе нараштаје. Бјелобрци су повели Марка, а Павићевић и Словић и своје ћеркице, поред синова.

Била је то прилика и да се нешто презалогаји, јер сам знао да кад дођемо тамо ја за то нећу имати времена. Тако је и било те недеље 16. фебруара 2020. године. Стижемо у Орашац, а прво што урадисмо јесте подела барјака, сада смо их имали осам комада. Неки се стиде барјака и једу сендвич, а неки не.

Па смо ми полако са житом кренули у цркву Вазнесења Господњег, која је подигнута 1868. године. Тамо је већ било парохијана, наша румска екипа, Врањанци, Нишлије, Пожежани и Чачани. Отац Милисав је већ увелико служио свету архијерејску литургију. Видех да је и Сташа отишла за појницу па је певала заједно са осталим појцима.

Након литургије, отац Милисав се прихватио да одслужи помен јунацима Првог србског устанка, не само Карађорђу, већ и свим хајдуцима, харамбашама, јатацима, свима! Јер они су војевали не само за себе, већ и за потомство.

После тог духовног дела, који је многима дао снагу, како сами рекоше, отиђосмо до Марићевића јаруге са кустосом Иваном, јер се ту налази споменик и полажу се венци. Имали смо добар историјски час који су сви слушали. Било је појединачних слика, али и једна групна, зашто да не. Развукосмо транспаренте: "Србија се умирит' не може", "Чегарска бригада"... и наравно један мањи, али посебан са ликом Карађорђа.

Следеће по плану је био сами музеј, где су учесници марша имали прилику да погледају поставку, односно неке аутентичне ствари тога времена, почетак 19. века. Било је и паноа где је укратко на ћирилици објашњено како је текао устанак.

Изађосмо на паркинг и ту смо се са припадницима аранђеловачке полиције поздравили и упознали. Командир Петровић је био ту да види ко су ти родољуби који хоће Сретењски марш да пријаве електронском, а не обичном поштом. Ове године је то урађено на његову предусретљивост, док прошле године смо имали много муке око те пријаве, да на крају нисмо ни пријавили, али је све добро прошло.

Остаде још школа, где нас је дочекао директор Дејан, са својим ученицима, који су нам показали школу "Први србски устанак", што видим да се учесницима Сретењског марша свидело.

Пре него је формирана колона испред споменика Карађорђу Василија Петровић ученица из Врања је одрецитовала песму посбећену управо Вожду. Видела се и емоција код ње, али и задовољство код присутних, што нам деца улепшавају програм оваквим стварима.

Колона је формирана, а на чело прво иду барјактари: Мићан и Ратко. Остали сви иза. Аранђеловачка полиција је имала возило испред нас и они су одређивали маршуту. Председник је током самог марша био редар са Зокијем, и Гораном. Темпо уистину није био напоран. Сунчано време, ми идемо асфалтом, нема блата, нема магле, вијоре се барјаци... милина рођени!

Једино што смо ишли неким другачијим путем од прошле године, али наравно стигли смо у Тополу са јужне стране, а прошле године са западне стране.

У колони је била добра атмосфера, ја сам шпартао горе доле и пазио на колону колико се може. Дуле ме питао за путовање у Крајину, а видим да му се иде више него ишта. Ивана и Маја су пазиле на Марка који је са својих 5.5 година био најмлађи учесник овогоишњег Сретењског марша.

Мићан се нешто жалио како нема хране, а вода није довољна, већ он хоће сокове, па минералну... их, рођаци, нисмо ми на донацијама па да се бахатимо. И још вели да неће пасуљ да једе већ неко печење у Тополи... Шале никад доста.

Прва пауза је дошла код неке кафанице "Ђоле", где смо могли да одморимо, а поделили смо и воде учесницима. И тоалет нам би на располагању. Занимљиво где год да смо ишли, а да је то било поред кућа свугде су лајали пси. Не на нас наравно, већ нека два пса из Орашца пођоше са нама па на њих. Кога год да сам питао у колони, јел тешко, јел се може, свако вели да може и да није тешко.

Друга пауза би на некој ливади, на територији општине Топола. Сунце греје, а већи део екипе поседао на траву и углавном су се таманили слаткиши... Неки су се и изували, вероватно због жуљева.

