Београд, недеља, 04:00 ујутру. Зора још оклева да покаже своје сјајно лице. Разуздана београдска младеж тумара сивим улицама галамећи после лудог ноћног провода. Први аутобуси почињу да развозе, сада већ помало уморне, свечаре.
У исто време, тим истим улицама, али са потпуно другачијим циљем, креће се нека друга група људи. Мамуран али безидејан поглед једне лепе девојке, кратко ошишане ружичасте косе, урезао ми се у сећање. Њене стакласте очи, без наде, шарале су аутобусом, тражећи смисао и евоцирајући успомене. Поглед јој је зачуђено прелетео преко мог ранца и сударио се са мојим погледом.
Драга сестро, идем на место из бајке. Идем у Куманово, идем на Зебрњак!
105 година раније...
Отоманска империја, трула до сржи, огрезла у корупцији и безвлашћу, била је пред својим сломом. На деловима Балкана под њеним утицајем владала је анархија, терор, пљачка и потпуна обесправљеност немуслиманског живља. На удару су биле подједнако и људски животи и имовина и православне светиње. Јаук потлачене браће снажно је одјекнуо у Краљевини Србији. Већ 1903. године формирани су први четнички, комитски одреди са циљем заштите србског живља на простору Старе Србије (данашња БЈРМ, Рашка област, Косово, Метохија). На историјску сцену су ступили бесмртни србски витезови Војин Поповић-Војвода Вук, Војислав Танкосић, Јован Стојковић Бабунски, Мицко Крстић, Крсто Тодоровић, Глигор Соколовић, Ђорђе Ристић Скопљанче, Јован Станојковић Довезенски и многи други- и са својим одредима бранили сваку србску кућу на том простору од турског башибозука, арнаутских качака и бугарских банди.
Судбоносне 1912. године, балканске државице осећају да је куцнуо час ослобођења Балкана, примећују да је турска војска развучена на све стране од Египта и севера Африке, преко Месопотамије, Блиског Истока па све до Балкана. Схватајући да само заједно могу на плећа да баце мрског непријатеља и старог крвника, моћну Отоманску империју, балканске државе у току године потписују неколицину међусобних билатералних уговора који постају основа Балканског Савеза.
Дошао је час ослобођења и освете!
Мобилизација србске војске је изведена у рекордном року, одзив је био невероватан и до тада незабележен, формирају се прекобројни пукови, у Београду је врило као у кошници, мобилизацијска зборишта су била дупке пуна одушевљених србских младића. Престолонаследник Александар Први Карађођевић се војсци обраћа бираним речима:
- "Јунаци, дошао је тренутак да ми наставимо и довршимо велико и свето дело ослобођења и уједињења Србства, које је започео мој прадед, неумрли Карађорђе, са вашим прадедовима, а које је прихватио и продужио кнез Милош Велики, а потом краљ Милан са вашим очевима. Нама њиховим потомцима припала је част и срећа, да започето свето дело до краја изведемо под заповедништвом нашег врховног команданта његовог величанства краља Петра Првог ... Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите, као и куће, имање и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него то и доликује јунацима..."
На челу србске војске су два војна генија, по ратном искуству и знању међу најбољима у Европи- начелник ђенералштаба, ђенерал Радомир Путник и његов помоћник пуковник Живојин Мишић. Ова два бесмртника србска су неколико година раније осмислили план за коначно протеривање Турака са Балкана према коме би се одсудна битка примила на висоравни Овче Поље, северозападно од Скопља. Србска војска би била подељена у 3 армије, које би се из правца Качаника, Врања и Криве Паланке спојили на Овчем Пољу и сложно ударили на Турке.
Мудри ђенерал Путник, међутим, користећи информације о бројности и стању непријатеља, је Прву армију додатно ојачао, тако да је могла и сама да прими удар целокупних турских снага у вардарској Македонији. Операције су се одвијале по плану: Ибарска војска под командом ђенерала Михаила Живковића Гвозденог ослобађа Нови Пазар и Рашку област.
