У лето 1998. године док су на Косову и Метохији вођене крваве и жестоке борбе између наше Полиције и Војске са албанским терористима који су имали велику помоћ не само од Републике Албаније, већ и НАТО пакта, у виду логистике, финансија, обуке, пропаганде, наоружавања и др... медији у осталим деловима Србије стидљиво преносили понеку информацију о томе шта се заправо дешава на нашој Светој земљи...

Ради се о томе да су Албанци деценијама подиривали државно-правни систем наше земље и злоупотребљавали своја национална права, као права националне мањине све у циљу да прогласе независност и припоје се матици. Није то било случајно, нити од средине 1990-их, већ је почело још шездесетих година 20. века и од тада је албански сепаратизам и иредентизам константно растао из дана у дан. А по завршетку рата преко Дрине, они су добили сву помоћ САД, Велике Британије и Немачке, којима и јесте био циљ отимачина Косова и Метохије, као и разбијање СР Југославије.

Наравно, подметали су они нама ту некакве споразуме са Ричардом Холбруком, преговоре у Рамбујеу, али једноставно све је то била фарса! Јер још 7. октобра 1991. године када су нам ставили забрану увоза наоружања, они су намислили да нас бомбардују.

Када су НАТО ментори видели да њихови пулени из ткз. ОВК, које су годинама обучавали у терористичким камповима на северу Републике Албаније нису испунили своје задатке, дошло је до тога да се они умешавају крајем марта 1999. године тако што је покренута геноцидна акција "Милосрдни анђео"...

Не само да су на нашу отаџбину ударили из ваздуха са супер-модерним авионима, него су покушали две копнене инвазије из правца Републике Албаније: прво преко Јуничких планина у рејону карауле Кошаре, а друга је преко планине Паштрик у долини Белог Дрима.

Оба напада су сломљена и заустављена. У томе су највећи допринос дали јунаци 549. бригаде из Призрена, којима је командовао тада пуковник, а касније генерал Божидар Делић... и 125. бригаде из Косовске Митровице, команданта генерала Драгана Живановића. Касније су те јединице одликоване Орденом Народног хероја.

Одлукама Кумановског (не)спораузма 10. јуна 1999. наши војници и државна управа повучени са територије јужне србске покрајине у року од 4 дана и остављени на (не)милост албанским терористичким бандама, који су се вратили уз пратњу КФОР и УНМИК. Завладала је невиђена анархија, безакоње, пљачка, палеж, убиства, силовања... права хуманитарна катастрофа. Стотине хиљада Срба цивила се у колонама повукло у централне делове Републике Србије, или пак у Црну Гору.

Само 16 месеци касније у Србији је дошло до промене власти, па су наше јунаке и жртве прекрили мрак и магла, јер нове власти "демократске" оријентације су имали радикални заокрет у спољној политици, али и војној доктрини. Што је значило да је покренут процес евро-атланских интеграција - прављење савремене колоније од наше земље.

Многи доказани и осуђени албански зликовци су пуштени на слободу, док су све одлуке правосудних органа Србије поништене током 2001-2002 од србске Владе којом је председавао Зоран Ђинђић. И не само то, многи западни лидери: Ширак, Блер, Шредер и др. који су здушно загорварали варварско бомбардовање и НАТО агресију на нашу земљу почели су да нам долазе у посету и да се смешкају као да је све у реду, као да се ништа није десило, као да су нам највећи пријатељи.

Иако се власт поново променила маја 2012. године, ситуација се није много променила. Заправо, све је то недовољно и недостојно наших најбољих синова.

*    *   *

Свако онај ко заборавља своје жртве осуђен је на пропаст. Какав је то народ који чека некакве округле годишњице да би достојно обележио допринос јунака који су му бранили државу...? То је нажалост наш народ. Загледани више у телевизор и друштвене мреже бавећи се петпарачким причама и трошећи своје време на небитне ствари, уместо да сви заједно подстичемо и стварамо културу сећања. Оно што је сасвим нормално у Израелу, Русији, Француској, Јерменији итд.

Најавили јесмо парастос још пре три недеље за наше дивове са граничних караула које су биле наша црвена линија тих година поткрај другог миленијума. О изговорима боље да не говорим, јер искрено свега 1% обавештених је неки ваљан разлог за не долазак. Остали вероватно знају са чим ће пред Милоша и Лазара. Иначе парастос и молитвено сећање ове године је било најављено у Вршцу, Нишу, Бањалуци и Београду.

