По заршетку Великог рата 1918. године створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Тиме је остварен сан предака који је почео читав век раније, јер тада су Срби били поробљени од два завојевача: Турака и Аустроугарске. За слободу смо тада платили као народ скоро два милиона жртава. Ту прву јужнославенску државу предводила је династија Карађорђевић, кратко краљ Петар I, а касније му син краљ Александар I...
Вођење те државе није било ни мало лако, тим пре што је то била земља националних нетрпељивости и социјалних неуједначености. Владари су стално морали правити балансе не би ли све то опстало колико толико.
Незадовољни својим победничким погодностима из Првог светског рата група Италијана које је предводио Бенито Мусолини оснива фашистички покрет који је почетком 1920-их година добио ветар у леђа и освојили су власт. Деценију касније у Немачкој на јавној сцени се појављује Адолф Хитлер, вођа нациста који је постао канцелар у јануару 1933. године. Наредних година је дошло до приближавања ове две државе са циљем да се промене границе у Европи.
Поворка на сахрани Краља Александра: Хиљаде људи на испраћају...
Пошто је југославенски краљ Александар I Карађорђевић убијен у Марсељском атентату, током своје посете Француској 9. октобра 1934. године од стране бугарских комита и хрватских усташа, који су имали помоћ страних обавештајних служби, управљање државом је преузело Трочлано намесништво (Кнез Павле Карађорђевић, Иво Петровић и Раденко Станковић), јер је краљ Петар II Карађрођевић био малолетан.
Ситуација се у Југославији радикално мењала на горе по Србе, јер је Кнез Павле поверовао да ће се Хрвати смирити, ако добију неку аутономију, па је тако 1939. године услед договора Цветковић-Мачек дошло до стварања Бановине Хрватске. Било је то у неприродним границама углавном на западном србском етничком простору, али су хрватски апетити били далеко већи.
Те године италијанска војска се искрцала на обале Јонског мора и окупирала Албанију, а у својим северним деловима органзовали су кампове за обуку терориста које су похађали Хрвати, јер су Италијани имали територијалне претензије на целом Јадрану.
Наредне године долази до стварања Тројног пакта, у Берлину су Италија, Јапан и Немачка ставили потпис о сарадњи на војно-политичком плану. Врло брзо су им се придружили: Мађарска, Бугарска, Румунија. Југославенска краљевина је фактички била опкољена.
Хитлер је у пролеће 1941. године имао под својом чизмом готово целу Европу, па се намерачио изаћи и на Босфор, пошто је то стари германски план о Продору на Исток (нем. Drang nach Osten). Сметале су: Југославија и Грчка. Не могавши одржати статус неутралности Кнез Павле са сарадницима одлази у Беч где је 25. марта потписан споразум у име Краљевине Југославије о проласку немачких трупа преко наше земље за напад на Грчку (кодно име Операција Марита). Међутим, у југославенским медијима је то другачије протумачено и два дана касније у Београду и осталим градовима организоване су демонстрације против Тројног пакта и тог споразума.
Своје снаге Хитлер је преусмерио на Југославију и већ 6. априла 1941. изјутра је кренула агресија на нашу земљу из свих земаља из окружења, изузев Грчке. Више од 600.000 непријатељских војника са силном артиљеријом и авијацијом се обрушило на Србе. Занимљиво да хрватски градови нису бомбардовани, а у Загребу су нацистичке СС јединице дочекане са песмом и цвећем.
Дочек немачких нациста у Загребу, априла 1941.
Током краткотрајног Априлског рата отпор југославенске војске је сломљен, док је највећи део Владе са краљем Петром II Карађрођевићем преко Грчке одведен до Лондона у избјеглиштво. Тамо су цели рат били у притвору и под присмотром.
Територија југославенске краљевине је дословно раскомадана. Нишавски и вардарски дио је припао Бугарима, Албанци су са Италијанима окупирали Метохију, већи део Косова и Охридски део. Мађари су присвојили Бачку и Барању... док Срем, Славонија, Кордун, Лика, Банија, Загорје, Горски котари, Босна, Дубровник, део Далмације и Херцеговина улазе у састав усташке Независне Државе Хрватске, где су главну реч водили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Словенија је ушла у састав Трећег рајха.
Србија је била под окупацијом у коју су ушли источно Подриње, Шумадија, Неготинска Крајина, север Косова, западно Поморавље и мали део око Ниша. Припојен је Банат, али са посебним статусом. Постављена је марионетска Влада коју је формирао генерал Милан Недић.
Деоба Југославије према заслугама
Готово све војске на подручју окупиране Краљевине Југославије су починили велике злочине и имали су концентрационе логоре са циљем истребљења православних Срба. Ово није било случајно већ је било годинама пре рата планирано... што ће рећи да сва та ниска злодела може да се уједини у један израз односно геноцид, односно србоцид.
