Срби су народ који стољећима опстаје на балканској вјетрометини. Било је нажалост више тешких периода него срећних, али у свим временима наши преци су поезијом тј. пјесмама исказивали своја осјећања, размишљања, бол, жеље и весеље..итд.

Једне прилике је неко од странаца описивао своје чуђење када је гледао наше претке на бродовима за Крф: "Какви невјероватни људи, умиру, а пјевају!". Баш тако, јер смо небески народ, пошто ми кад идемо пред Господа ми то радимо са пјесмом на уснама. Радујемо се Царству Небеском.

Стихови су заправо начин тј. средство да појачамо наше патриотске гене, распршимо нашу духовност, учврстимо наше ставове.

Ево већ има четири године како ми је синула идеја о покретању једног сабора пјесника у првом моменту, да би врло брзо схватио да ми имамо праве поетске витезове. Зашто? Зато што није витез само оклопник на бојном пољу, већ и онај који пером чува своје писмо, обичаје, традицију, језик, културу...

Искориштавајући алате модерне технологије на најбољи начин на нашем порталу смо направили посебну страницу за учеснике сабора, који сходно правилима имају могућност да пријаве своје стихове. Наравно, ми смо то разврстали по категоријама. Седам смо направили: духовне, породичне, родољубиве, јуначке, мученичке, љубавне и завичајне.

Ове године смо имали малу промјену у жирију, па је уместо Оца Луке дошла Сташа Митић, наша чланица из Ниша. Зашто баш она? Ето, зато што је поезија и музика њен живот. Црквени је појац и на нашим дешавањима је управо она задужена за вокални дио.

Посље три недјеље оцјењивања, сви чланови жирија су успјели да оцјене безмало 200 пјесама, што свакако није лак посао, пошто за сваког се морају удубити и видјети неку суштину, дубину, па и ширину.

Додјела медаља нашим поетским витезовима је заказана за суботу 23. марта у 13:00 сати. Лијепо вријеме је најављено па сам знао да нам то може само појачати угођај.

Нажалост моја екипа не могаше доћи јер су имали оправдане разлоге, али догодине се надам да ћемо доћи баш у пуном саставу. Нама су овакви догађаји насушна потреба.

Елем... прво сам покупио Анастасију, јер ми је у комшилуку, али најважније је да она размишља исправно и спремна је да помогне. Не треба јој два пута рећи, ни цртати. Нисмо ми још ни стигли, зове Деспот и вели да је гужва на Бранковом мосту, па ће мало и окаснити. Заправо он је уранио, али нема везе, јер није једини. Уранило је њих десетак, пошто вјерујем да су се бојали да им не побјегне орден.

Дођосмо Анчи и ја у порту и видим доста познатих лица. Изнесошмо ствари на стол, а Марко и Иван ми помогоше око клупа, јер нас је било дупло више него лане. Анчи донесе чаше, а ја рекох присутнима да нема конобара, већ ко хоће да се окрепи, сам узима.

Поздравих ја и Оца Илију, душу овог храма свакако.

Позвах људе да нам се приближе односно приђу. Насула се и ватрена и обична вода, сокови, па сам новајлијама објаснио ко сам ја заправо и како је настала идеја о Сабору.

Прво сам додкелио икону побједнику овогодишњег Сабора - Александру Деспотовићу из Зворника, јер су његове пјесме освојиле двије златне медаље и једну сребрну. Онда кренусмо редом... прво духовне са ликом Владике Николаја, једног од наших највећих православних публициста и философа. Како сам ја читао, тако је Анчи стављала медаље награђенима на врат тј. груди.

Након тога пређосмо на породичну категорију, затим родољубиве и јуначке. Медаље сијају као дијаманти на оном сунцу, па ми некако још љепше изгледају. У то дође и Отац Јован који је окаснио из оправданих разлога. Пошто је био уморан, кратко је поздравио наше друштво и честитао им на учешћу и наградама наравно. Настависмо ми са додјелом медаља у страдалничкој категорији са ликом Милутина Бојића.

Занимљиво ми је то што су многи пјесници диванили о томе како су им награђене "резервне варијанте", а не фаворитске пјесме.

У паузи између додјела медаља, ја сам причао неке анегдоте са ранијих сабора али и наших путешесвија. Међутим, добили су прилику и други учесници да кажу своје утиске о самом сабору, чиме се баве и остало. Завршимо са додјелом у љубавној и завичајној категорији.

Мени је лакнуло, а онда Димитрије Анђелић, који је малко окаснио узе гусле и чусмо златну жицу како поји на оном прољећном сунцу, које је мајчински гријало. Посље тога и млади Милан  Ћурчић је показао да има знање и умјеће за овакве ствари.

Пошто сам видио да се некима жури, а већ је било прошло скоро два сата у дружењу, то позвах присутне на сликање испред храма Св. Архангела Гаврила на заједничку фотографију. Ово је сада већ традиција и ваља испоштовати.

Напосљетку оста мала екипа која ми је помогла око сређивања ствари и кратко бисмо на дивану.

Било је ово јако љепо дружење, а мени би жао што не дођоше људи који су се овом догађају баш радовали нпр. Сташа, Милица, Невена и Даница. Но, догодине је наш јубиларни ПЕТИ сабор, па вјерујем да ће и Господ отворити путеве и да заиста имамо онако дружење, породичног типа.

На крају би се захвалио Братству храма, учесницима и награђенима који су одвојили своје вријеме и жирију такође.

Ђе ове године ту и догодине.

Написа: Чуле

Хвала Богу на дару, хвала песми, хвала организатору, председнику СРБСКОГ СВЕТИОНИКА, Милану Чучковићу и свим учесницима Сабора.

Мој скромни допринос духовној и родољубивој поезији…

И ове године је победник: ПЕСМА.

Александар Деспотовић

Дивно! Нека траг пера  Поетских витезова траје вјечно, теби и свима који ти помажу у твом племенотом опредјељењу и твојој несебичној оданости отаџбини, желим добро здравље и радост у срцу!

Славојка Бубић-Кокић

Част је наћи се међу награђеним ауторима на Сабору поетских витезова "Востани Сербије" у Београду.

Уз то, за мене нека посебна радост што је награђена пјесма коју сам посветила својој драгој тетки Стани.

Захваљујем се организаторима конкурса и цијењеном жирију. Честитам свим учесницима, као и награђенима...уз жељу да битке и ратове сви људи на свијету воде пером и ријечју, а никад оружјем.

Слава Станојевић

Дивно сабрање надахнуто искреним речима и јаком патриотском подлогом што је и било очекивано од Вас.

Част је била и присуствовати и учествовати. Заиста овакви скупови буде радост у човеку а све у славу предака а за напредак потомака.

Ако Бог да радујем се новим сусретима!

Милан Ћурчић

Почаствована сам што сам учествовала на IV Сабору поетских витезова и имала прилику да поделим делове своје душе кроз песме посвећене нашој традицији, вери и свему оном нематеријалном што нас Србе чини богатим народом.

Освојила сам 2. место у категорији породичних песама својом песмом „Не брини, оче” која је посвећена мом оцу и лепоти завичаја.

Била прво, друго или треће место мање је важно наспрам чувања од заборава битних догађаја и личности из наше историје. Сигурна сам да делим мишљење са свим учесницима сабора, јер свако од њих поседује духовно богатство и дубоко пуштене корене љубави према свему ономе што нас спаја, а то је засигурно родољубље и чврста, непоколебљива вера.

Радујем се неком од будућих сусрета и полажем наду да ће из године у годину бити све више песника који ће да се одазову и дају свој допринос српској књижевности.

Милица Јефтић