Обележавање 211. годишњице Чегарске битке - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 380
Јуче: 1.546
Недељно: 4.395
Месечно: 20.516
Годишње: 253.506
Укупно: 787.721

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у новембру

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 22.11.2020

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан пети пут

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 17.11.2019

Извештај са Марша победе 10.11.2019

Извештај из Румуније 03.11.2019

Извештај са концерта "За децу Косова и Метохије" 27.11.2018

Извештај из Новог Сада 25.11.2018

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан четврти пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018

Марш победе у Београду 11.11.2018

Стољетније завршетка Великог рата 04.11.2018

Извештај из Степања 26.11.2017

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан трећи пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2017

Извештај из Дома Војске Србије 17.11.2017

Извештај са другог Београдског марша

Извештај са 62. Београдског сајма књига

Концерт Појаца у Дому синдиката 26.11.2016

Посета србској Атини 18.11.2016

Извештај са првог Београдског марша 06.11.2016

Извештај са промоције књиге Саве Штрбца 1.10.2015

Стазама јасеновачких мученика 2015

Извештај са парастоса жртвама Откоса 31.10.2015. у Београду



2. јун 2020.


Обележавање 211. годишњице Чегарске битке


Почетком 19. века на Балканском полуострву дошло је до националне револуције Срба у Шумадији, када се недалеко Аранђеловца у Орашцу окупило више стотина хајдука и харамбаша, љутих бораца против Турака Османлија са циљем да се подигне народни устанак.

Тако је почела 1804. година, која је донела буђење из вишевековног сна односно робовања у које су Срби запали неколико деценија после Косовског боја онда када се војска Кнеза Лазара Хребељановића сукобила недалеко Приштине са војском султана Мурата.

Устаници себи изабраше Ђорђа Петровића, прекаљеног хајдука који је ратовао са Турцима и у аустријској војсци, те је добио тамо официрски чин. Турци га прозваше Кара-ђорђе (црни Ђорђе), јер он није узмицао ни педља, а поред тога што је био веома храбар мегданџија, био је невероватно добар стратег. Иако он, веровали или не... није похађао неке војне школе, јер није чак био ни писмен. Нарав му је била прека, леђа плећата, а он није имао милости према онима који су се огрешили о Бога или о његову заповест.

Баш такав попут њега љутог лава био је потребан Србима да их води, јер битке које су уследиле биле су тешке и никада на бојном пољу Карађорђе није имао техничку, а још мање бројчану предност. Велики француски војсковођа Наполеон Бонапарта се баш због тога дивио нашем див-јунаку Карађорђу.

После успеха који је остварен првих година устанка, Карађорђе је предвиђао нове окршаје, односно знао је да Турци се неће мирити са том ситуацијом, па је тако Карађорђе и одлучио 1809. године да формира три војске: прва да иде према Дрини, друга према Зети, а трећа према Вардару... из тих праваца је он очекивао инвазију Турака.

У Нишкој тврђави било је неколико хиљада Турака, који су чували град са Хуршид-пашом на челу, а они су очекивали и појачање јер су чули да иде Карађорђева војска.

Код Срба пред ову битку је дошло до размирица и свађа око тога када треба напасти Турке код Ниша, где је предњачио војвода Милоје Петровић у томе да треба сачекати... док је ресавски војвода Стеван Синђелић био одлучан да Турке треба одмах напасти силовито. У том чекању дошло је Турцима и више хиљада војника, од чега добар део су били Арбанаси добровољци.
Одлучујућа битка десила се крајем маја 1809. године изнад Ниша на брду Чегар у којој се у сред битке Милоје Петровић са својим одредима чак повукао и оставио Синђелића и његове саборце на цедилу.

После неколико десетина јуриша Турци успевају да пробију србске шанчеве и да искористе своју бројчану надмоћ... Синђелићеви борци нису и поред тога напуштали ровове, већ су борили се јуначки "прса у прса". И сам Војвода Синђелић је видео да је битка изгубљена јер је Турака било 4-5 пута више. Одлучује да пуца из кубуре у бурад са муницијом... што је изазвало велику експлозију. Чегар је после битке био црвен од крви препун лешева, више турских, него србских… Хуршид-паша је од србских лобања направио Ћеле-кулу јер му је циљ био да застраши Србе.