Најмасовнији злочини су починили звери у људском облику, а то су: нацисти, фашисти, хортијевци, балисти, усташе, бугаристи... а највећа стратишта била су: Глинска црква и Грабовац на Банији, Дракулић код Бањалуке, Драксенић код Козарске Дубице... логор Јасеновац и Јадовно, Драгинац код Лознице, Крагујевац, Краљево, Сурдулица... логор Плав, Подгорица и Пивски До у Црној Гори, планина Козара, логор Јастребарско, логор Сисак, Мостар, Панчево, Београд, Сарајево, Нови Сад, Осијек... Садиловац и Петрова Гора на Кордуну... Крива Река, Блажево и Бозољин на Копаонику... Велика на Чакору, Бојник код Лесковца, Стари Брод код Вишеграда, Гаравице код Бихаћа, Шушњар код Санског Моста, остров Паг, Крушчица код Витеза, Пребиловци код Чапљине, Велико Паланчиште код Приједора, Сајмиште у Земуну, Лијевчанско Поље... Керестинац код Загреба, нишки Црвени Крст... Сребреница, Бајина Башта у Подрињу... Фрушка Гора, Шид и Дудик у Срему...
Поред тога, наши Срби су одвођени у концентрационе логоре у Мађарску, Баварску (Немачка), па чак и у Норвешку на север Европе.
Убијање србске деце у крагујевачким Шумарицама од Немаца
Поткрај рата када су партизанске снаге ојачале тада су комунистички прваци покренули обрачун 1944-1945 са класним непријатељима, односно свима онима за које су сматрали да ће ометати извођење социјалистичке револуције. Тако су направљена масовна убиства у Понорима код Фоче, Панчевачка Јабука, Лисичији Поток у Раковици, Багдал код Куршевца, Горњи Будачки на Кордуну итд.
Наше жртве у Другом светском рату нажалост никада нису избројане, али сигурно да је и тада убијено и нестало скоро два милиона Срба. Један ненадокнадив губитак јер се радило о људима у најбољим годинама који су могли да имају порода и тако увећају природни прираштај.
Занимљиво је то што је јако мали број злочинаца који су починили ова ужасна злодела изведен пред лицем правде. Многи усташки и немачки кољачи су уз помоћ Ваткана са лажним документима преко Италије и Аустрије побегли у Аустралију, САД, Канаду, Парагвај, Аргентину, Бразил, Уругвај, Шпанију, Португал, Венецуелу... Тамо се деценијама скривали и наставили своја теористичка деловања. Додуше и у Југославији је остао добар део те су приривали своју мрачну прошлост.
Слободни Анте Павелић са породицом у Аргентини почетком 1950-их година
Оно што је најтрагичније код Срба јесте што су прихватили философију југославенских комуниста да земљом после 1945. влада братсво и јединство, а да све злочине (над Србима) треба заборавити. Они су чак и јаме са србским костима забетониравали шесдесетих година.
Историја је учитељица живота, како би рекла стара латинска пословица, а ми управо из те историје имамо вечито лоше оцене те нас тера на понављање лекција.
* * *
Осма деценија ево на прагу од почетка Другог светског рата, а код нас Срба и даље не постоји неки Меморијални центар за све србске жртве, некакав Зид плача као што то имају Јевреји у Израелу.
Република Србија је од 2012. године узела 21. октобар као национални празник, односно то је Дан сећања на србске жртве у Другом светском рату који се празнује радно... Обележавање тог празника од стране државе боље да не коментаришем.
Ми као потомци страдалног народа имамо моралну обавезу да обележавамо тај дан. Дан који свима нама мора да буде урезан у трајно сећање, јер тог дана 1941. године је немачка казнена експедиција убила хиљаде Срба у Крагујевцу, од чега велики број деце млађе од 15 година.
Вођени том идејом за стварање културе сећања наше удружење је најавило за среду 21. октобра у 18 сати парастос за наше мученике из Другог светског рата у Гавриловском храму на Топчидеру у Београду.
Први ја имам обавезу према мојих педесетак рођака који су сви поубијани на територији НДХ и то 14-оро их је убијено ватром (спаљени у кући), тридесетак их је убијено ножем (у логорима, кући и цркви), а само четворо од метка.
Стижемо на време и принели смо жито за покој душа наших предака. Храм није био пун као што то бива викедном, али људи који су дошли знају зашто су дошли.
Прво је Отац Јован одслужио парастос са својим помоћницима, својом духовном децом, док смо ми иза централне иконе палили свеће и сабирали се у молитви.
Након тога Отац Јован је одржао једну беседу која је била више него одлична, јер је на сасвим добар начин расчланио добро од лошег. Исто тако и зашто не може да "празнује" јучерашњи дан као Дан ослобођења Београда, наше престолнице.
По завршетку верског обреда задржасмо се кратко на чашици разговора у парохијском дому... и продиванили о посети Косова и Метохије наших саговорника минулих недеља.
Милан Чучковић
22.10.2020.