У 19. веку наш народ је почео да се ослобађа од турских односно османлијских завојевача. Почело је то у Орашцу на Сретење 1804. године када је Карађорђе постао вожд и повео србску револуцију... Наставио је Милош Обреновић у Такову на Цвети 1815. године и довео Србију до (вазалне) кнежевине 1830. односно 1833. године.
Књаз Михаило Обреновић је успео Србију потпуно да осамостали од Турака и да уведе економске реформе које су донеле напредак. Краљ Милан Обреновић је ослободио нишки, пиротски, врањански, лесковачки крај 1878. године, а Србија је добила признање Великих сила на Берлинском конгресу те године јула месеца.
Почетком 20. века дошло је до Мајског преврата када су убијени Александар Обреновић и његова супруга Драга 29. маја 1903. године, чиме се прекида владавина династије Обреновића, а на власт долазе поново Карађорђевићи, односно Краљ Петар I Карађорђевић. Велики напредак је тадашња србска краљевина доживела, јер је имала повољне трговачке споразуме са Руском империјом, САД и Француском... односно успели су да се отргну аустроугарског монопола, па је Бечки двор из љубоморе 1908. године увео Србији санкције у историји познато као Анексиона криза.
Зато је Аустроугарска видевши како Србија се развија чак три пута брже него њихово царство, али је имала и територијално проширење односно ослобођена је Стара Србија у Балканским ратовима 1912-1913, па су Хазбурговци решили да нам 1914. године забију нож у леђа. Тако су нас напали преко Дрине више пута и сваки пут убијали нам цивиле на најстрашније начине.
Србе су спашавали војници Војводе Живојина Мишића и Степе Степановића из Прве и Друге армије... да би најпосле Аустроугарима у помоћ дошла Немачка, а придружила им се и Бугарска октобра 1915. године. Морали смо прећи тј. проћи Албанску голготу. На грчким острвима се опорави наша војска те прво освоји Горничево и Кајмакчалан 1916. године те закорачи у отаџбину. После две године наши прадедови пробише Солунски фронт код Доброг Поља 1918. године те (пр)отерају све душмане, три царства су сломили у парампарчад... Био је то први геноцид над нашим народом!
Краљевина Србија се тада крајем 1918. године простирала од Вардара па до Купе и од Печуја до Дубровника... Све оно што су преци скупљали више од столећа унето је у прву јужнославенску државу: Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца... касније названо Краљевина Југославија.
Истина, краљ Александар I Карађорђевић се није најбоље снашао у тим дипломатским водама јер истини за вољу гајио је наде да ће Словенци и Хрвати бар мало заволети Србе... 1934. је убијен у Марсеју од хрватских и бугарских терориста.
Већ априла 1941. године југославенска краљевина је нестала када су је са свих страна напали: Немачка, Италија, Мађарска, Румунија, Бугарска и Албанија. Срби су током Другог светског рата претрпели нови геноцид... Стратишта која морају наша деца да знају: Крагујевац, Краљево, Сурдулица, Сребреница, Шушњар, Мехин До, Садиловац, Јастребарско, Дракулић, Гаравице, Јасеновац, Јадовно, Козара, Пивски до, Драгинац, Глинска и Драксенићка црква, Пребиловци, Стари Брод, итд...
Београд је бомбардован и од савезника 1944. баш као и остали србски градови: Ниш, Подгорица, Лесковац...и др. Био је то други геноцид.
Комунистичке послератне власти су о много чему ћутале и забрањивале да се прича. Штавише, прогањани су сви симпатизери монархије и Совјетског Савеза, основан је специјалан концентрациони логор Голи Оток 1948-1958... Убијено је скоро 100.000 људи противника марксизма и титоизма.
Неки историчари сматрају да је и ово био геноцид, односно систематско уништавање србског народа. Није далеко од истине.
Разбијањем СФРЈ почетком 1990-их година нама се десио још један (трећи) геноцид, а то је систематско уништавање и прогон Срба из авнојевске Хрватске и у Босни и Херцеговини. А касније 24. марта 1999. године НАТО пакт се меша у рат између СР Југославије и Републике Албаније, која је подржавала и помагала албанску националну заједницу на Косову и Метохији. Заправо, читав западни свет је подржавао Албанце и њихову "борбу"... која је нама однела хиљаде и хиљаде Срба.