Трећа Армија команданта ђенерала Божидара Јанковића ослобађа Косово после 500 година ропства, војници плачу и љубе земљу, одушевљени добровољац Милан Ракић на Газиместану у сузама рецитује своју чувену песму, а србски манастири су једноставно премали да приме сав одушевљени народ који је чезнуо да се у њима захвали Богу на повратку Косова. На другој страни бојишта, на Црном Врху крај Криве Паланке воде се огорчене борбе србске Друге армије под командом ђенерала Степе Степановића за овладавање тим стратешким висом, обећана бугарска појачања нису стигла на време и у довољном броју. Србска Прва армија, под командом престолонаследника Александра и начелника штаба пуковника Петра Бојовића се у збијеном поретку кретала из правца Врања и заноћила је на положајима испред Куманова.
Командант турске вардарске армије, Зеки-паша, је имао потпуне информације о кретању србских трупа од стране својих ухода и настојећи да спречи спајање србских армија, наређује: напад свим силама!
Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку:
- „Осамнаести пешачки пук у Кумановској бици... Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.
Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим. Све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу - тачно онако како их је поставила наша Врховна команда - и ми ћемо их тамо наћи и тући. Дотле можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине.
Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13. пешадијског пука, да се спреме и окрепе у заслуженом одмору“.
Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан:
- „Дан 23. октобра 1912. освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале србске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, да би се одмах затим још више згуснула да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Србске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике освета Косовске трагедије“.
23. октобра 1912. године почела је битка код Куманова, освета Косова, Бој изнад векова, догађај за који су живеле генерације и генерације Срба од Косовске битке до тада. Зеки-паша је напао подједнаким снагама на потезу од Пчиње до Скопске Црне Горе, по густој магли и тмуши, концентришући их тамо где је мислио да су Срби најслабији, са циљем да се уклини између србских армија и настави напредовање у долину Ј.Мораве. Највећи терет напада турских низама поднела је Дунавска дивизија првог позива, коју су нападале чак 4 турске дивизије и мрвиле јаким артиљеријском канонадом. У херојском контранападу гине потпуковник Александар Глишић, а тога судбоносног дана у србско историјско памћење улази легендарни узвик:''
НАПРЕД БРАЋО, ИЗГИБОСМО!''
Најкритичније је било на левом крилу Прве србске армије, у рејону Сртевице, где се налазио, а ко други до, херој кога метак неће, велики Војвода Вук са својим Добровољачким одредом, јачине око 2.000 људи, од чега се половина борила на Сртевици.
Учесник, ратни добровољац Владо Вукмировић, оставио је следећи запис:
-„Вук је изблиза посматрао борбу на целом фронту свога одреда, обилазио поједине чете, четовође и своје старе другове четнике, храбрио их и давао савете. Био је неустрашив, никада га нисам видео да би клекнуо или легао, већ је стојећи из пушке гађао. Никада се није сагнуо када би му зрно фијукнуло поред главе, а када би неко од нас сагнуо главу знао је да нас прекори, кратко и јасно:
- Шта се сагињеш, ниси ти јабука, да у тебе гађају Турци.
Једаред сам му на то одговорио:
- Господине капетане, нисам јабука, а главу сам сагнуо инстинктивно.
На ту моју примедбу одговорио је:
- Ви студенти нешто ми много филозофирате, мислите да сте у клупама, не схватате или нећете да схватите да је ово рат, а не шетња Кнез Михаиловом улицом или Калемегданом“.
Упркос силовитом турском налету, пала је и ноћ, а Дунавци су некако задржали своје положаје, крајњим напором и пожртвовањем свих војника и нижих старешина. То је омогућило србској 1. армији да се други дан битке у потпуности развије у борбени поредак и увођењем свежих снага- Моравске и Дринске дивизије првог позива и Тимочке и Дунавске дивизије другог позива, преломи ток битке.
Кумановска битка је решена на центалном положају турских снага, на утврђеном положају турске артиљерије, на брегу који доминира околином. Тамо се усмерила Дринска дивизија првог позива, под командом јуначине- пуковника Павла Јуришића Штурма. Штурм предводи јуриш, машући сабљом и секући престрављене Турке. Једно турско тане погађа пуковника у ногу и обара га са коња, али он неумољиво наставља да командује. У 14 часова, Дринци освајају положај потпомогнути ураганском артиљеријском ватром Дунавске дивизије другог позива, Турци се повлаче у нереду ка Скопљу.
