Видовдан је један од најсветијих празника међу нашим Србљем. Празник је зато што се слави Св. Кнез Лазар који је 1389. године повео своје најбоље витезове на Косово поље (Христове ратнике) у борбу против османлијских завојевача који су продирући на Балканско полуострво из Мале Азије ишли ка Европи. Иако је од тада прохујало много времена, такорећи векова... и Видовдан и Св. муч. Лазар имају у свести свих Срба посебан значај.
Христе Боже распети и свети...
У последњем Отаџбинском рату који се водио деведесетих година 20. столећа опет смо имали доста Видовдана и војсковођа који су повели своје борце у битке против нових освајача, јер су хтели да сачувају наш народ, нашу нејач, као и у ранијим ратовима и тешким временима.
Нажалост, прву деценију и по у 21. веку друштвена клима међу Србљем је била више лоша, него ли добра... јер је државна политика била таква да се и на наше жртве и хероје из 1990-их година гледа као реметилачки фактор највише због евро-атланских интеграција. Од пре пар година, ситуација је мало боља, а заслуге за то више припадају појединицма и родољубивим удружењима него самом државном врху.
Било како било, у сред Срема испод Цркве Вазнесења Господњег у Руми постоји парк који је од скоро понео име Парк хероја Кошара и Паштрика. Зашто баш тако?
Нема назад, иза је Србија
Зато што су Битка на Коашарама и Бој на Паштрику светле тачке нашег одбрамбеног рата 1998-1999 и НАТО агресије, када је заустављена тј. сломљена непријатељска КОПНЕНА ИНВАЗИЈА под кодним именом "Стрела". Непријатељску војску су сачињавали албански сепаратисти, НАТО специјалци (САД, Британија, Норвешка...), Легија странаца, Војска Албанске Републике, ветерани Чеченског рата, босански муслимани, Хрвати и разни други плаћеници...
Мноштво наших најбољих синова су своје животе положили на браник домовине и уградили у темеље наше слободе. Са нашим браниоцима били су и добровољци из Грчке, Русије...
* * *
Румљанин Ноле Тодосићевић је пре неколико година основао Удружење Србских Витезова, а сваког Видовдана организује сабор где се окупљају родољуби. Циљ окупљања је да се јунацима из протеклих ратова доделе признања (грамате). Ове године је сабор најављен за суботу 26. јуна преподне. Био је заказан и парастос за јунаке, додела признања, отварање спомен-плоче у парку...итд.
Један део наше екипе је био на почетку тих дешавања, а други је мало каснио из оправданих разлога. Сунце упекло, а нас у порти цркве дочекују са осмехом Драгана и Влада Ђукановић. Испред парохијског дома њихова мезимица Наталија, девојка која је својим вокалним умећем подржала ову манифестацију. Улазимо у дом и видимо низ познатих лица. За главним столом седи трећина мојих гостију из емисије Разбуђивање, а друга трећина тек треба да дође.
Око 14:30 сати креће се полако у колони ка парку. Тамо је већ био одред Војске Републике Србије, као и локална самоуправа који су подржали овај догађај. Саму спомен плочу су открили генерал Божидар Делић, командант легендарне 549. бригаде Војске Југославије... и пуковник Душко Шљиванчанин, командант бесмртног 53. гр. батаљона Приштинског корпуса. Након откривања плоче, обојица су добили прилику да нешто кажу за говорницом.
Полагали су се венци испод спомен-плоче, било је неколико делегација, али и појединаца. Таман на мој миг оком скочи Горан и ми развукли транспаренте, прво онај црвено-плаво-бели КОСОВО МЕТОХИЈА, а на другом су исписана имена палих бораца СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА... нека стоје као подсетник и опомена кога не смемо да заборавимо. У тој гужви видех и једну познату, уствари непознату жену, те је упитах одакле је. Она рече да је из Ниша. Кад ми рече и презиме, ја срећан што сам пронашао жену добровољца Марину Милошевић коју желим такође да доведем у емисију, јер стварно има шта да каже.
Међу присутнима видех и две жене: Анка Мирковић и Тања екс Тепић. Једна је 29. септембра 1991. године у Бјеловару изгубила сина, а друга оца. Тужна судбина их спојила. И оне су Богу хвала добиле признања у име породице. За тета Анку ми је посебно драго, јер жена је буквално у мраку три деценије. Никада ниједна национална ТВ није дошла да направи интервју са њом. Ниједан генерал, министар, председник није дошао да обиђе вечну кућу њезина сина мезимца. Ипак, Цоле живи међу нама!
Уследило је масовно сликање као на додели оскара, свако хоће да се слика са неким од хероја, а зашто и да се не сликају... боље поред њих, него неких зобија са естраде, спорта или полиитке.
После тога полако одосмо и на ручак у парохијски дом где су конобари већ послужили сремски гулаш. Док смо ми ручали, Ноле је наставио да дели грамате. Чули смо и народног гуслара. Била је то прилика да се мало издиванимо са Мишићима који на оваква дешавања долазе породично.
Тражи Срки да га сликамо са генералом Делићем који је већ био у одласку. Ја пристајем и заустављам Делића: "Сачекајте, дечаци хоће да се сликају са вама...". Смешка се он, а они срећни што их није избегао.
Од Нолета добисмо и мајицу. Па после поздрава седосмо у ауто и правац Београд.
Даће Бог да оваквих догађања буде још, јер управо овакве ствари шире здраву националну свест. Иако има ликова који из погрешних убеђења овакве ствари омаловажавају, чак и директно вређају, типа да је то све превазиђено... ја им могу само поручити да Грчка која је земља Европске уније (њима узорна) није заборавила своју историју од пре два, три миленијума (Леонида, Термопил, Илијада, Аристотел...), а од нас траже да заборавимо шта се десило последњих 120 година. Е па неће моћи!
Ако нисмо заборавили нашу древну престоницу Скадар и Св. Јована Владимира... Призрен и Немањиће, онда немамо право да заборавимо ни јунаке, мученике и битке новије историје ма шта да нас убеђују тикве без корена.
Милан Чучковић
27.06.2021.