На истом месту, након годину дана. Везана сам веома за њега, јер је овде почело једно дивно пријатељство, а сада је и много више од тога. Јер једна реченица која пише на сајту овог сабора гласи да не треба да се такмичимо једни против других, већ једни за друге и откад знам за њу, успех пријатеља ми је дражи него сопствени.

Потпуно неочекивање да бих могла ишта освојити у љубавној категорији, пошто иначе ретко пишем љубавне песме, али ето Божија сила одлучује да ли је нешто добро или није. (Освојена сребрна медаља у овој категорији).

Желим да се опет неизмерно захвалим организатору овог сабора Србски Светионик што заједно са нама који доприносимо стиховима на овакав начин негује и чува традицију, али и да му честитам што је и поред принове успео да опет организује све како треба, јер је тако не само извршио одговорност, већ и научио много битној лекцији. Научио нас је поштовању.

Да се вратим сада на тему о песмама. Није била залуд она реченица: „Песма нас је одржала, њојзи и хвала“.

Толико је истинита када је наш народ у питању. Макар били у најгорим мукама, Срби ће да пишу и да певају, али ће се такође уз песме и веселити. Можда нам је мало и недостајала прошлогодишња атмосфера, с обзиром на то да ове године чланови жирија нису могли да присуствују овом догађају, али сигурна сам да ћемо је надокнадити једном како треба.

Још једном хвала и свим учесницима што у свим својим написаним стиховима чувају сва осећања, духовност и храбар дух заједно са мојом маленкошћу, јер ако нам то клоне, онда као и да не постојимо.

Завршила бих ову мисао једним свима познатим поздравом: „Догодине у Призрену “.

Катарина Јанковић
27.03.2022.

Дана 27. марта љета Господњег 2022-ог, подно планине Авале, на обронцима београдске општине Дедиње, у порти цркве Светог Архангела Гаврила, скупила се мала, али одабрана дружина пјесника и љубитеља поезије.

Многи присутни, као и они спречени углавном због болести да присуствују (али јаке жеље и воље да се бар догодине сретнемо сви), поздравили су скуп и нашег драгог организатора Милана Чучковића, желећи да његовој супрузи и њему најлепше честитке добијањем првог детета Живојина, не сумњајући да ће им Бог дати још деце, која ће храбро носити имена наших највећих јунака и јунакиња.

Сабор је почео уз благо закашњење домаћина и извињење, јер се управо враћао из породилишта. Како прошле, тако и ове године, подељене су медаље за најбоља три мјеста у седам категорија.

Милан се још једном извинио, пожелио многима здравље и воље да наставимо са писањем, у благочестивом духу родољубља, са вјером у Бога Истинога на многаја љета.

Више од тога, скроман човјек не би могао пожељети ни себи ни другима.

Програм је настављен са рецитовањем, уз гусле јуначке, уз скандирање нашем Светом Косову и Метохији са крилатицом: ''И данас и догодине у Призрену граду''!

Свако добро, среће и здравља из Бечмена, Љубомир се јавља.

Живио и веселио се србски роде!

Љубомир Бошковић
29.03.2022.

Утисци са доделе медаља су предивни.

Пре свега нисам ни очекивао медаљу, али када сам већ изабран од стране жирија, потрудио сам се да дођем на доделу истих. Нисам се нимало покајао.

У порти београдског Гавриловског храма у миру и тишини у друштву правих поета задесих се и ја, потпуни аматер у овоме.

Мало се попричало, рецитовало, а Бога ми и гусле су се зачуле.

Медаље су прелепе, а посебно ме одушевило што је свака категорија имала различит лик великана на медаљи, па су неки добили Ђуру Јакшића, неки Десанку, а Милутина Бојића добих и ја.

Свакако је ово за мене једно прелепо искуство и подстрек да наставим са писањем песама.

Велико хвала организатору и свим учесницима као и жирију који није имао нимало лак задатак.

Догодине у Призрену!

Миодраг Стојнић
29.03.2022.

Данас смо се мој пријатељ велики песник Јован Бундало и ја окитили са по три признања (по једно у три категорије) на Сабору поетских витезова "Востани Сербије" у Храму Архангела Гаврила у Београду.

Неизмерно сам захвална организатору, а то је удружење Србски Светионик, што на "специфичан" начин негује српску традицију, историју, веру и културу. Овом приликом још једном честитам и осталим учесницима на признањима на овом Сабору " лепоте и родољубља".

Љиљана Терентић
27.03.2022.

Осванула је недеља, не обична већ, недеља у великом посту, сам дан по себи је дан за радост. Устао сам раније, обријао се и окупао, прво недеља је, друго још важније, није ово било која недеља већ свечани дан у коме идем у цркву. Повед је више него важан.

На конкурсу који је расписан у седам категорије, мојим радовима припале су три награде, прво, друго и треће место. Обукао сам одело, не иде да одлазим у цркву у фармеркама и да није свечано уручење награда. Не иде ни да касним, па сам стигао пола сата раније. У црквеном дворишту, затекох песникињу која је дошла у пратњи мужа. Седели смо за овећим столом у дворишту.

