Несвакидашња промоција књиге била је синоћ... Пробудила је код већине присутних најфинија осећања. Промоција о којој се прича, промоција на којој су сузе капале многима, промоција која никога није оставила равнодушним!

Тако би се укратко могло описати београдска промоција "Зов карауле" у Дому Војске Србије, аутора Ненада Милкића. Тако се Београд поклонио херојима са Кошара.

ПРИПРЕМА

Још почетком ове године, питала је Ивана писца Ненада, када ће бити промоција његове књиге "Зов карауле" у Београду... Он само слегне раменима и каже како нема нико озбиљан да се прихвати тог посла, јер то није ни мало наивно, ма како изгледало.

Питао сам га и ја исто када ће бити, јер сам хтео да доведем поред наших момака из Србског Светионика и остале пријатеље и родољубе на ту промоцију, која говори о караули Кошаре, на југославенско-албанској граници и агресији на нашу земљу 1998-1999, о младићима који су постали истински хероји.

Како се то превише отезало, речем најпосле Ненаду: "Дај више ако немаш кога озбиљног, да ми из СРБС-а то организујемо". Он то на моје изненађење прихвати. Изабрали смо и датум... четвртак 8. јун. Паде ми напамет и сала Дома Војске, јер овде се ипак ради о војницима, али како је добити, како ступити у контакт са њима.

Брат Петар ми даде неке бројеве, па тако ја пронађох Катарину, која је задужена за односе са јавношћу испред Медија центра "Одбрана". Било је са Ненадом говора, ко би са вокалним делом то увеличао и улепшао, а он ко из топа рече: "Косовски Божури". Тако и би... Прихватила је то Ивана без размишљања, иако се после Ненад често шалио на ту тему, али нема везе.

Катарина нам је била од велике помоћи, око савета како и коме да се обратимо. Не спада ми у стандардни опис државног чиновника, који свој посао обављају траљаво једва чекајући лични доходак. Напротив, била је толико предусретљива да је права срећа што су нам њу доделили.

Поред њих, контактирао сам цуре из Удружења Личана Завичај. Оне већ имају искуства са оваквим промоцијама и било им је драго да сам их позвао.

Тако смо направили плакат и ширили по друштвеним мрежама, али и залепили смо га по центру града на пар места, за које смо веровали да посећују млади људи. Управо они треба да чују ову причу.

ПРОМОЦИЈА

На сам дан промоције девојке и момци из "Косовских Божура" дошли су раније два сата како би имали пробу са момком, који је заменио Гавру Кујунџића, који није могао да дође... Дошао сам и ја са Ниџом, јер је требало да се покаче наше заставе иза говорника, али и да се купи пиће за госте после на коктелу.

Тако је мени Никола помогао око тих ствари и хвала на томе, јер ови остали момци су били још на послу па су малко и окаснили од договореног, али не мари.

Иначе ово није била само "београдска промоција", већ су долазили људи из Крагујевца, Косовске Митровице, Шабца, Новог Сада, Ниша и др. што довољно говори о интересовању. Мада, и ја сам био већ на промоцији исте у Шабцу и Новом Саду прошле године.

Тек око пола седам отварају се капије Дома Војске, а испред је чекало неколико десетина људи. Млада девојка и бивша фолклорашица, а моја кумица Цока је имала ту част да дочека госте са погачом и сољу. Да виде људи да смо прави домаћини.

Продаја књига није била предвиђена пре саме промоције већ после. Да би и Ненадова супруга Драгана имала прилику да поприча са људима и ужива у промоцији.

Долазе на промоцију и знани и незнани: Милош, Бранко, Алимпије, Стево, Ратко, Татјана, Денис, Војислав... шабачка екипа, новосађани су мало и каснили, али нема везе јер су довели Синди, ћерку Крунослава Иванковића. Тако се велика сала брзо напунила, па су и додане столице убациване, али све то недовољно јер је двадесетак људи стајало.

Већ по договору за главни стол су поседали аутор, два борца са карауле Кошаре: "Цицбан" и "Дража" и Синди Иванковић... и новинар Михаило Меденица.

