Већ годинама 30. август се обележава као Међународни дан несталих лица. У ратном вихору који се обрушио на бившу Југославију нестало и(ли) киднаповано је преко 11.000 људи, од тога преко 4.000 Срба. Њихова судбина и данас није позната, иако су ратови на територији СФРЈ завршили пре 21 односно 17 година.
Постоје разна владина и невладина удружења у скоро свим бившим југославенским републикама, која се баве питањима несталих лица. Међутим, тај проналазак несталих и отетих људи иде јако споро. Шта више, слушамо већ годинама лицемерна саопштења, како у већини случајева "нема политичке воље". Шта то за породице чији су најмилији нестали значи? Значи да им неко сипа со на живу рану.
Управо из тог разлога, када ме неки дан позвао Симо Спасић, један под лидера Удружења породица киднапованих и несталих Срба, Рома, Турака, Горанаца и Албанаца са Косова и Метохије, нисам имао дилему да ли да дођем или не. Позив је гласио на 13:30 сати на 20. спрату Палате "Београд" у самом центру града.
Да би дошао то циљаног одредишта, намерно сам одлучио да идем преко Трга Николе Пашића, јер баш тамо на платоу испред Народне Скупштине налази се ЗИД ПЛАЧА, односно слике жртава које су побијене или киднаповане на Косову и Метохији од 1998. до данас. Гледам мало и људе који ту пролазе... од 50-ак пролазника само се један окренуо ка сликама невино пострадалих жртава - туга!
Нешто после 13 сати дошао сам на 20. спрат некада највишег здања у Београду. Чим се уђе са леве стране, лако је запазити слике жртава. Тако сам поново сликао и снимио косметске жртве и јунаке отаџбине који су нам пре скоро две деценије бранили државу и народ од агресора који су пожелели да отму вековну земљу Срба.
На уласку у канцеларију сачекала ме секретарица Маја. Понудила ми је одмах освежење, као и остале присутне, који су нетремице гледали у мене, вероватно због црне мајице на којој су били мотиви Мартовског погрома из 2004. године.
Нешто пре 13:30 сати у канцеларији појављују се и два државна службеника: један је заменик градоначелника Београда, Андрија Младеновић, а други је Игор Поповић из Канцеларије за Косово и Метохију. А за њима, на моје велико изненађење долазе и медији: РТС, ТВ Хепи и др. Разлика између мене и "колега" из медија није само у савременој опреми, већ што су они дошли ту због посла, тачније плате, а ја из пуког идеала. Разлика је и то што су они приказали на ТВ програму свега 3 минута снимка, а код нас има 48 минута и то без цензурисања. А за њихов снимак заклео би се да су исекли најважније детаље.
ПОЛИТИЧАРИ МОГУ ДА СЕ ПОМИРЕ, АЛИ НЕ И ПОРОДИЦЕ
Углавном, са конференције која је била у Медија Центру стиже и Симо Спасић, са делегацијом, који је био поприлично љут због тога што аутобуси из Ниша, Прокупља нису хтели да сачекају породице којима није било дозовљено да иду у Спомен-собу у Палати "Београд".
Прво се пред камерама обратио Симо Спасић, коме су иначе два рођена брата киднапована на Космету 1998-1999. Он је јавно рекао да сви окрећу главу од српских жртава, да политичари и државници могу да се помире... да чак и Срби са Космета хоће да се помире са Албанцима, али не и са албанским злочинцима. Исто тако је нагласио да за поједине нестале немају слике, али да је стављен датум рођења, датум смрти, име и презиме, да се зна да постоји.
ПИТАЊЕ НЕСТАЛИХ ЈЕ ПИТАЊЕ СВИХ СРБА
Испред Владине канцеларије за Косово и Метохију обратио се Игор Поповић, који је рекао да питање несталих лица Срба са простора Косова и Метохије, није само питање уцвиљених породица, чији су најмилији киднаповани, већ и државе Србије и свих Срба, и да бол породица ништа не може да умањи.
Такође, Поповић је нагласио да се последице рата и нови напади на српске повратнике дешавају, јер организациона структура злочиначке албанске ОВК није процесуирана пред правосуђем. Он је био видно узбуђен, јер и сам осећа овај проблем, пошто се неколико његових рођака води као нестало у Хрватској 1991-1995.
