Путовање на Косово и Метохију 4. и 5. јуна 2016 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

7. јун 2016.


ПУТОВАЊЕ НА КОСОВО И МЕТОХИЈУ 4. И 5. ЈУНА 2016


КУД ГОД ДА КРЕНЕМ ТЕБИ СЕ ВРАЋАМ ПОНОВО,
КО ДА МИ ОТМЕ ИЗ МОЈЕ ДУШЕ КОСОВО...

 

Деветнаест година је прошло, ако не и који месец више, од како сам последњи пут угледао свету србску земљу - Космет... А као да је јуче било... Сећам се свега и доласка и снега и ветра... и оне радости што Божић прослављам управо на Косову и Метохији.

Нажалост то су били последњи дани привидног мира на Космету... то лето су већ албански терористи почели своје злочиначке одисеје и рај се претоворио у пакао... Врло брзо су "гвоздене птице" са неба сејале смрт не само по Космету, већ и читавој Србији.

Прођоше тако године и године, а Космет сам гледао само преко слика, снимака, слушао свакакве приче, највише жалосне јер су албански терористи потпомогнути са западним војскама имале исти циљ - отимачину јужне србске покрајине и етничко чишћење Срба.

У Београду сам могао већ 7-8 година да видим рекламе за поклоничко путовање на Космет, за које нисам ни знао ко тачно организује, већ је само писала њихова интернет адреса и број телефона. Прво факултет, а касније и посао, односно разне друге обавезе су ме одвраћале од овог путовања... да би пре месец и више дана наша другарица Милена "нашла се у муци"...

Била је већ једном тамо са том екипом, вели да је било сјајно, ишла би она опет, али нема никог познатог, па позове мене... Сада, имам ја паре, али немам толико времена. Успут позовем и колегу Мирослава из Србског Светионика, за кога знам да обожава оваква путовања, а успут човек никада није био на Космету.

Позвао сам и још једног бећара из Лике, који ми тада није могао потврдити да ли ће да иде управо ради посла.

 

3. јун

Тако смо ми већ и пре 20 сати били код храма Св. Саве на Врачару, одакле је био заказан полазак аутобуса за Космет. Већ пред сами пут, Милена је ту имала мноштво познаника од раније што је била, чини ми се фебруар или март ове године.

Ми смо онако с ногу упознали једног момка Миљана, чије име нема везе са Црном Гором, већ са ногометом.

Иначе, организатори су нашли један велики аутобус од 75 места, али нас је у бусу било 80... плус што се носила велика количина хуманиратне помоћи за угрожене српске породице на Космету. Потрпало се то све у аутобус и кренуло на југ, ибарском магистралом.

Уз пут смо покупили још неке путнике код Ваљева. А поред њих, већ код храма су дошли људи из Новог Сада, Словеније, Пазове, Панчева...

Чим смо ушли у бус добили смо сви папир на коме су јасно написана правила понашања током пута, односно шта се сме, а шта је забрањено. Преко микрофона нам се обратио вођа пута - Зоки, који је нагласио управо то, да ко није спреман да се придржава тих правила, нека каже одмах, да изађе одмах док смо још у Београду, како не би читавој групи правио доле проблем. Можда је већини његов став био мало и надобудан, али суштински мора тако, јер ово путовање је изузетно осетљиво, што би новинари рекли "путовање високог ризика". Грешака није смело да буде.

И сам Зоки то рече, да не идемо доле са туристичком агенцијом, нити је ово "обично путовање". Да нећемо само да видимо грађевине, већ да ће ово бити својеврсан доживљај.

Ноћ је била као створена за спавање, то је послужило нама трудбеницима да мало одремамо, иако смо често добијали "лакат под ребра" да не будимо остали народ нашим хркањем.

 

4. јун

Одмах на уласку у Космет добили смо полицијску пратњу и нису нас напуштали све док нисмо изашли са Космета... У зору долазимо одмах на Газиместан, једно од највећих србских светиња. Место чувеног окршаја средњовековне србске војске коју је предводио кнез Лазар Хребељановић и турске (османлијске) војске, коју је предводио султан Мурат.