За успешно командовање и састављање плана за битку, у чин бојног Војводе унапређен је ђенерал Радомир Путник, који тиме у историју улази као 1. србски Војвода, а генералске еполете задужују пуковник Мишић, пуковник Бојовић и пуковник Јуришић-Штурм.
Битка је завршена- освојен је Зебрњак- циљ наше акције
105 година касније...
Негде после 04:30 док је још у даљини одјекивала музика са београдских сплавова, на Мостарској петљи се окупила дружина родољуба (чича Ратко, император Мики, Цане економ, др Софија Андрејевна и моја маленкост) и кренула ка Куманову, на свечаност поводом обележавања 105. година ''битке изнад векова''.
Пут је протекао без дужих задржавања, Цане је возио сигурно и поуздано, повремено се окрепљујућу несланим кикирикијем. Неко је искористио прилику да мало одрема, неко да се исприча, а неко је само чекао да други утону у сан па да то све овековечи пригодним фотографијама. Председник се потрудио, али није успео да ме ухвати на легалу.
Негде пред Алексинцем, чули смо се и са другим делом наше дружине, који је из Ниша, такође једним колима, кренуо пут Зебрњака. Нишка чета, предвођена тета Радом, вд председницом Илијаном и Николом и Мирославом, и овај пут су били на висини задатка.
Границу смо прешли без већих задржавања. Једино задржавање је било у самом Куманову, када је Чуле спазио бурегџиницу оштрим оком гладног председника. Станко је закочио под ручном и бриљантним маневром зауставио возило како би се Председник окрепио.
Око 10:30, уз помоћ навигације и саме локације спомен костурнице, која је на изузетно видљивом месту које доминира околином, стигосмо на циљ путовања.
С обзиром да су Нишлије још биле подаље, намирисмо се сендвичима, повадисмо транспаренте и кренусмо на врх Зебрњака. Народ је почео да се окупља, из Врања је дошло четири пуна аутобуса као и један одред бициклиста, док су у многобројним возилима из Куманова, Скопља и осталих градова у околини дошли наши људи који доле живе као и представници Срба у Македонији. Од њих много сазнасмо о приликама у БЈРМ, о проблемима наших људи доле и о вечитој србској неслози.
(наиме, само један мали градић попут Куманова има чак 6 различитих србских политичких странака које су међусобно сукобљене)
Председнику се рукав од мајице развукао до ручног зглоба од сталног повлачења, није стигао да дође до даха, много људи га је поздрављало, а бројне екипе су се тискале да од њега узму изјаву. Након кратке церемоније препуне пропуста (озвучење није радило уопште?!), положисмо венац и одасмо дужно поштовање славним прецима осветницима Косова. У току церемоније, Илијана је сазнала да ношење барјака Милунке Савић није нимало лак залогај. Након полагања венаца искористисмо прилику да обиђемо саму спомен костурницу.
Спомен костурница на Зебрњаку је био најмонументалнији војни меморијал на простору Балкана у своје време. Спомен костурница је свечано отворена на 25. годишњицу битке, 1937. године и била је најлепше дело чувеног вајара Момира Коруновића. Споменик је грађен од најтврђег базалта и армираног бетона и био је висине од 48,5 метара, имао је облик куле обелиска, витке и складних пропорција. Овај споменик је био видљив из даљине, чак и ноћу, због светла три петрол лампе на врху споменика. У приземљу споменика биле су просторије које су служиле као костурнице изгинулих србских ратника. Над њима се налазио простор, подељен у девет одаја, у коме је била смештена музеолошка поставка. Изнад подножја споменика, на осамнаестом метру од земље, налазила се меморијална капела до које се стизало отвореном спиралном рампом. На сваком углу спиралне стазе проширене кружним заравнима стајали су на постољима оригинални топови коришћени у Кумановској бици. Гвозденим степеницама пело се у простор изнад капеле у коме су биле постављене дрвене храстове мердевине које су спајале пет спратова високе куле са бетонским галеријама. На самом врху куле, под самом кровном конструкцијом, налазиле су се поменуте светиљке које су ноћу осветљавале околину. На врху читаве грађевине налазио се крст, док је њен највиши спрат био украшен хералдичким знамењима Краљевине Србије.