Спрашили смо још тих пар км до Тополе и онда онако моћно ушли у Тополу улицама Поп-Луке Лазаревића, па 1300 каплара и изађосмо са доње стране на цркву Рођења Пресвете Богородице, која је у народу позната као Карађорђева црква, јер ју је саградио Карађорђе 1811. године, пошто је заправо Топола била његов двор у време устанка.

Отац Остоја није био тамо већ са владиком негде, па смо од црквењака чули причу о самој цркви, који рече да је црква преживела бурна времена, не само после пропасти Првог устанка када су је Турци спалили и оштетили, већ и после, јер Милош Обреновић, књаз Србије је ту видео да има много присталица Карађорђа, што је доносило проблеме у смислу да Карађорђе иако није канонизован народ се ту окупљао где су његови посмртни остаци... касније је краљ Милан Обреновић угушио Тимочку буну у крви са војском и донета је одлука да се та црква сруши. Међутим, тада се војска побунила и то је одложено.

Тек средином 1920-их година Александар I Карађорђевић је нашао мајсторе који су одрадили у дуборезу иконостас са библијским мотивима. Подигнут је 1940. године и велики споменик Карађорђу испред цркве, али веровали или не, од тад је прошло 80 година и никада споменик није освештан. Организациони одбор је то када је направљено оставио за пролеће наредне године када је наша отаџбина нападнута од Сила осовине, а после Другог светског рата комунистички режим није дозвољавао ствари које су јачале србски национализам. Иако су комунизам и Брозовићи давно отишли у историји, чак ни последњих 20-ак година то нажалост није учињено.

Уписали смо се и у књигу утисака, запалили свеће и код споменика бесмртном Вожду имали пригодан програм: додељено је десет медаља за наше хероје, нашу децу од 5 до 12 година, који су са нама испешачили свих 18 км, без повлађивања или нешто тако. Додељене су им златне медаље са ликом Карађорђа. Мени је у томе помогла Ана, обучена у народну ношњу Старог Раса...она је уствари цели марш испешачила у томе.

Ја се захвалих свим учесницима ту и након групне фотографије одосмо код чика Аце у ресторан "Језеро" на обећани пасуљ. Иако са нама није био Отац Јован, то се Михајло прихватио да нам очита молитву за пред ручак, али смо то имали и након ручка. Ручак је био добар: пасуљ са сувим месом и кобасицама... била је то прилика да неки сипамо и три пута. За ручком сам диванио са Чачанима, и могуће да ће нешто бити на пролеће од њих ако се прихвате да организују обележавање Боја на Љубићу (1815), чувене битке из Другог србског устанка.

Са чика Ацом намирисмо рачун и полако покренусмо полазак. Полиција нас је чекала испред, а аутобус дође по нас. Тако се сви потрпасмо и правац Орашац да оставимо наше сапутнике који су долазили колима на овај Сретењски марш, а ми настависмо за Београд. Стижемо око 19 сати, таман како смо и планирали.

Овај Сретењски марш је био пун погодак, и по мени спада у ТОП 5 наших маршева. Јер поред доброг времена, имали смо духовну ноту, историјске часове, добру сарадњу са саобраћајном полицијом, одличну атмосферу. Укључили смо и децу у наше активности, а тога ће бити још више у будућности, као и то да мало гусларе укључимо.

Број деце (учесници млађи од 13 година) такође мислим да је до сада био процентуално највећи, отприлике 15%, што је добар резултат.

Ето, нама на част и понос што одосмо пут светог Орашца јуче, да се захвалимо прецима, а дао Бог да и наредних година идемо тамо, јер онај ко не поштује славне претке, неће се радовати ни потомцима.

Востани Сербије, давно си заспала,
у мраку лежала, сада се пробуди
и Сербље возбуди!

 

 

 

Милан Чучковић
17.02.2020.


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Делиград - Иванковац - Ћеле кула - Ичков мир - Чегар

Мишар - Чокешина - Равањ - Остружница - Баточина - Варварин - Карађорђе - Лозница

Тичар Поље - Синђелић - Прота Матија - Станоје Главаш - Хајдук Вељко - Васа Чарапић
 


Бат корака наших стазама отаца славних нек'
одзвања временом и мјестом садашњим, пркосећи окупаторском терору западноме, издаји, затирању Истине и тихој окупацији од муџахедина источњачких.

То је оно што за сада можемо...и морамо.