Нешто после седам сати за говорницу стаје Ђурђица Поповић, широј јавности позната као "девојка из колоне". Она је направила одличан увод, који је сама раније саставила, за који се и сам Ненад чудио одакле јој сви ти подаци. Заправо прочитала је доста са нашег, али и његовог портала.

Поздравила је све присутне и најавила Милицу Бараћ да отпева са "Косовским Божурима" химну Републике Србије "Боже правде". Тако сви присутни устају и слушамо свечану песму наше земље.

Нако тога, у име организатора обраћа се моја маленкост. Нисам желео да пуно "давим", већ само пар речи о томе где смо све били и када смо основани, јер да сам причао све потанко отегло би се до поноћи, ако не и дуже, па би све изгубило смисао. Зато сам их упутио на портал Србског Светионика где могу све појединости да сазнају и бившим али и будућим активностима.

На крају говора, позвао сам све присутне на парастос за јунаке са карауле Кошаре и Паштрика, у цркви светог Марка, на Ташмајдану, који ће се одржати у суботу 10. јуна од 11 сати.

Уместо планиране песме "Виле са Кошара", Милица Бараћ је отпевала песму "Јунаци са Кошара", коју је написао Милутин Попадић. На моје велико задовољство он је са братом и другаром дошао у Београд, специјално на промоцију овог Милкићевог романа. Опет читава сала устаје и аплаудира Милици која је то стварно емотивно доживела.

Мирјана Бараћ је добила част да прочита један одломак из романа "Зов карауле" који је говорио о суровости рата, о невероватној храбрости голобрадих момака на тој чувеној караули.

После тога се обратио "Цицибан", борац СР Југославије, који је пре 18 година скупа са својим другарима, граничарима чувао границу. Пре него што је било шта рекао, читава сала устаје и одзвања громогласни аплауз. Причао је "Цицибан" и потврђивао свако слово написано у књизи Ненада Милкића, позвавши на крају присутне на парастос.

"Косовски Божури" изводе чувену песму Гоце Лазаревић "Видовдан", јер сам празник Видовдан је симбол и крсна слава србских војника. Сви присутни устају и аплаудирају.

Присутнима се обратио још један борац: "Дража". Он је на то караули смрти провео годину дана и био учесник најжешћих окршаја са агресорима. Верујем да му синоћ није било свеједно, јер оно је било далеко од обичне промоције књиге. И због њега читава сала устаје и громки аплауз.

Ивана Жигон, чита један одломак из књиге. Било је то о погибији војника "Шумара". Он се и на смрт смејао својим џелатима.

Већ по ранијем договору, у име породица чији су најмилији остали подно Проклетија, обратила се старија ћерка Крунослава Иванковића - Синди. Причала је како памти свог оца као тату. Последњи пут га је видела када је имала само седам година. А он је погинио као капетан 1. класе, не желећи да препусти терористима свог рањеног војника.

Песма "Звона звоне невера их слуша" је једна од омињених песама Ненада Милкића, зато су "Косовски Божури извели трећу песму баш ту. Затим, по други пут Ивана Жигон чита одломак из Милкићевог романа.

Роман "Зов карауле" јесте настао можда и највише због тога што је један лудо храбар Србин, новинар по професији Михаило Меденица отишао једног дана на Јуничке планине, где је желео да види караулу "Кошаре"... Како и сам рече, за већину Србаља, тамо нема ништа, сем зидова рушевине, али за њега ту има много.

Поред тога, он је прозвао да борци са Кошара из 1. реда устану и да их људи виде. Иако нису за главним столом, то не умањује њихову храброст нити дуг отаџбини.

На крају је Михаило закључио да су наши борци пре 18 година бранећи караулу Кошаре уствари бранили Србију, а сада морају Кошаре да бране у Србији... алузија на стање у друштву због јунака који су неосновано нападани ради своје оргомне пожртвованости.

Глумица Ивана Жигон одрецитовала је чувену песму Милана Ракића "На Газиместану", са малом импровизацијом на крају прилагођену борцима са Кошаре.

Као круна свега присутнима се обраћа и Ненад Милкић, човек који је са својим књигама буквално пробудио духове на Балкану. За то херојство наших младића са Кошара питање да ли би се и знало, да он није написао ове две књиге. Поготово, што после 2000. године, су се почели јављати разни "хероји" причајући како су они били доле и борили се, а све то зачињавајући са неким "рамбо сценама".