Управо тај Косовски бој из 1389. године одредио је судбину свих Србаља. А један од четири мотива на грбу нашег удружења је управо споменик на Газиместану. Нисмо се ту превише задржавали, али смо видели и споља и изнутра.

Наредна дестинација је била Грачаница. Србско село, односно мала енклава где је смештен чувени манастир из 14. века. Ту смо добили прилику да мало прошетамо, видимо споменик Милошу Обилићу, јунаку са Косова Поља, у центру града... а после и манастир Грачаница, која није само камен и зидине, то је историја, старија од многих западњачких култура, које нам се намећу последњих деценија.

Чули смо причу, погледали фреске, запалили свеће, куповали сувенире... Видевши нашу заставу, пришли су нам неки момци из Лепосавића, који су тражили да се сликају са нама.

Затим смо отишли у брда, шуме, где смо обишли још један манастир - Драганац. Тај дан је ова православна светиња била препуна деце са Космета, али и оних који су дошли из Власиначког округа, Београда... јер се ту државао 10. фестивал дечијег фолклора "У сусрет Видовдану". Срели смо и неке познанике, рођаке, земљаке, како год.

Кренусмо даље, али нам се покварио аутобус, па смо мало и стајали код неке пумпе.

Церница је мало србско село, окружено Албанцима и место великог србског страдања, не само 1998-1999, већ и након тога је било поприште великих напада на србску нејач. Убијана су чак и деца млађа од 14 година. Мештани Цернице су били лепо изненађени нашим доласком... јер мало ко да их обиђе, мало ко да им пружи речи утехе.

Неће да иду у свет, да оставе свој завичај, иако смрт стално вреба. Приредили су нам и дочек у парохијском дому. Имали смо послужење, а онда се заорила песма... Стихови свима добро познати о Космету, Видовдану... Многи су се и расплакали.

Призрен је био својевремено престолница немањићке Србије у доба цара Душана Силног, када је Србија била најмоћнија сила југоисточног дела Европе, простирала се на три мора. Баш зато смо морали да обиђемо царски град и тамо православну лепотицу - цркву Богородице Љевишке, која је страшно настрадала у Мартовском погрому 2004. године.

И сам свештеник нам је причао о томе шта се заправо тада десило у Призрену.

Доведени су (не)људи са стране, из Ђаковице, Приштине да руше, пале и пљачкају, а војници КФОР-а су се само склонили, а вандали уништавали србску историју. Није било превише времена, ту смо имали директног контакта са локалним становнииштвом, које углавном чине Турци.

Обишла нас је и девојчица Милица, једино србско дете у царском граду.

На бдење у манастиру Зочиште смо мало и окаснили, али смо и тамо срдачно дочекани, од домаћина... имали смо послужење и прилику да купримо сувенире.

Конак нам је био у Великој Хочи и мањим делом у Ораховцу. Тамо смо спавали код домаћина, који су прихватили да нас угосте. Била је то прилика да причамо са обичним људима, којима је Космет и опасност свакодневница. Велика Хоча је иначе чувена по производњи грожђа, односно домаћег вина. Тако да смо ми купили веће количине, које ћемо попити у здравље, са драгим људима.

Услови за конак нису као у лукс хотелима Азурне обале, али нису ни лоши. Напротив, људи су нам то уступили из срца. А има ли шта лепше и боље него када те неко тако угости.

Вечера је била више него одлична, прави војнички пасуљ, са месом и три салате на менију.

Добили смо упозорење да ујутро је рано полазак те да пазимо када ћемо на починак. Нама није било ни до кафенисања, ни то алкохола, већ правац хркановци.

 

5. јун

Ујутро је зора рано свањавала, а ми смо већ у шест сати били код аутобуса, са стварима. Погледали смо етно радионицу "Јефимија" једне жене из овог села. А онда кренули пут Високих Дечана, који спадају у најлепше светиње Православља.