У Београду су дошли они који ову причу воле, осећају њену тежину, схватају значај... Окупили смо се 13. јуна 2020. око 18:30 сати у порти Гавриловског храма на Топчидеру. Од бораца са прве линије дошли су Ђура и Владимир. Дошли су да упале свеће за своје другове који су остали у врлетима Проклетија. Дошло је и ходочасника који су више пута били на Светој земљи, ратних ветерана из прекодринских ратова, али и млађег света.

Дочекао нас је Отац Немања, са помоћником Стефаном. Заиста Стефана морам да похвалим колико је летео на све стране да уради и више него што је требало. Уђосмо у цркву, а ја поделих свеће.

Отац Немања је започео са служењем парастоса, док смо ми са свећама у рукама и у молитви призивали имена наших дивјунака код Господа да им пода рајско насеље, јер управо су они Царско Небеско задобили тиме што су на олтар отаџбине положили оно највредније - свој живот. Жртвовали су себе за рад спаса других. Оно што се највише цени у православном Хришћанству. Углавном су то били младићи млађи до 25 година, тек стасали за живот. Заборављени од свих сем породице.

По завршетку парастоса изађосмо ван храма на степенице. Једна фотографија начињена довољно да посведочи о нама који смо били тог поподнева.

У порти испред Парохијског дома нас отац Немања позва на чашицу разговора. Што и јесте било добро. Време од сат и по времена на дивану је прошло као пар минута. На крају се на брзину морасмо покупити свако својим обавезама. Радује ме што нам се студенти придружују и виде наш рад као нешто добро, што осветљава.

Ето Боже здравља да се опет окупљамо и сабирамо у нашој мајци Цркви са духовним оцима. А већ наредних дана ваља размислити и о посети нашој Светој земљи.

Милан Чучковић
15.06.2020.

Управо одгледах емисију на ТВ Храму о убијеним и киднапованим Србима на КиМ. Слушам породице несталих и саме сузе лију. Још увек не могу да појмим шта се то у човеку деси да добије нагон за такво зверство. А још теже ми је да схватим како већину и не занима шта се тамо неком десило, само да није мени. И онда се чудимо зашто болести, зашто немаштина, зашто депресија и необјашњива празнина у срцу.

Ја сам осетила да нешто морамо променити јер сам схватила да ако мислимо да нам буде боље морамо ми бити бољи. Србски Светионик је на мом животном путу дошао у право време.

Сећаш ли се те 1998. и 1999. године?

Била сам дете, моје је било да се играм и учим, тада су се јављале и симпатије. Живели смо у приватном стану у улици пуној деце. Свакога дана играли смо се између две ватре, ивице са лоптом, жмурке, ластиша. Било је и Рома и Горанаца али за нас разлике нису биле проблем. С времена на време посећивали смо нану и тетку, баку, деку, ујку. То је било устаљено.

Дека је био у пензији али сваког дана је слушао вести и затицала сам га како прича нешто себи у браду. Ујка је носио униформу, с' времена на време ми је давао еурокрем и сок што је добијао за ужину. Тензија од родитеља се осећала, брига за егзистенцију је била свакодневна. Мада они су се трудили да то не показују, али ја сам била довољно одрасла да све приметим и схватим. Већ писах како смо дочекали бомбардовање мама је добила аритмију и гушење те вечери када смо одлазили према склоништу.

Одвели су нас у село да нас склоне ту је дошла и породица декиног рођеног брата. Али сваке вечери ПВО  је летео, чини ми се тик изнад куће, а оближњи аеродром је гађан скоро сваке вечери код Лађеваца. Декин брат Млађо се шетао нервозно двориштем држао се за главу и стално понављао: - "Јао побише нас".

А дека... дека је тада већ био начет, а да нико то од нас није примећивао, брига о сину и целокупној ситуацији га је касније убила. Јер је имао добро искуство и знао је шта то све значи. Тада смо сви изгубили ослонац од тада више ништа није било исто. Тетка је умрла од рака у породици има оболелих који се боре. Бомбардовања смо били свесни након завршетка и још увек се опорављамо. Супер маркети и "шопинг центри" су можда многима помогли да забораве али МИ нисмо.

Недостатак вољених особа ништа не може надоместити. Породичних окупљања, смеха има... али тај сјај је заувек изгубљен.

