МАРТ 1999-те
У седишту НАТО пакта разрађиване су последње припреме пред агресију на Србију и Црну Гору. Све је већ било договорено унапред још прошле године. Команда Приштинског корпуса је то већ знала (добијене су обавештајно-безбедоносне информације из Београда), да ће нас бомбардовати, али и покушати пробој копненом инвазијом из правца Албаније.
Знали су команданти да наша одбрана неће моћи толико дуго издржати, јер је непријатељ доминантан на копну, али још више у ваздуху. Зато су послати делови 5. батаљона Војне полиције за специјалне намене из Прве армијске области у јужне делове Метохије. Њихов задатак је био дубинско обезбеђење границе, што је подразумевало прелазак на албанску територију и уништавање њихових терористичких група, као и магацина (складишта муниција), преноћишта, како би се умногоме отупела оштрица копнене инвазије крволочих хорди којима су управљали НАТО официри.
Дивјунаци 5. БВП: Кошанин, Тепавац, Комарица
Заправо у Албанији још од 1996. године је почело организовање, касније проширивана прича са терористичко-диверзантским камповима за обуку младића 18-35 година, где су италијански и немачки официри држали тренинге, а све су надзирали Енглези и Американци. Савезна Република Југославија је била трећа србска држава коју је НАПАЛО Северно-атлански савез, иако ми нисмо напали њих.
Питање обрачуна наших безбедносних снага на Косову и Метохији је била унутрашња ствар, односно елиминација албанских екстремиста и сепаратиста. НАТО их је само вешто искористио за своје морбидне циљеве.
Елем, 5. БВП је био један од ретких јединица који су успешно уклањали бројне непријатељске групе које су илегално упадале на нашу Свету земљу и вршили покоље Срба и неалбанаца, желећи остварење наци-фашистичког сна - ткз. Велика Албанија. Шиптарским терористима из ОВК су помагали Војска Албаније, британски САСовци, норвешки специјалци, чеченски добровољци, амерички маринци... а веровали или не било је и балканских пробисвета који су нам већ крв пили почетком деведесетих година 20. века, у прекодринским земљама. Њих су познали по говору.
Услови под којима се одвијала Битка на Кошарама су нестварни и незамисливи у данашње време. Снег је био до паса, све до маја... надморска свисина и до 2.000 метара, а такође и магла је била нежељени гост. Мноштво епских борби где су непријатељи имали предност 20 на 1 или чак више припадници 5. БВП су издржали и дословно нервирали команду НАТО пакта јер им омета планове да сломе одбрану Треће армије ВЈ и да слободно се прошетају до Копаоника, ако не и даље.
Див-јунаке из 5. БВП, као и остале наше јединице није поразио НАТО агресор, већ Кумановски неспоразум 10. јуна 1999. према чијим одредбама наше оружане снаге и државна администрација напуштају КиМ, а са њима и добар део народа се дао у егзодус, те се померају у остале делове земље. Стотине хиљада Срба нашло се у колонама тражећи спас, напуштајући завичај.
Свету земљу су преузели трупе КФОР и УНИМК, као и преостали шиптарски терористи који су неколико дана раније били пред поразом - десетковани.
Била је то најтужније епоха наше историје.
ПРОЛЕЋЕ 2026.
Мој пријатељ и саговорник у емисији Разбуђивање ме обрадовао пре месец дана. Рече како је успео после 4-5 година убеђивања и наговарања да напише књигу тј. роман "Кошаре - Вукови светог краља". Само ми напомене да још нико не зна и да се стрпим док не објави. Договорено, велим ја.
Мало касније рече ми да би волео да му помогнем око промоција. Без бриге роде, одговарам, што је до мене, све сам ти на располагању. Први примерак који је изашао из штампарије донесе ми кући и потписа. Прво је роман прочитала Прва дама и одушевила се. Јесте да сам остао три дана без ручка, јер се књига није испуштала из руку, али авај...
После прочитах и ја. Мноштво детаља ми је симпатично и надреално... на пример Глигор у књизи ми је вансеријски јунак који је дословно спаситељ Вишњићеве групе.
Књига се увелико продаје преко ФБ јер је људе привукао наслов и тема.
Упалио се аларм у Вашингтону... јел нас чујете?
Тако да је Мирослав успео да добије ПОЦ салу у Инђији. Јесте да није била огромна, али је била пуна. Промоција је била заказана у петак 5. јуна од 19:00 сати.
