Србија XIX век
Почетком столећа накупило се мноштво горчине и беса у народу који је трпио османски терор у северним деловима Балканског полуострва. Турске дахије су спроводиле страховладу највших размера према србском становништву. Данак у крви, Трећина приноса, Прва брачна ноћ... су били само неки од начина мрцварења и отимачине свих хршићана докле су допирали Алахови ратници.
Не могавши више трпити зулума по ко зна који пут у срцу Шумадије се подиже побуна. На чело устаника стаје Ђорђе Петровић, покреклом из црногорских брда, грмаљ од два метра висине и метар ширине. Силан и са кубуром и за ралом. Имао већ шесторо деце са супругом Јеленом Јовановић. Није желео да његови потомци животаре као робови. Подржали су га црквени оци и народ.
Ор'о кликће са висине...
Прве године устанка донеле су неочекивану радост и елан за даље окршаје. Иако бројчано слабији и технички инфериорнији Црни Ђорђе (тако за прозваше) на бојном пољу је показивао колико је интелигентан и своје умеће стратегије. Разбијао је не само јањичаре и турску пешадију, већ и Султанову гарду. Прочуло се за Карађорђа све до Цариграда. Сваки турски ага и паша је страховао на помен његова имена, јер је Ђорђе нападао изненада и јуришао на Турке као прави осветник за вишевековно робовање.
Памте Османлије врло добро: Иванковац, Мишар, Делиград, Штубик и Малајницу, Тичар...итд. Бежали су они тада главом без обзира.
У пролеће 1809. Карађорђе је спремио три дивизије. Једну ка Дрини, јер је намеравао ослободити Босну, другу ка Лиму јер су Стари Рас и Црна Гора били жељни исто слободе, а трећу ка Вардару да би ослобађао Душаново Скопље.
Крајем маја та трећа дивизија је дошла пред Ниш са око 16.000 војника. Главну команду је имао војвода Милоје Петровић. Међу србске војводе уцрвљала се неслога и почеле су свађе. У граду Нишу је био злогласни Хуршид-паша који је вапио и молио за помоћ осталим пашама са Балкана. После неколико дана помоћ му је стигла.
Ситуација по Србе је била јако неповољна. Око 5.000 Арбанаса је стигло као плаћеници да ратују за турског Султана.
"Рани сина па га шаљи у војску..."
Уместо да нападају Срби, сада су се бранили, јер су Турци имали укупно 40.000 што пешака, што коњаника. Милоје Петровић у најважнијем моменту напушта бојно поље и повлачи се. Турци у таласима јуришају на србске положаје, док Срби имају мноштво рањених и избачених из борби. Касно поподне из седмог јуриша одбрамбене линије су пукле и мноштво Турака сада упада у србске шанчеве где долази до борбе "прса у прса". Пушке више не помажу, само јатагани, руке и зуби чак...
Ресавски војвода види да ситуација није добра и да мора ништо да учни. Ослобађа заклетве све своје саборце, али они и поред тога не одустају већ се и даље боре.
Није било пуно времена, Синђелић наређује да се магацин са муницијом припреми за минирање. Када је видео да је хиљаде Турака и Арбанаса полетело ка њему јер су хтели да га живог ухвате, пошто је расписана велика награда у злату, Синђелић им се само насмејао у лице и испалио кубуром у бурад са барутом.
Настала је страховита експлозија на Чегру и то је био крај битке. Синђелић је узлетео не само на небо, већ и у легенду. Мноштво крви и лешева по Чегру је тада било сведок јуначког окршаја.
...али душман још од тебе стрепи!
Хуршид-паша је ипак био задовољан па је наредио да се сагради на Царском друму Ћеле-кула, специфично здање од 952 србске главе са Чегра, како би застрашио све Србе ако помисле да учине нешто слично. Главе су одсецали арбаначки плаћеници - пси рата за 25 гроша.
Србска револуција је живела све до јесени 1813. када је турска сила успела да овлада Београдским пашалуком и за кратко време поубија у осветама преко 100.000 Срба. Карађорђе је након пораза на Равњу пребегао у Срем, који је тада био у Аустроугарској монархији. Тиме је званично и престао Први устанак, који је показао уствари шта се може ако се Срби сложе. Дао је наду која је у Другом устанку под вођством Милоша Обреновића донео слободу.
Француски путописац Алфонс де Ламартин је јула 1833. о Ћеле кули записао овако:
- " Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умрли за своју земљу. Ускоро ће и сам Ниш бити њихов. Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихове потомке шта вреди независност једног народа, показујући им по какву су их цену њихови преци откупили."