Пријатност нам приреди млада жена која нас уз срдачан осмех понуди, кафом, каком или чајем. Донесе и бокал хладне воде. Нудим да платим. Она уз осмех рече:

- Не знам ни ко сте ни којим поводом сте дошли али је људски да вас послужим у нашем сте дворишту.

Причамо ко смо и којим поводом смо дошли, не значи јој ништа али је љубазна. Питам има ли неког од старешинства цркве, каза да су сви отишли да свете водицу по парохији, јер је време поста.

У време предвиђено за почетак манифестације пристигоше још два песника. Позовем организатора и сазнам да је и он оправдано отсутан. Када ми је рекао разлог и ја сам му оправдао, стварно је прече извести супругу из породилишта него бити на било ком другом месту. Љубазно ми је рекао да ће стићи чим супругу и новорођеног сина одвезе кући.

После пола сата се појавио и уз извињење рекао да је свратио да нас испоштује, а да су му супруга и новорођени син испред у аутомобилу. Мени је то изазвало нову непријатност. Рекао сам, ајде што пре да нам се уруче медаље, па да човек вози најдраже путнике кући. Тако без присуства свештеног лица и чланова жирија приступисмо уручењу медаља.

Овде ћу прекинути казивање о овом лепом догађају, јер морам повући паралелу са сличним догађајем, који само мени изгледа да има додирних тачака са овом недељом.

Радни век сам провео у Телекому Србије и у склопу радних обавеза ишао сам у Приштину, у седиште огранка наше фирме. Једном приликом би леп повод за путовање, наиме додељивана су признања радницима за верност компанији. Сачека нас врло љубазан директор, Албанац. У свечаној сали протокол тече по плану. На столу безброј медаља и писаних захвалница. Водитељка прозива, а директор уручује захвалнице и медаље. После два сата саопшти да је тај део церемонијала завршен, на то се из сале јави радник, по говору закључим да је Албанац и љутњу рече:

- Има нас десетак које нисте прозвали а радимо овде и по 30 година.

Директор уз иронију у гласу рече водитељки да позове на бину групу са четвртог списка. По именима било је ту Срба, Албанаца и других.. На бини директор каза и нама и њима:

- Нисмо заборавили на вас, но када сте већ овде морам вам рећи. Ви јесте провели толике године са нама али ваш допринос овој фирми је испод сваке норме. Сваког од вас смо кажњавали и само што постоје закони који вас штите ви сте данас овде. Ено вам тамо на столу медаља и захвалница па узмите сами, ја немам намеру да вам их уручујем ни ти да вам још и честитам.

Можда није добра паралела, нама је организатор уручио медаље, нисмо узимали сами. Тамо су добили и захвалнице овде не би тог папира, тако да немам чим поткрепити медаљу. Има на Зеленом венцу бутик пехара и медаља, може ко хоће наручити медаљу и ови ће му написати шта год каже.

Овом објавом не желим никог да увредим, износим само мишљења човека, који је са жељом и надом и чистом душом устао у недељу, купао се и бријао јер идем у цркву. Био сам на многим скуповима и још се није догодило, ни на манифестацији која се одвија у забитом крају у задружном дому, да нас не поздрави свештеник тог села. Да нам да благослов, а овде у црквеном дворишту не видох ни издалека свештено лице.

Награду сам добио даном објављивања резултата, тако да не везујем та два дана, само желим рећи да би неко требало да упути извињење учесницима и да обећа да ће следећи скуп бити испоштован како и доликује носиоцима медаља на чијим аверсима су фотографије, часних људи који су задужили свеукупно Српство.

Са жаљењем морам рећи да следеће године нећу учествовати, јер знам да ће моји радови после овог записа бити дискфаликован са тог конкурса. Но, сматрам да нас на хришћански однос обавезује ако ништа друго, бар онај сто и оне две клупе са северне стране цркве, на којима смо седели и на којм смо били послужени. Свако од присутних је доживео и ово као што свако доживљава све на свој начин. Ја видох овако како рекох, ако неко ости да треба да ми упути прекор прихватићу га, ако неко увиди да и у мојој причи има истине и упути реч саосећања, моја прво хришћанска, а потом песничка душа насмешиће се и рећи:

- Да тако је морало бити!.

С' поштовањем према лепој намери

Јован Н. Бундало
27.03.2022.

У порти Гавриловског храма на Топчидерском брду обасјан лучом поезије уживао сам у слушању стихова награђених поетских витезова. Атмосфера сабора одисала је добрим расположењем и пријатним гостопримством.

Дружење је пратило упознавање песника, додела награда, читање стихова, певање уз гусле и дивни разговори. Част је наћи се међу истомишљеницима и истинским љубитељима поезије и културе.

Позивам све песнике да се догодине пријаве и придруже саборовању, а овогодишњим победницима честитам на освојеним наградама и позивам да наставе са писањем и чувањем српске културне баштине.

"Пјесма нас је одржала, њојзи хвала!".

Милан Ћурчић
30.03.2022.