Мобилисао сам свој чопор и кренули смо пут источног Срема. Нађосмо све како треба и ту је била прилика да пре промоције упознамо наше јунаке како из књиге, тако из пакла Метохије: Минда, Ђенка, Милашин, Вук... сасвим обични људи. Ђенка дође са својим наследницима.
Миле, Лале белегишка...
Мало после заказаног времена промоција је почела. Моја улога је била водитељска, чисто да поздравим госте и да објасним вредност књиге. Мирослав је такође као аутор рекао коме и зашто је посвећена и шта је мисија и визија његовог романа првенца.
Присутнима се обратио и г. Вукелић из надлежног министарства, рекавши да овакви дивјунаци морају да имају адекватан простор и пажњу у јавности, као и да погинули борцима треба се одужити.
Вишњићеви саборци нису причали, али су устајали и добијали аплаузе. Сем њих, прилику да каже пар речи добила је и Драгица Адамовић, уредница часописа "Српски Ратник", како сам Мирослав рече, имају финансијске проблеме и хоће да им помогне.
Након промоције уследило је потписивање књига, коктел и сликање... све на завидном нивоу, јер Мирослав је домаћин и прошао света. Зна како се дочекују гости у оваквим приликама. О књизи ће се причати још више, а на јесен креће прави вулкан промоција, јер нас људи већ зову и траже да дођемо... наравно, у свим србским земљама ћемо доћи да причамо и певамо у славу дивјунака Свете земље.
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Написа: Чуле
Прије можда петнаестак дана прочитала сам да је моју суграђанин Мирослав Вишњић написао књигу о Бици на Кошарама "Вукови светог краља". Ја купујем књиге, а и поклањају ми и из других градова, а да неби купила од мог суграђанина, а по презимену би рекла да су му корјени крајишки.
До сада у ових посљедњих осам година колико се бавимо и пишемо о тим Отаџбинским ратовима тешко смо могли наћи борца да нешто пише, а нарочито не борца који је са 18 година добровољно отишао да брани своју земљу, зато ми је одушевљење било још веће. Официри су писали текстове, обрађивали стручно, али нико није написао баш ово, што је било једном војнику из равнице на тим Кошарама...
Донио ми је Мирослав књигу, мало смо попричали и он је рекао да размишља како би он нама могао помоћи. Ја би била задовољна да ме је представио на свакој својој промоцији, да нађемо и по једног претплатника и то је нешто. Ал гле чуда... Промоција синоћ 5. јуна у Пословно-образовном центру у сред Инђије.
Наравно некако замолим Јована да ме одвезе. Промоције у нашем граду су тужне. Када има десетак људи то је успјех, ал Бога ми Мирослав напуни тај простор дупке. Позива мене да сједем за сто гдје сједе они што представљају књигу. Било ми је мало непријатно, ал када је инсистирао, добро сјешћу. Све се одвијало својим током, док Мирослав није рекао да је продаја књига хуманитарног карактера...
Ја сам помислила љепо од њега, ал он је на то додао да ће паре од проданих књига ићи на рачун "Српског ратника". Искрено била сам јако и узбуђена, срећна и изненађена. Овим путем се желим захвалити мом суграђану на великој доброти коју нам је учинио, а и свим његовим гостима које је заинтересовао, па већ имамо интересаната и за претплату.
Драга Микина
Сала у ПОЦ је вечерас била испуњена до последњег места, али још више – била је испуњена поносом, сузама и чистом, искреном љубављу према отаџбини.
На другој промоцији књиге „Кошаре – Вукови Светог Краља” сабрале су се патриоте, људи којима Србија куца у грудима.
Имао сам изузетну част да ову емотивну и патриотску вече поделим са драгим гостима, међу којима су били Никола Вукелић и Драгица Адамовић.
Ипак, посебан дрхтај у срцу и понос изазвао је сусрет са мојим саборцима са Кошара. Живи јунаци ове књиге – Минда, Ђенка, Милашин и Вук – поново су били на окупу. Наша веза, искована у паклу Метохије 1999. године, остаје вечна.
Реакције публике су рекле све. Емоције су биле толико јаке да су се дале дотаћи рукама.
Хвала велико свима који су дошли да подрже ову причу о бесмртности, јунаштву и верности својој земљи. Кошаре – вечна стража наше душе!
Мирослав Вишњић