У 89. емисији Разбуђивање гостовао је Немања Алексић мастер историчар који је запослен у ОШ "Степа Степановић" у Текеришу, као наставник историје.
Немања Алексић је рођен 1987. године у Лозници. Мастерирао је на одсеку за Нацоналну историју на Философском факултет Универзитета у Новом Саду.
У емисији Разбуђивање Алексић је причао о Војину Поповићу који је познатији као Војвода Вук. Учесник многих битака почетком 20. века на Балкану, када је Краљевина Србија водила ослободилачке ратове за свесрбско уједињење. Иначе, био је од великог поверење министра војног - Радомира Путника. Легенда каже да никада није ниједно наређење одбио, а све задатке је извршавао перфектно.
Војин Поповић Вук је рођен у околини Сјенице 9. децембра 1881. године. У то време Стари Рас је био део Османске царевине. Његова породица се сели у Крагујевац, када је имао 5 година, након што су претрпели турског зулума. Управо то је малог Војина определило да му војска и одбрана буде животни позив. Уписао је 32. класу Ниже војне школе 1899. године и постао део чувене генерације где су поред њега били: Коста Тодоровић, Војислав Танкосић и други.
Пошто је произведен у чин потпоручника бива послат од Врховне команде у Османско царство 1905. године, тачније источни део Вардарске удолине. Ту је имао команду над одредом од 80-100 бораца, са којима је имао ватрене окршаје на Козјаку и Челопеку. Одмах се показао као неустрашив херој који јуриша на непријатеља, али и као вођа је имао харизму да поведе своје борце испред којих је увек ишао први.
Чим је отпочео Први балкански рат у јесен 1912. године Војвода Вук је са својим четама учествује у свим важним биткама за ослобођење Вардарске Македоније, од Куманова, Прилепа и Битоља.
Врховна команда Србије је проценила да Бугари нису задовољни са поделом Македонске области и да постоји шанса агресије са њихове стране. Тако је Војвода Вук упућен на Бргалницу, где се почетком лета 1913. године одиграла пресудна битка за одбрану вардарског дела Србије.
У мају 1914. Војин Поповић се оженио са Јелисаветом Каракашевић, из угледне београдске породице. Она је остала трудна, али он то није знао.
Како је врло брзо Аустроугарска 28. јула 1914. објавила рат Србији, то је Војвода Вук постављен на чело Јадарског добровољачког четничког одреда (ЈДЧО), који је формиран 5. августа 1914. у Ваљеву. Данас би рекли да је то јединица за специјалне намене. У тој борбеној формацији око 500 људи, били су већином његови саборци из Јужне Србије, али је било и новопридошлих добровољаца из САД (углавном Личани, Херцеговци, Далматинци, Банијци и Црногорци). Већ тада се прочуло за славног јунака Војводу Вука, који је био појава у сваком погледу: маркантан, доминантан и опасан.
Како је Пета армија Аустроугарске под командом генерала Либоријуса Франка навалила на горњи део Подриња, од Бијељине од Зворника, то је војвода Радомир Путник упутио ЈДЧО на ушће Јадра у Дрину, код Лознице... ово је била важна геостратешка тачка Церске битке. Врховна команда је увидела значај планине Цер, као доминантне коте, тако да је Трећа армија, под чију надлежност је спадала и јединица Војводе Вука, који је успевао да задржи непријатељске снаге у долини Јадра. Купљено је драгоцено време Другој армији под заповедништвом Степе Степановића, чије су јединице после 12-дневних борби потукли непријатеља и натерали га у бег.
Велики рат је тек почео да се захуктава.
Уследио је кратак предах и поново навала Аустроугарске септембра 1914. на Гучево, Јагодњу, Мачков камен. И ту су четници Војводе Вука одрадили јако важан посао задржавања непријатеља који није имао попуну, па је морао да успори своје напредовање. Војвода Вук је тешко рањен, па је пребачен прво до Аранђеловца, касније Алексинца.
Чувши гласине како Србска војска лоше стоји крајем новембра 1914. Војвода Вук бежи из болнице и ставља се на чело своје јединице. Током контраофанзиве Прве армије Србије, четници Војводе Вука су у селу Конатице, недалеко Обреновца први пробили фронт децембра 1914. скупа са Дунавском дивизијом. Од тада креће невиђена паника и хаос у редовима непријатеља који се опет повукао у Босну.
Уследило је вишемесено "примирије", односно период без борби, али је пегави тифус у Србији покосио десетине хиљада људи.
Током повлачења војске, народа и краља преко црногорских врлети и албанских гудура у зиму 1915. године ЈДЧО је штитио одступницу. Опоравак на Крфу трајао је пет месеци. Војници Краљевине Србије су пребачени у средиште Солунског фронта. Четници Војводе Вука су скупа наступали са Дринском дивизијом.
Иако је Војвода Вук иза себе имао много битака и крвавих окршаја, своју највећу славу са својим ЈДЧО стекао је током Боја на Кајмакчалану. Ради се о борбама епских размера, које су се одигравале у другој половини септембра 1916. на планинском врху преко 2.500 м.н.в. У пресудним моментима четници Војводе Вука су пробили жице непријатеља и на бајонет потукли бугарске трупе. Коначно, 30. септембра 1916. србска тробојка се завиорила на прагу отаџбине.
Крајем новембра 1916. године Војвода Вук је послат на задатак који је био "немогућа мисија", на Грунишки Вис... имао је пре тога са својим претпостављенима свађу око тог задатка, али је ипак отишао. Задатак је успешно обављен, али је он одмах погођен метком са леђа. Његова смрт више од столећа остаје под велом тајне, предмет шпекулација и нагађања, јер је Војвода Вук био члан тајне организације "Црна рука", чији је мото био "Уједињење или смрт", односно спајање свих србских земаља.
Дан после његове погибије стигло је писмо из Београда, у коме му супруга шаље слику кћери Слободанке, коју никада није видео.
Иако руководство две југославенске државе није било вољно да се достојно одужи јунаку какав је Војвода Вук, његови саброци су истрајали у подизању споменика у сред Београда, на Топличином венцу.
Немања Алексић септембра 2025. објављује књигу наслова: "Јадарски добровољачки одред Војводе Вука у Великом рату", а рецензију је писао генерал Милосав Симовић.