Мати ми никад говорила није
Име тог човека од кога сам нас'то,
Сва моја лета, тешке, хладне зиме
Ја, к'о сироче, без оца сам раст'о.

Једнога јутра скупио сам храброст
Да поставим, тихо, то питање мајци,
И рече ми само: „Иди Нишкој кули,
Тамо где су пали сви србски јунаци.“

То прозбори чудно, те окрену главу
Сетно и тужно, са сузом у оку,
Оста' збуњен малени дечачић за столом,
Поцепах јој тад ја рану дубоку.

Мораш, синко, сам, ти тамо отићи,
Без икога, дете, јер такво је правило;
А сутрадан, уз сузе, просу за мном воду
И шапну ми уху: „Зваше се Гаврило.“

Кад пронађох кулу у великом граду,
Не знајући шта ме под тим кровом чека,
Мислио сам отац је ту на неком балу,
Исчекује сина да дође из далека.

А зидине саме, без ичега стоје,
Обгрљене крвљу и смртним задахом,
Изгубљен гедам, мисли ми се роје,
Одједном сам испуњен непознатим страхом.

Улазим у собу која у свом зиду
Поседује главе, те људске лобање,
Чујем неки глас, ал' нигде човека:
„Овде ти је, синко, било ратно стање!“

Говори ми глава из крвавог зида
Ископаних очију, бледа и без носа,
„Не бој се, већ приђи, због мене си дош'о,
Како си ми ти, како ми је Роса?“

Ја стојим скамењен, не знам шта да кажем,
Па зар може глава без тела да збори!?
Те изустих, некако, не умех да лажем,
Добро је, код куће, за тебе се моли.

А погледај ону главу што је сама,
И запамти добро име тог човека,
То Стеван је Синђелић, он још је са вама,
И дан данас чува Србе из далека.

Он подиже буну против Хуршид-паше,
У битци на Чергу хиљаду осамсто девете,
Није дао Турчину грумен земље наше,
Величај га увек моје мило дете!

Тад хиљаде Срба изгубише главу
Ратујући против оног што га роди була,
Чувај сине језик, крст, цркву и славу,
И задужбину оца звану Ћеле кула.

Написа: Стефан Максимовић
из Борова Села, 2019. љ.г.