Споменик је миниран и урушен почетком Другог светског рата од стране бугарских окупатора, као и скоро сваки други виђенији споменик србским ратницима на простору Македоније.
Када смо завршили са обиласком и фотографисањем, растали смо се од нишке екипе која је кренула пут Скопља, некадашње србске царске престонице, а данас својеврсног 'дизниленда' и престонице кича и украдене историје. Нишлије су свакако заслужиле неколико сати одмора после напорног дана.
На наговор нашег пријатеља Дејана из Куманова, којим се овим путем још једном захваљујемо, решисмо да обиђемо још неке историјске локалитете у околини од значаја за нашу историју и наш народ, кад већ превалисмо толики пут.
Запутисмо се у оближње село, Старо Нагоричане, које у себи крије изузетно историјско благо. Реч је о манастиру Светог Ђорђа, задужбини србског Краља Стефана Уроша III Милутина. Ово прелепо здање грађено је 1312-1313 године на основи урушене рановизантијске базилике из 11. Века, коју је градио ромејски цар Роман Диоген. Данашња црква Св. Ђорђа је петокуполна грађевина са прелепим детаљима на фасади, живопис су радили чувени солунски фрескописци Михајло и Евтихије. Живопис је одлично очуван, с обзиром да је манастир преживео многе ратове и недаће и да је у турско време био коришћен као коњушница где су сујеверни Турци и Бугари оштећивали фреске да би лечили разне болести. Љубазни мештанин који се брине о манастиру нам је указао на поједине специфичности у фрескопису видљиве само у овом манастиру, такође, говорио је и о самој историји манастира.
Нерадо смо се опростили од ове прелепе светиње и упутили ка Пррохору Пчињском, како би посетили и тај манастир.
На граничном прелазу, неки би рекли граничном киоску, Пелинци, цариник нас је зачуђено погледао (откуд ови овде?) и прилично ревносно одрадио своју дужност. Пошто у пртљажнику није пронашао боксове цигара, наркотике, бензин, азиланте и сл. и суочен са претећим Председниковим погледом, пропустио нас је уз пријатељско ћаскање. Ни наши цариници нису били ништа мање ревносни у претресу. По преласку границе, улазимо у заштићено природно подручје реке Пчиње и након пар кривина уочавамо дивни бели манастир.
Манастир Св. Пррохора Пчињског у живописној долини реке Пчиње потиче још из једанаестог века, више пута је разаран и обнављан, последњи пут је обновљен почетком 20. Века и налази се на месту где се подвизавао Св. Пррохор Пчињски. Манастир је у току четничке акције имао изузетну улогу, пошто су ту наше комите проналазиле уточиште у повратку са многих бојева. У ризници манастира се поред моштију Св. Пррохора Пчињског и других светитеља, налази и једна посребрена глава нашег јуначког претка погинулог на Зебрњаку.
Пошто смо целивали иконе, упалили свеће и обишли светињу, неки су се залетели ка гостопримници, а неки повадили сендвиче и ручали покрај жубораве Пчиње. Председник, очигледно незадовољан посетом гостопримници, добио је од Станка један 'вегетаријански' сендвич који је гутао као бејзбол палицу неко време. До краја револтиран оваквим развојем ситуације, он је преузео ствари у своје руке.
Окренуо је старог пријатеља са Кајмакчалана, Зорана Петровића, који живи у Врању и задужио га да нам пронађе адекватно место за обедовање.
После пола сата вијугавог пута стигосмо у Врање, где нас је дочекало полицијско возило. Помислих да је враг однео шалу, али Чуле се није дао преварити, срдачно се руковао са полицајцем Зораном и његовим колегом Миланом. После упознавања, упутисмо се ка препорученом ресторану.
Док смо водили љуту битку са укусним роштиљским месом и огромним порцијама салата, разматрали смо како би неки наши пајтоси понуђене обилне порције смазали са све земљаним посуђем. Избор ресторана и храна су знатно повећали шансе Председника на следећој изборној скупштини удружења.
Наш пријатељ из Врања нам је препоручио да посетимо и манастир Светог Пантелејмона у оближњем селу, познатом по томе што су одатле кретале многе комитске акције и по томе што се у њему налази спомен Војводи Вуку.