Уведимо генерације нове у наук о историји славној...о вјери свето- отачкој, о националном поносу, о величини предака јуначких и гробова њихових.
Пролазимо кроз села и градове, преко пољана и кроз шуме, ослушкујући срце крвљу натопљене српске земље...оно ће нам рећи све што нам је потребно!



+++
Недјеља, 16.фебруар 2020.

Други Сретењски марш од Орашца до Тополе, 18- километарском трасом са одмарајућим погледом на шумадијске брежуљке, Букуљу, Опленац, Венчац, чиста и сређена сеоска дворишта, искрчена гробља, безбрижни јуриш кока авлијанерки, поткресане воћњаке, окречене куће, изоране њиве...домаћински крај.

Циљ марша је остварен: сједињена је физичка активност пјешачењем са духовним напајањем у орашачкој(Вазнесења Господњег) и тополској(Рођење Пресвете Богородице) цркви, уз културно ваздизање посјетом музеју Првог српског устанка и историјском часу у Марићевића јарузи.

Сусрет је оплемењен новим познанствима(мени драге Жаклине и Олгице), као и виђањем "старих" познаника и другара.

Оно што је дало посебан доживљај овоме маршу јесте присуство десеторо дјечице(за четворо више него на прошлогодишњем), која су са својим малим ранчевима, без сувишног запиткивања, прешли пут.

 

 

Данијела Башић
17.02.2020.

 


Одлично је било!

Добро би било да пред сваки марш буде овако литургија.

 

Коста Матијевић
17.02.2020.


Jучe je било дивно бaш сaм уживaлa. 🙂 Хвaлa пуно.

Супeр je билa оргaнизaциja, чaс историje поготово 😀

 

Ивана Бачвански
17.02.2020.


Задовољан сам целокупном причом. Уживао сам. Хвала на позиву. 👍

 

Вељко Станковић
17.02.2020.


Мени је било јуче супер.

 

Мирослав Митић
17.02.2020.


Одлични утисци. Све по реду и како треба.

Повезани вера, култура и традиција. Много насмејаних лица на сликама свих учесника говори да је све ово јуче био пун погодак.

Мислим, да је ово рецепт за успех сваке следеће акције.

 

Горан Митровић
17.02.2020.


Супер је било, лепо и искрено.

Посебно ми се свидело што су деца добила медаље, као што си ти рекао: Требало би оваквих маршева да буде што више тако се јача народни дух и отпор овој духовној и политичкој окупацији у којој живимо још од 1918. године...

 

Борко Топаловић
17.02.2020.


Ја сам увек задовољан😀.

Најбоље од свега су историјски часови јер се увек нешто ново научи.

Што се тиче пешачења, није ми никада битно колика је километража, да ли је блато или асфалт, јер знам где идем и зашто идем.

 

Душан Дућа Марковић
17.02.2020.


Феноменални утисци. Одушевљен сам.

Заспао сам као беба већ после 22ч.

 

Ненад Шкундрић
17.02.2020.


Одлични утисци. Жeлeо бих поново дa сe видимо нa тури у Крajини.

Поздрaв зa свe учеснике!

 

Душан Мијатовић
17.02.2020.


Увек одлични утисци! Било је предивно!

А са овим малим циркус, све сами бисери 😂

 

Милош Бјелобрк
17.02.2020.


Eво сaбирaмо утиске 😊 било je сjajно!

Дaн сунцeм окупaн, оргaнизaциja одличнa, друштво, дeцa.

Нe скидaмо осмeх 😊

 

Маја Бјелобрк
17.02.2020.


Предиван дан за овако битан догађај у нашој историји искористих на прави начин. Одлучила сам да кренем на Сретењски марш по први пут.

Наш долазак у Орашац је већ испунио моја очекивања. Најпре смо били на литургији у цркви Вазнесења Господњег, потом смо обишли споменик Карађорђу и чули мало више о Првом устанку, Спомен-школу, Музеј и Марићевића јаругу. Није било времена за детаљније разгледање, јер нас је чекао марш од 18 км од Орашца ка Тополи. Кренули смо узбрдо, најтежи део смо прешли одмах на почетку.

Милунка и ја на зачељу, мотримо на остале 🙂

Успут смо разгледали крај и села, разговарали, упознали неке нове људе, правили паузе на ливади и коначно стигли до Тополе. Ту смо обишли велики споменик Вожду, његову цркву где Милунка и ја добисмо на поклон књигу о Карађорђевој цркви, стару школу, а конак је нажалост био затворен.