Чак се и у 21. веку наставио прогон против Срба у јужној србској покрајини марта 2004. године. Све под будним оком КФОР-а и УНМИК-а...
* * *
Све ове горе набројане чињенице, али и много више од тога, су врло добро познате и нашим властодржцима и онима који пишу школске уџбенике. Но и поред тога наш образовни систем је некако чудан и замуљан... толико да наша деца која излазе из основе школе врло мало знају о свему томе. Генерације и генерације су остале "слепе поред здравих очију".
Уместо да се угледамо на Јермене, Јевреје, Русе, Французе, како су они створили код свог народа културу сећања, ми смо вечити историјски понављачи, али буквално. Чак и сви они који покушавају да створе тако нешто називају се старомодни, ратнохушкачи и сл.
Размишљајући мало о томе како да своје суграђане мало подсетим на те неке важне догађаје односно страдања нашег народа у протеклих 100 година, одлучих се за јавни историјски час који ми саборац Деки предложи пре пар дана. Пријавих то све ПУ Стари Град, а отац Јован нам даде благослов.
Место дешавања било је сред Кнез Михаилове улице, код чесме, јер се Трг Слободе већ месецима ради. Сатница заказана за 18 сати. Тако да дођох чак и пре времена са Првом дамом код Палате Албаније. Тамо се пронађосмо са Декијем... и онда лаганих 300 метара до циља. Тематски смо узели све различите мајице са портала zlocininadsrbima.com за наше учеснике ове акције да би могли пролазници да виде о чему се ради. Мада су и сами транспаренти све говорили уместо нас.
Пристиже старина Јока, за њим Боки, па Кљаја... пресвукосмо их све како је председник замислио те се раширио први транспарент онај ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ, пошто се ових дана навршава 20. годишњица НАТО агресије и варварског бомбардовања Србије и Црне Горе.
Слике наших жртава, невине деце: Милице Ракић, Бојане Тошовић, нишких и варваринских цивила, новосадских мостова, воза из Грделичке клисуре, затим хероја ваздухопловства, наших небеских Обилића: Животе Ђурића, Зорана Радосављевића, Миленка Паловића... Математичке генијалке Сање Миленковић... слике су просто бљеснуле пред београдске шетаче. У том првом моменту у Кнез Михаиловој улици је жаморило, чула се фрула. Како је време текло тако се улица постепено утишала. Пристижу Аца и Ана, за њима Горан и на крају Мићко... развија се и други транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА... где се кроз пар слика по временима може видети и повезаност наших страдања у 20. и 21. столећу.
Београд, тачније Кнез Михаилова улица се готово ућутала. Људи су пролазили али ћутке. Доста њих нас је и сликало нас односно наше транспаренте. Ћутали смо и ми. Било је и време да престолница за моменат ућути, да тих пар минута ода поштовање нашим жртвама.
Мало после моја маленкост изалази испред транспарената те прича историјски час односно објашњава шта се заправо налази на транспарентима, какве су то слике и зашто баш оне, зашто баш сад. После тога наилази и једна странкиња, која је тражила објашњење свега тога. Прва дама на енглеском иде испочетка и прича редом, преводи на енглески језик. На крају јој рече: "Good job!".
После више од пола сата држања транспарената одлучисмо се за још једну работу, а то је пролазак од почетка до краја улице. Тако да је нас неколико отишло до ТЦ Рајићева, где је приличан број суграђана чекала у реду за неке стране кафе. А ми одатле кренусмо са развијеним транспарентом ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ... и прођосмо сви као један у линији нас петорица. И ту су нас људи загледали, односно наш транспарент слике које нешто подсећају. Било је и сликања са њихове стране, док је Горан нас снимао.
Завршисмо код Културног Центра Београда. Склописмо транспарент и вратимо се код чесме. Акција је успешно завршена. Заправо, ово је била прва, али биће их још, Боже здравља.
Акцију намерно нисмо оглашавали јавно, јер би многи себи пожелели да присвоје "поене", или пак да нам све то злоупотребљавају. Овако су позиве добили проверени људи и хвала им на одзиву.
Овим путем похваљујем и полицајце ПУ Стари Град који су били коректни и професионални. Нити су нам сметали, нити ометали. Појавили су се на два минута и нестали. Верујем да је било у цивилу пар њих, али не мари. Наша акција данас је била часна и примерена.
На крају се поздрависмо: "Догодине у Призрену!... и Книну!".
Милан Чучковић
24.04.2019.