Било му је мало и непријатно, јер прво није очекивао толико пуну салу, а још мање да ће свакоме за главним столом па и њему читава сала устати и аплаудирати.

Као печат читаве промоције "Косовски Божури" певају песму "Догодине на Косову". Песма која такође мало кога оставила равнодушним. Тако је практично и промоција завршена.

Међутим, на бис "Косовски Божури" певају чувену песму Љубе Манасијевића "Ој Косово, Косово", где им се један део публике придружује, али заправо сви присутни у сали певају ову песму на глас.

По договору, већ наше цуре су отишле мало пре краја промоције до стола где су сипале сокове и воду, па смо тако и позвали присутне на коктел. Кренула је и навала на књиге, а Ненада су буквално опколили тражећи посвету аутора, а он је то са задовољством учинио.

ТРЕЋЕ ПОЛУВРЕМЕ

Већ по ранијем договору Ненада и мене, било је планирано дружење људи који су заслужни за ову промоцију. Тако смо отишли у резервну резиденцију СРБС-а, која је неким чудом била празна... планирано је 25 људи, а дошло је 35. Свеједно, нико није остао ни гладан ни жедан.

Повадили смо столове и столице, пиће, а клопа нам је стигла са малим закашњењем. Имао сам ту и помоћи од Митра, Момчила, Раде, Татјане, Иване и др. Свако ко је пожелео да нешто поједе имао је шведски стол поред.

Нисмо били гласни ни мало иако су около многи већ били у кревету. Мало се и песма повела на моју велику радост, али не задуго. Брат Богоје је имао свакакве шале на мој рачун и предлоге шта би могли да радимо... али се одустало.

Време ипак чини своје. Ситни сати ударају и мало по мало се расипа екипа. Остадосмо на крају Медени, Синди, Ненад, Драгана, Рада и ја. Питам Ненада за утиске, а он се задовољно смешка и вели: "Онако... и није нешто", а срце му скаче од радости.

Рада није она која ме родила, али као да јесте. И без икаквих проблема помогла ми је да то све средимо, односно вратимо у првобитно стање... као да ничега није било.

ЗАКЉУЧАК

Ово је само један од сегмената нашег деловања. Нама је била част организовати овако нешто, на шта се и сам Станко чудио, кад ме питао у сали: "Откуд оволико људи човече?!"...

За разлику од неких ранијих трибина када је било далеко мање људи, овде смо погодили што кажу и време и место и тему. Мада искрено, овакве ствари заслужују Сава Центар у најмању руку.

Утисци верујем да још дуго неће бити сабрани, јер много њих је звало и мене и Ненада да честита и захвали се на тако прелепој емотивној вечери.

Хвала свима који су нас подржали у овоме!

Милан Чучковић
09.06.2017.

Још сам под утиском. Синоћ када смо се враћали баш смо сви коментарисали како је лепо било. Хвала за онако дивно вече!

Раде Јокић
09.06.2017.
 

Ух... Јако емотивно вече. Не може се описати.

Бојан Поповић
9.6.2016.

Хвала дивној публици и Србском Светионику на једној достојанственој вечери.

Била ми је велика част најављивати учеснике и то не само због херојства - о коме су говорили, већ због херојских дјела - којима су све нас задужили.

Ђурђица Поповић
09.06.2017.

Чaст ми je билa бити дио и овe причe, упознaти многe дивнe људe и прeживjeлe хeроje сa Кошaрa.... Хвaлa Србском Свeтионику и Нeнaду нa дивноj и jaко eмотивноj промоциjи коja сe нe можe описaти риjeчимa тaко нeшто сe морa доживjeти...
 

Рада Допуђ
09.06.2017.

Могу ти рећи задао си задатак свима. Свака част на организацији.

Кад смо изашли мало напоље момак што ради у Дому војске био је тамо као у оној пријемници пришао ми и питао да ли би он могао да добије једну књигу 😊 и поклонила сам му књигу мислим да је рекао да се зове Саша 😊 Велико бравооо.

