У лето 1914. године је Бечки двор објавио рат Краљевини Србији пошто је премијер Никола Пашић одбио шесту тачку по злу чувеног Јулског ултиматума, као одгворност за умешаност званичног Београда у Видовдаски атентат у Сарајеву на аустријског престолонаследника и надовојводу Франца Фердинанда, а који је извршен од револуционарне организације Млада Босна (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и други).
Младобосанци на једној од слика
Србија тада није хтела рат никако, пошто је имала пуно губитака у победоносним Балканским ратовима (1912-1913), јер су најбољи србски синови успели да ослободе своје територије (Рашка област, Косово и Метохија и Вардарска Македонија) које су биле вековима под турском окупацијом.
Прве борбе у рату који се претворио у светски су отпочеле средином августа 1914. године у Мачви и Поцерини (Церска битка) односно горњем делу Подриња... Касније се у септембру те године наставило на Гучевској планини и Мачковом камену, па чак и сремском Легет Пољу. Да би трећи и најжешћи удар уследио у Шумадији на падинама Рајца, Сувобора и долини реке Колубаре.
Буквално пакао на земљи почиње од 16. новембра 1914. године када су жестоки окршаји уследили са аустроугарским јединицама које је предводила Вражија дивизија из XIII загребачког корпуса у саставу Пете армије, уз помоћ Шесте армије под командом генерала Оскара Поћорека.
...протерао туђина са реке наше драге...
Фронт је био широк око 170 км, од Космаја до Таре где су непријатељски војници добро напредовали и остављали крваве трагове по селима убијајући нејач и пљачкајући све што може. Документацију о тим злоделима са геноцидним намерама сачинио је шварцарски форензничар др Рудолф А. Рајс који је и дошао у Србију на позив наше Владе.
Ситуација на балканском фронту те јесени је била више него озбиљна. Знали су то и савезници из Антанте: Француска, Русија и Енглеска. Руси су нам слали оружја колико се може, док је од Париза и Лондона та помоћ била скоро симболична.
Након двонедељних огорчених борби по тешком и хладном времену србски војници били су изморени и психички и физички. Потпуни колапс је уследио када је аустроугарска војска 1. децембра освојила Београд, а дан касније они су срећно парадирали по србској престоници и радовали се до небеса. Чак је и телеграм послат у Беч са најтоплијим поздравима уз коментар да је питање сата када ће Србија већ бачена на колена и капитулирати, а тиме би германски план о Продору на Исток (Drang nach Osten) наставио да се остварује све до изласка на Босфор.
У љишкој Кадиној Луци на брду Грађеник крв се лије као река где је 4. прекобројни пук Дунавске дивизије успео да задржи Аустроугаре уз велике жртве. Исто тако је било и на брду Човка код Лазаревца. Хиљаде је мртвих сваког дана, али није било одступања. Управо је Човка била наша црвена линија.
Зликовац и уништитељ: Франц Јозеф
Све је то било лепо замишљено у бајци аустријског цара Франца Јозефа да се није појавио један "зли вештац"... Живојин Мишић из Струганика! Наиме, србска Врховна команда није имала друге него да на фронт пошаље тадашњег генерала Мишића, једног од најбољих стратега које је ово поднебље икада изнедрило. Дошао је прво у Љиг и ту отпочео свој историјски перформанс.
Он је био тај који је познавајући прво терен где се одвијала Колубарска битка, а друго и психу србског војника (сељака)... донео одлуку да се Прва армија одвоји од непријатеља, извуче из борби и одмори пар дана. Наредио је и да његови војници добију дупле порције хране као и нове опанке. Рачунао је да ће Аустроугари да се заглаве у блату Колубаре, што се и остварило. Уз све то француске гранате (добијене из Грчке) за наше топове су успешно прерађене у војној фабрици у Крагујевцу и донесене на фронт артиљеријским јединицама.
Био је то такав заокрет који нико није могао да претпостави, али дословно нико шта ће се десити, односно како ће се коло среће окренути.
Мишићев мото: Ко нема страха тај иде напред!
У зору 3. децембра 1914. по Мишићевом наређењу почиње жесток контранапад србске војске, такав да је то био прави вулкан на фронту који је сада био знатно сужен. Србски војници који су сада били одморни и орни да се реванширају Аустроугарима сада су јуришали као лавови... није било више застајкивања, одмарања или чекања. Једноставно од силине србског јуриша фронт је пукао на више места.
У селу Бистрица војници из Другог пешадијског пука "Кнез Михаило" познатији као Гвозденои пук, предвођени својим командантом Миливојем Стојановићем Брком су ослободили брдо Кременицу... поред тога и у селу Конатице код Обреновца је непријатељ дословно потучен до ногу.
Редом једна по једна аустроугарска линија се повлачи да би после два-три дана то повлачење се претрворило у свеопшти хаос и бежанију "главом без обзира" према Дрини.
Покушали аустроугарске јединице један очајнички удар са бока 8. децембра код Варовнице недалеко Младеновца, али ту су наши трећепозивци сврстани у само два батаљона под командом пуковника Јована Ивковића успешно задржали далеко бројнијег непријатеља.
Већ 14. децембра су све борбе биле окончане, а наредни дан краљ Петар I Карађорђевић поносно на белом коњу улази у ослобођени Београд. Врховна команда Живојина Мишића одликује титулом војводе. Аустријски генерал Поћорек је смењен.
Била је то велика епопеја Срба почетком 20. века која је скупо и плаћена са 22.000 погинулих, док је преко 90.000 било рањено.
* * *
Мноштво догађаја се од те Колубарске битке до данаших дана издешавало, али суштина је да већи део потомака тих најславнијих синова наше отаџбине слабо, врло слабо мари за јунаштво и жртву својих чукундедова. О разлозима не бих превише, али очигледно је да хедонизам чини своје. Додуше образовни систем је умногоме допринео таквој ситуацији, али није само до школе има нешто и од куће што не ваља.
Било како било, ове године нажалост ситуација, не само на Балкану, већ и читавом свету је у знаку ковид вируса односно пандемије. С обзиром да су на снази и даље мере Владе Републике Србије о забрани масовног окупљања ми смо помен јунацима Колубарске битке оджали 13. децембра 2020. лета Господњег у београдском Гавриловском храму на Топчидерском брду, где је братство овог храма одмах након недељне литургије одржало молитвено сећање за Живојина Мишића и његове дивјунаке.
Принели смо и жито за душе наших јунака, наших славних предака... чије душе лете изнад Балкана већ 106 година желећи само да се њихова жртва не заборави. Отац Јован је одржао само кратку беседу присутнима.
Ситуација је ове године таква каква је. Али се ето надамо да ће догодине проћи и ова фрка, па да ћемо остварити своју замисао да марширамо скупа за славу предака и путоказ потомцима. Јер нема лепше, нема боље него ли Колубарски марш.
Милан Чучковић
26.12.2020.