Карађорђе када је чуо шта је Милоје Петровић урадио одмах је наредио да се он убије. Издају није праштао. Устаничка држава је опстала још пар година, све до септембра 1813. године, када је дошло до Битке на Равњу у коме су Турци победили уз помоћ Француза. Уследиле су крваве турске одмазде над цивилима...


 *   *   *
 

Два века касније Срби више уче у школи о америчком грађанском рату или уједињењу Италије, него о Првом србском устанку... Ван школе је таква пропаганда да ће већина дечака 14-15 година ко из топа набројити десет најбољих играча клуба победника Лиге Шампиона, а девојчица трачеве естрадних звезда... него ли десет имена и животописа Карађорђевих војвода... Није само ту образовни систем крив, има нешто и до интересовања родитеља те деце зар не?

Баш зато је и основан Србски Светионик, пре пет година... да макар онима који хоће који желе осветлимо пут, како не би црвенили пред славним прецима и пред поколењима која долазе.

Овог пролећа ситуација не само на Балкану, већ у целом свету мало специфична у смислу пандемије Корона вируса. Па су на снази посебне мере које је Влада Републике Србије донела... што значи да марш, као марш ранијих година није могао да се одржи. Не желећи да долазимо у искушење да повећи број родољуба дође у Ниш, а да на крају не може да дође до Споменика јунацима Чегарске битке.

Морам да признам да се низ чудних ствари дешавало око тога да ми добијемо дозволу за долазак у град Ниш и одржавање Чегарског марша. Али не бих о томе. Нама ће то свакако остати за наук наредних година, којим путем да дођемо до Чегра. Нама је Отац Јован предложио да овај северни део Србског Светионика дође у Гавриловски храм на Топчидеру у недељу 31. маја. Док је јужни део: Нишлије и Врањанци отишли на Чегар у суботу 30. маја 2020. године.

У недељу смо ми дошли прво на литургију у 09:00 сати, а онда је након тога одмах одржан и помен јунацима Чегарске битке, односно ресавском војводи Стевану Синђелићу и његовим саборцима.

Светштенство Гавриловског храма је одслужило помен нашим славним прецима, док смо ми упалили свеће за њихове душе и принели жито. А за певницом је наш пријатељ Вито отпевао пар духовних песама са помагачима... а на крају наравно и "Ој војводо Синђелићу", што нас је разгалило.

Истина, ово не може да се мери са једним маршем из више разлога, али шта да се ради. Толико је ствари пропало овог пролећа да је добро што смо и здрави.

Ако Бог да здравља у недељу 7. јуна идемо у Чачак.

 

 

 

Милан Чучковић
02.06.2020.


 

Прича о Стевану Синђелићу говори да се многе ствари нису промениле и дан данас, неслагање око датума кад ће кренути у напад је нажалост утицао на исход битке на Чегру. Стеван Синђелић је био у праву али "свако хоће да буде главни". Он је можда имао мало више срца. Што се и показало његовим завршетком.

Пратећи стање на вестима, радовала сам се као мало дете кад су рекли да се укида ванредно стање. Прва помисао је била БИЋЕ ЧЕГАРСКОГ МАРША.

У току III недеље маја добих позив од председника... Каже он мени:

- "Сташо, Рада је заузета шаљем ти папир за пријаву марша. Овога пута ти ћеш га предати".

И тада се радовах, велика је част учествовати у самој припреми марша. Брзо сам се организовала да не бих каснила, хвала и родитељима за то... Очекујући потврду добих позив од председника удружења са лошим вестима.
Сазван је састанак не сме бити никаквог окупљања 31. маја на Чегру.

Ау била сам у шоку, све друго сам очекивала али ово, искрено не. Питах се само ЗАШТО?

Одговор је био због КОРОНЕ до недеље ће бити забрањена окупљања.

Мирећи се са новонасталом ситуацијом, помислила сам ми смо ту у Нишу бар нас неколико из Ниша би могло у недељу бар да запали свећу и положи венац.