Бојана Јокић
10.06.2017.

Прелепи утисци. Много ми је драго да сам била. И велико хвала на обавештењу, иначе не бих ни знала.

Догађај за памћење без икаквог претеривања... Мени засузиле очи на крају када смо сви онако сложно, ко један певали о КосМету, усред Београда.

Милица Миладиновић
11.06.2017.
 

Постоје ствари за које је једноставно потребно да прође мало времена. Постоје догађаји који ти изазову буру у души и потребни су дани да се она стиша. Постоје тренуци које би заледио и заувек остао у њима, несвестан колико брзо пролазе… А када прођу – остану само сећања.

Један од таквих догађаја била је промоција књиге „Зов карауле“ која се одржала у Дому војске, у Београду, осмог дана јуна.

Пребирам по сећања и покушавам да се сетим самог почетка. Дуго сам одбијао Београд. Разне изговоре сам смишљао све желећи прво да обиђем Србију (и Црну Гору) - обишао сам. Онда сам се изговарао на организаторе – појавили су се. Био је проблем и датум – нашло се решење. Гости – сви одреда пристали. Место одржавања – лако добијено.

Био сам пред свршеним чином и морао сам пристати да се промоција одржи и у Београду.

Удружење „Србски Светионик“ се прихватило веома захтевног посла организовања трибине у Београду. Ломили смо се око места одржавања. Срце је говорило Руски дом, а разум да то ипак буде Дом војске. Пресудио је разум и неочекивано лако смо добили Велику салу Дома војске на коришћење. Овом приликом желим да се захвалим свима из Министарства одбране који су нам изашли у сусрет.

Говорницу нису били проблем. Одмах је одлучено да осим мене говори и Михаило Меденица, а остала три учесника биће по формули два хероја који су учествовали у борбама на Кошарама и један представник породица чији је члан настрадао у рејону карауле. Међу борцима је било доста њих који су заслужили да говоре на промоцији али је избор пао на Београђане Дражу и Цицибана. Код чланова породица ми је Синди Иванковић била први избор и искрено ми је драго што је пристала да дође из Новог Сада и говори о свом оцу капетану Крунославу Иванковићу.

Поставило се питање и ко ће учествовати у музичком делу и својим гласом увеличати како промоцију књиге тако и целокупно вече сећања на хероје са границе. Мој одговор је одмах био јасан и недвосмислен да то могу бити само „Косовски божури“. Не можете ни замислити моју срећу када сам после неколико седмица добио потврду да ће велики део Божура бити ту на челу са јединственом Иваном Жигон.

Брже него што се очекивало дошао је и тај дан. Сат пре почетка били смо испред Дома војске. Био сам срећан што видим пријатеље из Шапца, Сремске Митровице, Новог Сада, Ниша, и неколико других градова који су то вече само због „Зова карауле“ дошли у Београд. Окупили су се и ветерани, хероји са границе.
Али..

У 18,50, десет минута пре почетка промоције сала је изгледала празно. Било је унутра неких 50-так људи али то је било тако мало. Знам да је то већ број који је за промоцију књиге одличан, али очекивали смо много више (постављено је 270 столица). Мој драги Божур, Ивана Стевић и ја смо се погледали, и сумњичаво завртели главом.

Ево сада ћу да признам, сада када је све прошло. Плашио ме је Београд. Одавно ми из провинције плашимо се отворености главног града, осећајући да је све више постајао туђ и добар свима, а да је најмање отворен према нама из унутрашњости. Осећали смо да је спреман да прихвати све што долази из околних земаља, из света, свесно затварајући врата нама који долазимо из остатка Србије.
Оптерећивала је и та чињеница, која је неоспорна, у Србији си успео само ако те Београд прихвати. Могу те прихватити сви други градови (као што и јесу и захваљујем се на томе), могу те свугде дочекати као свог (као што и јесу) али ако те Београд одбаци, онда ћете одбацити и други. А десет минута пре почетка промоције помислио сам да је ово све била грешка, да смо поранили са промоцијом у главном граду.
 