Пошто смо водили љуту дуготрајну битку са послужењем, смркавало се, а кретање нам је било отежано услед напора претходног дана, па смо решили да оставимо ову посету за неки другу акцију. Повратак у престоницу неки су провели у царству снова, неки су се додатно упознавали, а неки су одговарали на разноразне коментаре душебрижника са фејсбука.
Још једна сјајно одрађена акција!
''Весели се Србадија млада!
У тебе је снага Краљевића,
У тебе је срце Обилића,
И брзина Реље Крилатице,
Ти си Србска нада и одбрана,
Ти си понос међу народима.
Бог је тебе дичну изабрао,
Да осветиш жалосно Косово,
За Косово вратиш Куманово!
Амин Боже, на здравље нам било!''
Александар Алемпијевић
23.10.2017.
Краљ Стефан Дечански и његов син цар Душан Силини Немањић учинили су од Србије најмоћнију државу југоисточног дела Европе у 14. столећу, која се простирала од Саве и Дунава на северу па на три мора на југу: Јадранско, Јонско и Егејско. Нису Србљи тада били моћни само у војно-политичком смислу већ и духовном, техничко-технолошком и правном итд.
Невоља и пропаст србског царства је настала када је у борби за власт цар Душан ослепео свог оца Стефана, а краљ Стефан проклео потомке, државу и народ... што се и обистинило крајем 14. века. Наиме, цар Урош Нејаки, Душанов син је недорастао улози коју је наследио од оца, а србски великаши и феудалци су почели да распарчавају земљу, желећи свако своју круну, док су Турци Османлије силовито надирали из Мале Азије покоравајући све хришћанске земље...
Тако је на Косову Пољу дошло до осудне битке Срба и Турака на Видовдан 1389. године. Легенда каже, да су Срби, предвођени Кнезом Лазаром иако бројчано слабији изашли на мегдан Османлијама, које је водио Султан Мурат. Као најхрабрији међу србским витезовима Милош Обилић је ушао у султанов шатор и убио га. Пораз Срби нису доживели, али је србска држава је опстала као Деспотовина неких седам деценија још после.
Векови су тако прошли у окупацији и терору (Трећина приноса, Данак у крви, Прва брачна ноћ и др.) србског православног живља на Балкану. Вожд Карађорђе Петровић је почетком 19. столећа упалио пламен слободе у Орашцу 1804. године, наставио кнез Милош Обреновић у Такову 1815. године... Потоњи србски владари су ојачавали србску државу и наставили да ослобађају своје вековима окупиране територије. Османлијска царевина је из године у годину слабила.
Краљевина Србија је скупа са Црном Гором, Бугарском и Грчком лета 1912. године направила Балкански савез, са намером да се Балкан ослободи од вишевековне турске окупације. Тако је октобра 1912. године код Куманова дошло до велике битке, где је србска војска предвођена генералом Радомиром Путником, који је након те битке унапређен у чин војводе.
Сама битка је прва победа над Османлијама у 20. веку. Кључни моменат је био завлачње Ахмета Адемовића, србског војног тубача у непријатељске редове, који је познавајући турске мелодије, засвирао звук за повлачење, а потом се вратио на србске положаје и засвирао звук за јуриш. Тако су пукови Моравске дивизије умарширале у Куманово 24. октобра 1912. године. Наредних дана србске трупе су ослободиле читаву северну и источну Вардарску Македонију.
Србија је тако ослободила не само Вардаску Макединију (Јужну Србију) већ и друге своје вековима окупиране територије: Рашку област, Косово и Метохију... и спојила се са Црном Гором.
Удружење Србски Светионик, као поштоваоци србске историје и славних предака, који су почетком 20. века борили водили ослободилачке ратове против завојевача, одлучили смо да идемо на 105. годишњицу прославе Кумановске битке, који је планиран за недељу 22. октобар 2017. године на спомен комплексу - Зебрњак, мало изнад Куманова.
Пао је договор да се иде у недељу рано изјутра. Београдска екипа је кренула и пре пет сати, док је нишка имала времена да мало и одспава... они су кренули око 7 сати.
Паузе нису прављене, тачније, за воланом је био Станко читаво време, код кога владају сурови услови путовања: нема протезања, нема паузе за тоалет, нема једења... само шибај на циљ. (шала мала!). Станко је одменио председника на волану, а оцењено је да боље он да вози 100 км на сат, јер ако председник седне за волан и почне газити фићка, још би платили казну, овако "и вуци сити и овце на броју", што би наши прађедови рекли.