Ја нисам завршила фалкутет, а била сам дете које обећава... Кажу неке комшије чудо од детета. Али све што смо прошли утицало је на моју мотивацију и жељу да се усавршавам. Шта ми значи кад нема деке да се радује за сваку моју оцену. Постала сам тврдоглава и својевољна. Осећам да сам их све изневерила. Зато кажем опет нађох смисао у деловању преко удружења, опет нађох људе којима ће нешто моје требати и послужити. И слава Богу на томе.

Још један задатак је био испред мене да организујем парастос за све страдале на Кошарама и Паштрику. Да, за наше јунаке!

Ништа о томе нисмо знали, ваљда одрасли мисле децу не треба оптерећивати. У школама се учило више о другим народима него о нашем.

Било је ту и тамо изложби о бомбардовању, разредни старешина нас је водио, али опет није било обавезно већ ко хоће да дође... Ја сам ишла, јер сам вероватно још тада навикла на униформу јер је и дека носио. Јурила сам војнике после бомбардовања за аутограме. Та захвалност што су нас бранили није настала одједном то научиш од куће.

Каже мени председник удружења: - "Иди до Саборне цркве, ради договора око парастоса".

Тамо баш дуго нисам била, а у саборној цркви сам такорећи одрасла, одлазећи на веронауку код Оца Влајка, касније певајући у малом, па у великом хору. Напустила сам хор у 4. разреду средње школе морала сам да поправљам оцене, касније сам се запослила, а онда и удала. Одлазећи тамо враћале су ми се многобројне успомене. Ко би рекао да ћу за овакву ствар доћи поново. Заиста чудни су путеви Господњи. Отац Бранко Цинцаревић је био посебно љубазан и рекао је да дођем у суботу на литургију, након тога одржаћемо парастос. Бојала сам се да неће бити слободног термина јер смо заказали у "минут до дванаест" али  слава Богу није било гужве.

Уз подвиг обавезно иде искушење, вече пред суботу сам покварила стомак, целе ноћи ока нисам склопила, толико ми је било лоше да сам се бојала да нећу стићи све припремити. Али воља је била јача од немоћи. Ако су наши јунаци могли да се боре за нас до последње капе крви. Могу и ја стиснути зубе и направити мали напор.

Родитељи су ме чекали по договору како би ми помогли. Певница је била пуна, придружих се појцима. Оно што сам приметила било је мало присутних људи. Очекивала сам да ће се касније окупити али дошло је још неколицина њих. Препознах и једног друга са марша. Да ли су људи у страху још од овог корона вируса или нешто друго... то ми је остало да нагађам.

Све у свему отац Бранко је дошао по договору имао је помоћ још једног свештеника и појаца међу којима су били такође свештеници. Поделили смо свећице и молитва је почела. Уз дивне гласове у акустичном прелепом храму молитва је имала посебни ефекат. Сузе су се спуштале низ мамино лице. Свећице су полако гориле. Оставили смо и имена страдалих тај део је био баш тежак... вољени не умиру помислих. Зато их помињемо да се сетимо данас јесмо сутра нисмо, а положити живот за ближњега свога највеће је дело љубави. Да не заборавимо и да научимо из светлих примера наших јунака.

Након молитве присутни су се посужили житом, а ја сам иако малаксала отпевала три песме по договору са председником. Моји родитељи су се прикључили и у сликању са заставом. Мама је чак и склапала заставу ту смо се мало насмејале. Целу породицу сам прикључила. Ко ће ми помоћи ако не они. Ти односи су се у друштву пореметили али сви знамо да је породица основна ћелија друштва. Здрава породица гради здраву нацију.
Ту се наша нада буди.

Ту су се родили јунаци са Кошара и Паштрика. Ту је наша снага у здравој србској породици. Ко пре схвати благо њему. Живим са мишљу да је зло кратког века и да ће Божија правда на крају победити.

П.С. Ову песму сам певала тада ове стихове памтим и сада.

ЗАШТО СУ ТВОЈИ МЕЦИ
ИШЛИ КА МОЈОЈ ДЕЦИ
О ЊИМА САЊАМ И МАШТАМ,
ДЕЦУ НЕ МОГУ ДА ПРАШТАМ!

Сташа Митић
14.06.2020.
 

Увек ћу радо доћи када нешто организујете. Велики поздрав за тебе и хвала на позиву.

Ђура Елчић
14.06.2020.

Дивно је све било. Супер сте. Видећемо се свакако опет.

Драгана Анђелић
14.06.2020.
 

Велико хвала на сликама. Са задовољством ћу пратити и подржавати ваш рад.

Драгана Николић
14.06.2020.