Сазидао ју је србски краљ Стефан Немањић - Мрато, један од највећих задужбинара средњовековне Србије. За сваку годину своје владавине, он је саградио по једну цркву.

 

Манастир Високи Дечани чувају војници КФОР-а. Овде смо такође имали леп дочек и прилику да разгледамо сам манастир, фреске, чујмо причу о страдању манастиру и монаха протеклих векова. Присуствовали смо литургији, упалили свеће...

Град Пећ се налази на западу Метохије, а чувен је по томе што се ту налази Пећка Патријаршија, коју је својевремено основао Растко Немањић, односно Св. Сава, први србски архиепископ.

Последњих деценија поглавари СПЦ се устоличују управо ту у Пећкој Патријаршији. Прелепо место, које одише невероватним миром и топлином.

Манастир Девич је био још једна дестинација коју смо морали да обиђемо. Место где се такође доносила хуманитарна помоћ. И он је чуван од војника КФОР-а.

Они су гледали са симпатијама ка нама, али не и ми ка њима. Није било никаквих проблема, да не би помислио неко, али грб НАТО пакта на њиховом реверу и сада ми мрачи поглед пред очима.

Већ се наше путшесвије ближило крају, па одлазимо у Косовску Митровицу, где смо посетили једну нову цркву - св. Димитрија, која је заиста прелепо осликана, а налази се на брду изнад Косовске Митровице. Видели смо фреске, блаженопочившег патријарха Павла, Вукашина Клепачког који држи у крилу Милицу Ракић.

На самом крају одлазимо опет у шуму, брдо, тачније манастир Сочаницу. Тамо смо опет имали срдачан дочек од свештеника и послужење. Ту смо морали мало и пешака, али не пуно, тек толико да нам мало циркулација проради.

И међу нама путницима је ту већ било здруживања, па смо могли и да се боље упознамо и договоримо неке наредне акције... прво је посета Јадовну у Лици, затим Крајинада на београдској Ади, а онда и Седми Церски марш... за коју сам приметио велико интересовање, што ме искрено радује.

Није било више времена за обилазак, па се кренуло за Београд у касним сатима, већ је било и 20 сати. Од огранизатора смо добили похвале преко микрофона, да смо једна од најбољих група које је водио, али и упозорење за једну особу која облачи мантију и има сумњиве намере злоупотребљавајући свој свештенички позив.

 

6. јун

Око 03:00 стижемо код Храма Св. Саве одакле смо и кренули. Јесте било умора, али не превише... задовољство је било веће. По нас је дошао чика Бранко, па смо сви очас посла били код куће. А после кратког сна и на посао...

Нема потребе да наглашавам да ћемо ићи опет. Можда не следећег пута, али ћемо увести праксу да идемо бар два пута годишње.

Иначе, поред нашег удружења, за које нас је много људи питало, ко смо и шта тачно радимо, ко стоји иза нас... било је још пар удружења. Мислио сам уствари да је наше удружење најмлађе, али није... Ови омладинци из Новог Сада, тј. удружење "Стуб краља Стефана" су бебе од два месеца старе. Свиђа ми се како размишљају, како су почели да раде. Само нека наставе, сретаћемо се још пуно пута.

Ово сада је било непроцењиво искуство!

За крај само да поновим добро познате стихове...

НИЈЕ КОСМЕТ САМО ЗЕМЉА,
НИ КОЛЕВКА НАША САМО,
ВЕЋ ЈЕ КОСМЕТ ХРАМ НЕБЕСКИ,
НАЈЕВЕЋИ ШТО ИМАМО!

 

 

Милан Чучковић
07.06.2016.





Посећено је: 5015  пута
Број гласова: 25
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






KOSOVO METOHIJA   VELIKA HOCA   grad PRIZREN   spomenik GAZIMESTAN   PECKA PATRIJARSIJA   VISOKI DECANI   SVETA ZEMLJA  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Путовање на Космет у октобру 2016. године

Лазарева субота - Врбица у Призрену 8.4.2017

Извештај из Метохије 13. и 14. мај 2017

Путовање на Косово и Метохију, априла 2019