Нико се не јавља ја реших са мужем и децом да одем. Али на моје изненађење и изненађење свих. Зове мене Зоран Врањанац у петак касно увече каже он мени:

- "Сташа ја сам са децом дошао у Ниш, сутра би смо кренули бициклама у част Стевана Синђелића хајде да се окупимо нас мало и да положимо венац!".

Гледам на сат, како сад обавестити ту наше. Послах поруку променисмо план и рекох му да важи договор. Кад је у питању акција Србског Светионика срце заигра и онда се дешава да оно што не може, МОЖЕ!

КО НЕ ЗНА ЗА СТРАХ, ТАЈ ИДЕ НАПРЕД!

Устала сам рано, увече сам се договорила са мамом и татом да се нађемо у граду како би нас одвезли до Чегра. Морамо понети, заставу прво, воду за успут, јакне... видим време је променљиво. Миц по миц низ ураслу пешачку стазу стигосмо до станице, онда и до центра.

Дечица су препознала баку и деку, мама је свратила до цвећаре по венац. Узели смо све што треба и кренули правац Чегар. На пола пута киша је почела да пљушти. Баш сам се питала како су Петровићи с обзиром да су кренули бициклама...

Приближавали смо се споменику видим ја стоје стамено Петровићи испод велике липе. Хвала Богу били су суви! Али сетих се ја једног интрвјуа за најаву Чегарског марша. Па цитирах председника:
- "Ако буде и киша, нећемо се истопити!".

Уз благи смешак показујући према споменику кренули смо да се постројавамо ту нам се прикључио и чика Селе, вели она нама:

-  "Добро сте ми дошли, требаће ми помоћ, да наравимо радну акцију. Много је некултурних људи побацало ђубре около".

Ми сви у глас: "Хоћемо Чика Селе... учините нам ту част да положимо венац па ћемо да довршимо ту акцију".

Тако је  и било. Прво сам кренула са химном удружења "Востани Сербије", па су дечица као одрасли положили венац уз србску химну "Боже правде", ситна киша је полако падала и квасила све...

Василија је како то само она уме одрецитовала спремљену Шантићеву песму "Моја отаџбина".

Решили смо да отпевамо и песму војводи Синђелићу као што чинимо сваке године. Дечица су скромно али лепо пуштала своје гласиће.

Након тога запалили смо свећу и уз помоћ људи из дистрибуције обавили сликање са заставом ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ.

Након тога уследила је договрена акција скупљања смећа. 

Е онда смо направили паузу уз понеки слаткиш, сок и наравно ТРЕШЊЕ.

Питала сам Зорана да ли има времена за обилазак града. Рекао је други пут, мора да жури због обавеза кући... Договорили смо се Боже здравље, кад се опет пружи прилика да обиђемо и цркву где су се причестили ратници пред битку. На следећем маршу ако Бог да следеће године.

Дошао је тренутак растанка важно је да смо учинили што је до нас. Нека памте нове генерације и да не бринемо...

СУ ЧИМ ЋЕМО ПРЕД СИНЂЕЛИЋА! МИ ЗНАМО, А ВИ?!


 

Велики поздрав свој браћи, фалили сте нам много!
 
Будите ми здрави па се видимо ДОГОДИНЕ НА ЧЕГРУ!

 

 

Сташа Митић
01.06.2020.

 


Ко сме тај може. Делегација Србског светионика одала је почаст, полагањем венаца крај спомен костурнице легендарном војводи Стевану Синђелићу и његовим јунацима који су херојски жртвама задужили све будуће нараштаје.

Србија је вечна док су јој деца верна.

 

И на крају помогли смо нашем драгом домаћину - Селимиру Марковићу - чика Селе (чувару успомена војводе Синђелића и србских јунака) да очистимо спомен обележје од несавесних "викендаша" и да се не брукамо пред делегацијама и званицама које су добиле дозволу да учествују у обележавању Чегарске битке.

 

Зоран Петровић
01.06.2020.


 





Посећено је: 655  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






GRAD NIS   CEGARSKI MARS   VOJVODE   STEVAN SINDJELIC   19 VEK   PRVI USTANAK  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!