Искористио сам прилику до почетка да се упознам са Божурима које пре овог дана нисам упознао. Да ли сте, драги моји, свесни колико су то дивне особе, чисте душе, предобри људи… Милица и Мирјана, Лепа и Драгана, Маја и Ивана, Милош и Јован, и пред њима Ивана Жигон. То вече смо били на истом месту и у исто време, са истим циљем, а то је да скинемо прашину са књиге заборава и од истог отргнемо хероје са Кошара и сместимо их на место где припадају – у вечност и легенду.
Али, празна сала…

Минут после 19 часова кренули смо у Велику салу, кад тамо шок… Нисам могао да верујем. Столице су скоро биле попуњене. Док смо полако заузимали места која су нам одређена као учесницима, договарајући последње детаље, унето је још столица… Када је промоција почела – више није било ни столица. Десетак људи је морало да стоји… А у сали се окупило преко 300 посетилаца.

Међу њима било је неколико бораца (неки су дошли из Крагујевца, Смедерева), представника разних родољубих удружења, представника медија, затим драга Душица, сестра Саше Коматовића који је погинуо на Кошарама и чије тело никада није пронађено, са породицом. И велики човек, херој Веселин Шљиванчанин, херој који је бранио Вуковар, такође је био ту.

И оно што је најважније у целој причи. Било је ту много младих. Они који не памте време о ком сам писао. Управо они и највише они су ти који су у мени пробудили искру из које су излетеле речи „има наде за ову земљу“.

Почело је десетак минута после 19 часова. У сали је настао мук. Протокол је направљен тако да између говорника буде музички део. Када смо правили списак песама, имао сам жељу (која је и испуњена) да једна од њих буде и она која није на списку песама коју изводе Божури, а то је песма „Јунаци са Кошара“ Милутина Попадића. И ту сам имао јасну жељу да је отпева Милица Бараћ. Свака част свима који својим гласом оплемењују душу нас који волимо родољубиве песме. Али одувек сам говорио, и стојим иза тога, да оно што је Даница Никић (сада Црногорчевић) у Црној Гори, то је Милица Бараћ у Србији. Сви који су певали ову песму пре, певали су је из срца, да се најежиш и заплачеш, али сам био сигуран да ће јој Милица дати потпуно други израз који ће душу померити из корена. И нисам се преварио… Уосталом, уверите се и сами…

Скоро 80 минута посетиоци су са пажњом слушали говорнике који су се обраћали овим редом (Милан Чучковић из „Србског светионика“, Дража, Цицибан, Синди Иванковић, Михаило Меденица, моја маленкост), затим делове из романа „Зов карауле“ које су читали Мирјана Бараћ и Ивана Жигон, као и песме које су изводили Ивана Жигон и Косовски Божури (Видовдан, Звоне звона, Догодине на Косову). Програм је феноменално водила "девојка из колоне" Ђурђица Поповић.
Сваку мисао, сваки говор, сваки стих пропраћани су аплаузом. Људи су стајали и аплаудирали. Још ми аплаузи одјекују душом. И на крају смо сви заједно – организатор, учесници, посетиоци, сви – отпевали песму „Ој Косово, Косово“.

Питају ме људи за утиске.
Шта да вам кажем. Још их сабирам. И не само из Београда… Прошли смо дуг пут до тог Београда. Док сам гледао људе пред собом сећао сам се и Малог Зворника, Бајине Баште, Берана, Пљеваља, Ниша, Новог Сада, Аранђеловца, Подгорице, Крагујевца, Трстеника, Азање, Манастира Рукумије, Шапца, Врбаса, Сремске Митровице…

Сви ти људи, сви ви драги људи који сте нас пратили, слушали, читали. Сви ви који сте у својим срцима упалили пламен борбе против заборава сте допринели томе да жртва момака са Кошара и других караула не буде узалудна.

И устаните… Аплаудирајте… Дуго, дуго у ноћ… Јер, можда смо ми започели причу. Можда смо ми те момке представили вама. Испричали причу о њима и друговима који се нису вратили, палој браћи… Јер ваши аплаузи нису за мене, они су позив анђелима, они су наша молитва Богу, да чува свету небеску стражу која је мртва остала да чува караулу и границу српства.

Хвала Београде што си нас прихватио …

Ненад Милкић, аутор
16.06.2017.