Косовска битка на Видовдан 1389. године спада у ред најзначајнијих бојева Срба, јер након тога уследила је пропаст Србског царства, које су претходних векова створили и одржавали владари династије Немањића. Турци Османлије су и дошли на Балкан да покоре све хришћанске народе и због њихове неслоге они су успевали у томе.
Срби су морали да се беже, односно претворили су се у Номаде, који су се селили углавном на север, односно запад, па су тако налазили уточиште у Аустроугарској, а неки чак касније и у Новорусији.
Они Срби који су остајали на својој вековној земљи, они су робовали под Турцима и сневали су један сан, а то је слобода! Устанци су били редовни на сваких десет-двадесет година, јер србски народ није трпио зулума.
Све док Карађорђе није у Орашцу на Сретење 1804. године повео велики устанак, односно националну револуцију за ослобођење од Турака није успела да се Србима пробуди нада. Где је он стао, наставио је Милош Обреновић у Такову на Цвети 1815. године, па је тако 1830. године добијена извесна самосталност, односно Књаз Милош је добио наследну титулу кнеза од Стамбола.
Потоњи владари и Карађорђевићи и Обреновићи су ојачавали Србију, која је призната и као краљевина. Односно од Великих сила на Берлинском конгресу јула 1878. године призната је државност, као и Црној Гори. Оно што су многи други балкански народи само могли да сањају.
Почетком 20. века све више се у Београду размишљало да се ослободе делови Старе Србије који су остали под робством Турске царевине. Тако је и генерал Радомир Путник, као начелник Врховне команде добио од Краља Петра Карађорђевића добио почетком 1910. године налог да се сачини ратни план по којој би се то могло извести у најкраћем року.
Паралено на са тиме Влада Краљевине Србије је радила на склапању војно-политичког савеза са Краљевином Црном Гором, Грчком и Бугарском, како би се сви балкански народи ослободили од османлијског робства. Прво је Црна Гора објавила рат Турској 8. октобра 1912. године, а девет дана касније и Србија и Бугарска исто чине. Грчка се укључила у рат 18. октобра те године.
Широм Краљевине Србије већ 3. октобра 1912. године објављује се мобилизација, која је довела до невероватно великог одзива са 99,99%... што се сматра незабележено у историји ратовања. Ради се о томе да су Срби хтели да заврше са Османлијама и њиховом страховладом на овим просторима... и наравно да се испуни вековна жеља предака, да се освети Косово.
Врховна команда упућује Прву србску армију према Куманову, јер је ту велика турска војска под командом Зеки-паше чекала Србе. Трећа србска армија под командом тада пуковника Боже Јанковића кренула је према Приштини и у осудном боју 22. октобра 1912. ослободила тај град од Турака и Арбанаса, ослобођени су и Газиместан, Грачаница, а наредних дана читаво Косово и Метохију!
На Куманову, код Овче-поља 23. октобра 1912. године дошло је и до те осудне битке - БОЈ ИЗНАД ВЕКОВА. Срби и Турци равноправни на бојном пољу где су Срби уз мало среће потукли Турке који су се изубили у магли.
Један од кључних момената битке је улазак 2.000 четника, под командом Војводе Вука који су силовито јуришали, а Турци крећу у повлачење. У јеку најжешћих борби Дринска дивизија првог позива, под командом Павла Јуришића Штурма (који је ту и рањен) у централном делу фронта извршава одлучујући пробој турских снага, који су разбијени и кренули у паничну бежанију. Битка је практично решена.
Након битке Радомир Путник добија од Краља Петра чин војводе, а пуковници Живојин Мишић, Павле Јуришић Штурм и Петар Бојовић постају генерали.
* * *
Београдски и нишки део нису били у могућности да ове године дођу на Зебрњак, светилиште за нас Србе. Тако да је само мала чета од Врања пошла пут Куманова око 9 сати. Стигли смо на Зебрњак, а ветар је стално дувао и није престајао све време.
Бројност је ове године подбацила, да ли ради временнских неприлика или шта, али неочекивано мање људи. Одслушали смо програм којим је обележена велика годишњица значајне Кумановске битке и обишли читав спомен-комплекс. Положили смо цвеће и отишли. Чудно је како је све брзо завршено.
Након Зебрњака посетили смо и манастир Св. Ђорђа у Ст. Нагоричану. Ова православна светиња је задужбина србског краља Милутина из 13. столећа... иако је саградио 1071. године визатијски цар Роман.
Након тога се упутисмо кући.
Надам се да ће догодине бити више људи и да ову битку достојно обележимо.
Зоран Петровић
22.10.2018.