То остаје за неки други пут 🙂 Направили смо групну фотографију и најлепши део је био када су додељене медаље најмлађима. Прелепа слика, баш ме радује што су се деца придружила маршу и што су издржали! Верујем да њима то много значи и да ће памтити то. Свака част и родитељима што су их повели, сигурно су поносни на њих.

Пасуљ је био пун погодак за нас гладне 🙂 Све у свему, још један лепо искоришћен дан, у природи и уз подсећање на славне претке, спојили смо лепо и корисно и уживали.

 

 

Ружица Ђоровић
17.02.2020.


Осим што је било дивно време, окупили су се дивни људи.

Постоји више тренутака када сам се осетила полетно испуњена надом и вером. А то је када је стигао Зоран по нас, када смо стигли у Орашац и видела драге људе, када док сам певала за певницом цркве Васкрсења и ведела како су лили сузе радоснице људи који су стајали поред мене док смо заједно изговарали Симбол вере.

Кад сам видела ову нашу дивну, васпитану децу како корачају храбро. Када сам ушла у музеј и на пола сата се вратила у време Првог србског устанка. Када су нас дивне девојчице дочекале у школи која се зове по том истом устанку.

Док смо правили паузу и подсећали се догодовштина од раније. Када смо ушли у двориште Карађорђеве цркве у Тополи, тада је осећај био као да улазимо у рајску башту. Када си прозивао децу и делио им медаље а они поред споменика и тебе били тако озбиљни и стаменити.

Кад сам осетила благи миомирис приликом уласка у Карађорђеву цркву. Био је то мирис делова моштију светог човека. Када сам отпевала песму Карађорђу онако од срца. Када смо онако уморни и срећни што смо испунили још један дуг отаџбини сели да се окрепимо уз пасуљ и чашицу разговора. Кад си нас све поздравио и захвалио се на учешћу. Кад сам се пуна срца и чисте савести враћала кући оплемењена још једним дивним искуством.

Хвала Милане такође пуно хвала Зорану на превозу и дивној атмосфери током вожње. Хвала свима на подршци и бризи. Поздрављам све који нису могли да дођу, али верујте ми као да јесте. Јер смо мислили на вас!

Даће Бог срешћемо се опет! И пешачићемо са молитвом, надом и песмом

ДАЋЕ БОГ И СВЕТА МАТИ ДА СЕ ОПЕТ СВЕ ПОВРАТИ!

АМИН!

 

 

Сташа Митић
17.02.2020.


Било је одлично. Бар тако ми деца кажу.

Свака част. Живела отаџбина!

 

Раде Словић
17.02.2020.


Деца су одушевљена, а ми исто. Уз Божију помоћ идемо и на Чегарски марш.

Деца ме баш синоћ питају када ће тај бити, па ћемо се чути.

Теби хвала на организацији, па се чујемо.

 

Владан Павићевић
17.02.2020.


Посета месту где је на Сретење 1804. одржан збор у Орашцу где је Карађорђе Петровић изабран за вођу Првог српског устанка.

Иако Карађорђе то није желео и предлагао првобитно Станоја Главаша, Вула Илића Коларца, кнеза Марка Савића или Теодосија Марићевића, они су одбили ту кандидатуру јер су себе сматрали недовољно искусним у војном управљању јер су били обични хајдуци или харамбаше. Избор је пао на вожда Карађорђа иако се он дуго опирао.

Народ је желео да га предводи неко личних особина попут његових а важио је за човека преке нарави али је у својој суровости био праведан. Након што је изабран за вођу устанка, Карађорђе је рекао да ће, уколико неко буде издао планове или одступио, га он лично погубити.

Посебно задовољство данас је било видети да су деца која су препешачила 18 км положила венац на спомен плочу.

Са њима оваквима Србија има будућност! 🇷🇸  ⚔️  🙏

 

Ненад Шкундрић
17.02.2020.

 


Било је предивно, заиста... немам никакву замерку.

Свака част 😊

 

Марија Спасојевић
21.02.2020.

 





Посећено је: 1182  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






SRETENJSKI MARS   TOPOLA   ORASAC   19 VEK   KARADJORDJE   PRVI USTANAK  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!