На административном прелазу нас нису давили и није било гужве. Једино што смо стали јесте да се купи нешто да се поједе, јер горе треба издржати.
Стигосмо ми на паркинг око 10.00 сати, а тамо је већ било два аута и један бус. Кретали су они одмах горе ка споменику. Ми смо се распакивали неких 10-ак минута, пошто смо требали да видимо наше заставе, транспаренте и сл.
Кренусмо до горе, а ту нас сачека пред улазом Новица из Куманова, пријатељ наше пријатељице, Ужичанке Биље Диковић. Познали смо се на први поглед. Знао је он већ шта ми носимо.
Одосмо горе на спомен-кулу, да видимо читаву Јужну Србију, а одатле се види и Космет. Иначе, спомен-кула Зебрњак је урађена слично као Газиместан, само је нижа и шира.
Долази таман и нишка екипа у добро познатим мајицама Чегарски марш. Често су их запиткивали одакле им мајице и сл. Раду пита нека ТВ водитељка да ли може да даје неку изјаву, па рече има ту председник, он ће вам рећи све. То је био први интервју за СРБТЕЛ, касније се јавише и запослени са БУМ телевизије.
Програм је почео тако што су положени венци разних делегација Вардаске Македоније и Републике Србије, а међу њима и наша Србског Светионика. Невоља је што није било озвучења. Отпевана је песма "Ово је Србија, говоре гробови ратника". Слушали смо и млађаног Николу Милковића, који сад живи у Куманову, иначе је из Врања, који је читао приче о Кумановској бици. Обратио се и неколико локалних званичника. Председници и премијери нису били.
У неком моменту повадисмо наше транспаренте и развучемо их. Прилазили су људи и тражили да се сликају са нама, по 100 пута.
После церемоније отишли смо горе на врх споменика. Ту смо уживали на сунцу мало и пар слика је још урађено. Тачније Никола и Мирослав су имали добре фотоапарате па су само прашили.
Најпосле одосмо доле до паркинга. Тамо се пресабирасмо и Нишки део оде у Скопље, а Београдски у манастир Св. Ђорђа у месту Ст. Нагоричане, који је зидан у 11. столећу, а после га је обнављао србски краљ Милутин у 13. веку. Тамо нас је другар Дејан одвео.
Јако лепа црква и штета је што више људи ово не посећује... боравком у цркви осети се тачно нека мирноћа и спокој. Снимање није дозовљено, али смо кратко чули причу о историји. Фреске су скоро све оштећене.
Пошто нам је било близу, отишли смо и у манастир Прохор Пчињски, јер је то чувени центар Четничке акције почетком 20. столећа... док Јужна Србија није била ослобођена Куманвоском битком. Касније, током Другог светског рата, овде је на Илиндан 1941. донета одлука да се народ Јужне Србије диже на устанак против Шваба и Бугара.
Овде је црква (женског) манастира Прохора скоро нетакнута, фреске се лепо виде. А природа око манастира је као из бајке. Манасти иначе припада Врањанској епархији.
Кренусмо према Врању, јер нас је тамо чекао наш другар Зоки... заправо имали смо жељу нешто и презалогаијити, а он нам је био фин домаћин и нашао један рестран где смо за три пута нижу цену него у Београду добили фин овал хране и брдо салате.
Како је мрак већ полако почео да пада, то смо одлучили да ипак кренемо за Београд (не са фирмом Крстић, већ нашим аутом). Драго ми је да Софија почела да "хвата фазоне" из наших култних филмова.
Ја сам се радовао што је Станко стално све изгурао на волану, али не и његов кумашин Ратко... то се најбоље видело када су дошли код мене кући, по свој ауто.
Успешно одрађена акција и опет ћемо ићи доле у Јужну Србију, јер смо један народ, не два народа, како нас деценијама Брозови ђаци уче накарадно... ако не пре, онда догодине када буде обележавање Брегалничке битке.
п.с.
До Београдског марша 5. новембра 2017. ваља посетити 62. Сајам књига.
Милан Чучковић
23.10.2017.