Србија XX век
Наредно столеће је нажалост прогутало мноштво наших заслуга у два светска рата и југославенским авантурама, односно све оно што су преци раније сакупљали и одбранили прокоцкано је по разним заседањима Авноја, Брионским декларацијама, Бриселским конференцијама, Дејтонским неспоразумима и сл.
Новије генерације Срба нису имале у виду ко им је заправо непријатељ и како све делује. Већини је био циљ сачувати фотеље и повластице него ли национални капитал. Био је то трагедија обојена идеолошким тумачењима прошлости.
Култура сећања тог времена је више била неки формализам него суштинско развијање свести и учење младих нараштаја. Образовни систем је такође подбацио јер су многе лекције замрачене и замагљене.
Није умро, јер није заборављен!
Ретки су људи који су следили дело Стевана Синелића. Један од таквих је мајор Милан Тепић, који је бранио касарну ЈНА у бјеловарском Беденику 1991. године.
Србија XXI век
Почетком новог столећа у Срба се примила нова болест - технологија. Она контролоше не само време, већ и свест. Данашњу генерацију највећим делом занимају: естрада, спорт, политика, телевизијски програм... Пре ће вам издекламовати данашњи омладинци прву поставу првака Лиге шампиона, него набројати десет војвода Првог устанка. Девојчице су учене да се требају облачити и понашати као певачице са ТВ екрана, док маторци воле више да бистре политику него "хлеба да једу".
У таквим околностима и социо-психолошком окружењу тешко је објаснити људима зашто треба посетити Чегар. Свеједно да ли живите у Нишу, Суботици, Београду, Неготину, Врњачкој Бањи, Апатину... Србима су трагично ближи бечки "Пандорф", париска Јелицајска поља, атински Акропољ, па чак и турске плаже... него ли било који Споменик културе од националног значаја.
* * *
Зато смо 2017. и почели да обилазимо Чегар. Сваке године макар једном. Због поштовања предака, али и путоказа потомцима. Били смо ми сви давно са школом, али искрено то је лош изговор јефтиних ликова који мисле да су тиме одужили дуг прецима.
И ове године смо скуп пријавили и Саобраћајној полицији и Чика Селету, кустосу са Чегарског споменика.
Дођосмо нешто после 11:00 сати на Трг краља Милана у центру Ниша. Тамо су нас већ чекале новајлије у нашој причи: Јована и Мила. Дође наравно и Сташа са својим малцима. Домаћица, донела свега и свачега, па чак и цветни венац. Мало смо се раздиванили и полако кренули око 12:00 сати ка Ћеле кули, булеваром Вожда Карађорђа. Тамо нас је већ Горан чекао и било је доста туриста. Мали одмор и једна слика поред споменика војводи Синелићу.
Настављамо даље до кружнога тока и онда скрећемо лево ка Матејевцу. У колони је била добра атмосфера јер нас није било много. Киша је била уствари једина сметња тог дана, али не превише. Ми смо се само малко склонили пар минута и наставили наше табанање.
Друга пауза традиционално код "Романсе", када смо у сласт појели све оно што су Митићи изнели.
Завршни део и није толико лоше прошао, напротив. Лагано каскамо и идемо ка нашем циљу.
Стижемо око 15:00 сати и дочекују нас Марковићи. Желе нам добродошлицу, а овај пут смо видели све три генерације. Под липом се традиционално одмарамо, а у међувремену стиже велики бус школске деце из Мионице (ваљевски крај). Слушамо сви одреда историјски час који дивани чика Селе. Мук, мува се не чује док он из срца збори о Чегру, Синђелићу и осталим дивјунацима тога времена.
По завршетку кренула је навала на његову књигу и сувенире. Ми одосмо са друге стране споменика да малци положе венац и усликамо се. Ту ми је заправо било занимљиво упознавање са земљаком Николом Половином. Ако Бог да, биће и неких заједничких активности у будућности, јер нама је свакако ту Грађеник и Кадина Лука...
Поделили смо и овог пута позлаћене медаље. Три за наше малце, наш подмладак јер су успешно испешачили са нама. И једна је овај пут стављена на груди чика Селета. Он нам је добар домаћин већ годинама и искрено заслужио је.
Након свега, одосмо полако кућама. Задовољни јер смо наставили нашу мисију. Жал остаје што су нам фалили наши другари који нису нажалост ради пословних обавеза могли доћи овај пут. Остали нека сами себи дају одговор на питање: Када сте задњи пут (или још боље да ли сте икада) били на Чегру?
Написа: Чуле
29.05.2023.