ЗЛОЧИНАЦ ДОШАО БЕЗ ОДОБРЕЊА РОДИТЕЉА
Испред мајки чија су деца убијена на Косову и Метохији, обратила се Сенка Јововић, пристигла из Гораждевца. Њен син Иван Јововић је убијен 13. августа 2003. године, када се са другарима купао на реци Бистрици, пошто у селу није било базена... пресекли су их рафали албанских злочинаца. Поред њега, тог дана убијен је и Пантелија Дакић.
Она је нагласила, како ових 13 година нико им ништа није рекао у вези убиства њихове деце. Исто тако 2010. године је обустављена истрага у вези "случаја Гораждевац", уз образложење да нема довољно доказа?! Она је чврсто уверена да су албански злочинци познати још од првог дана, али да их полиција и правосуђе УНМИК намерно штити.
Најтеже јој је било 15. августа ове године, када је Хашим Тачи, садашњи председник тзв. "Републике Косово", а некадашњи ратни комадант злочиначке групе ОВК, познат по надимку "Змија" и својим крвавим одисејама над српским народом у јужној српској покрајини, дошао на гробове убијене деце у Гораждевцу и положио цвеће. Сенка Јововић је рекла да за тај чин није имао дозволу породица, а када је дошла у полицијску станицу да врати то цвеће дочекале су је увреде и претње. Тако је имала мучан осећај да своје дете сахрањује по други пут.
БЕОГРАЂАНКА ОБИЛИЋКОГ СРЦА
Прилику да се обрати медијима добила је и Ана Ђорђевић, рођена Београђанка, која већ годинама се бори за права Срба са Косова и Метохије. Она се захвалила медијима што су дошли и људима из државне управе Србије. У свом обраћању она је јасно рекла, Косово није независна држава, већ да је то и даље јужна српска покрајина, која је под тешком окупацијом. Да међународна зајединца на Косову и Метохији чини страшан злочин тако што албанске злочинце из униформи ОВК пресвлачи у арманијева одела, стварајући кредибилне политичаре који могу да се појављују у Бриселу.
Она је јавно поставила питање, да ли је албански лоби толико јак, да је јачи од државе Србије?
Ђорђевићка је говорила и о томе да на Косову и Метохији безбедоносна ситуација је јако тешка, а да је мир тамо само привидан. Она не позива на нове сукобе и ратове, не жели да иједно албанско дете или цивил страда... али се са правом пита да ли албанцима српске жртве не значе баш ништа.
Нагласила је како је хашка тужитељка Карла дел Понте долазила често у Београд, да води хашке оптуженике, али не види да ти авиони долазе у Приштину да воде злочинце у Међународни Кривични суд за бившу Југославију.
ТРЕБА УЛОЖИТИ ДОДАТНИ НАПОР
Испред града Београда, обратио се заменик градоначелника, Андрија Младеновић, који је поздравио породице и упутуио им саучешће. Он је нагласио да се држава и службеници сећају несталих у одређеним данима, а да се породице несталих сећају сваког дана, што њихов бол чини већим.
Његово очекивање према међународној заједници јесте да учине додатни напор да помогну разрешавање питање судбине несталих лица, на подручију Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, како би породице могле достојно да сахране своје најмилије.
Град Београд и удружење несталих и киднапованих са Космета, успоставили су сарадњу, а ова спомен соба је један вид те сарадње, с тим да ће у будућности се то проширити.
ЗАКЉУЧАК
Оно што је аутору ових редова било фрапантно током ове посете јесте што новинар РТС долази са мајицом где се јасно види на предњој страници америчка застава!? Јел може ико од вас да замисли ситуацију да на некој комеморацији јеврејским жртвама из Другог светског рата, долази неко са некаквим немачким обележјем?
Ја то не могу ни да замислим.
Баш зато што је ово постала некаква мода, односно последица испраности мозгова нашим људима, покренућемо у наредном периоду једну акцију у којој ћемо скренути пажњу јавности на сулудост таквог облачeња.
Милан Чучковић
31.8.2016.