Период јул-август 1941. године је вјероватно био најкрвавије љето у нашој новијој историји. Оружане снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, која је пар мјесеци раније успостављена на рушевинама Краљевине Југославије, су почеле серије покоља које су у таласима "гутале" Србе са простора од Дрине до Жумберка, од Драве до Јадрана.
Тако нешто је морало бити добро организовано и спроведено. Планови су урађени у Ватикану од Римске курије још крајем тридесетих година 20. стољећа јер је Папска држава у југославенској краљевини гледала непријатеља, наручито након Конкордатске кризе 1937. године, када нам је убијен Патријарх Варнава.
Осим њих освету за пораз у Великом рату је хтио њемачки фирер Адолф Хитлер, као и италијански дуче Бенито Мусолини. Сви су се они ујединили и придружили су им се Бугари, Албанци и Мађари, јер су сви имали територијалне претензије на нашу домовину.
Један од најмонструознијих покоља који се десио током Другог свјетског рата је онај у селу Пребиловци код Чапљине почетком августа 1941. када су хрватски зликовци под комадном злогласног Ивана Јовановића "Црног" поубијани за један дан преко 600 Срба из овог мјеста.
Пребиловци су иначе било богато село које је одмах након злочина бивало насељавано са сиромашним Хрватима из других дијелова Херцеговине и име му је било промјењено. Тако је ово село понијело неславну титулу најстрадалнијег насеља на читавом европском континенту, јер су у Другом свјетском рату изгибили преко 90% пријератних становника. Тачније само 140 их је преживјело.
О усташким покољима у нашем образовном систему је деценијама било врло мало писано, тако да су генерације излазиле из школе да нису имали готово никакво знање о томе. Штавише, крашке јаме "голубинке" у којима су бацани живи или мртви Срби су шездесетих година 20. вијека забетониране по налогу УДБЕ (тајне полиције), док су њихови агенти често обилазили ова стратишта мотрећи да ли се народ окупља и одржава вјерске обреде.
Тек када је разбијена Брозова Југославија почетком деведесетих, почело се јавно писати и проговарати о овим темама. Али, поново је почео рат, тамо гдје није ни престајао: Херцеговина, Банија, Лика, Кордун, Славонија, Босна, Далмација...
* * *
Иако ја немам директне везе са Пребиловцима у смислу да нисам тамо рођен или одрастао, тако ни моји преци, бар не ови ближи... знајући да су убијени Срби из околине Чапљине канонизовани на Светом Архијерејском сабору за Доњохерцеговачке мученике, одлучих да их прославимо у Гавриловском храму у Београду.
Беше то субота изјутра 6. август 2022. љето Господње када понесох жито и колач. Дођох око 08:00 сати, таман када поче литургија. Видех часне оце: Илију и Горана који су богослужбовали иза иконостаса. Како нисам дуже времена био на литургији, овдје сам осјетио олакшање и велики душевни мир.
Након што је литургија завршена, Отац Илија је служио парастос. У једном моменту узе колач у руке, пресјече на два дијела, односно начини крст и зали вином. Даде мени један дио колача, па заједно окрећемо док пјевамо за душе мученика славски тропар:
- "Исаије ликуј, Дјева имје во чревје и
роди сина Емануила, Бога же и человјека;
восток имја јему, јегоже величајушче
Дјеву ублажајем".
У том моменту неколицина присутних прилази мени иза леђа и стављају парохијани једни другима руке на рамена и појамо скупа. Један дирљив моменат који нисам очекивао искрено.
У том моменту сам био много поносан на своју улогу тог дана. Вјерујем да су и моји преци горе на небесима се радовали мом чину тог јутра. А како и не би, јер су и они мученици, од Глинске цркве, преко кордунашких шума, па до славонских равница...
Након тога Отац Илија изговара: "Христос посреди нас", а ја одговарам: "Јесте и биће!"... и тако три пута.
Како је завршио парастос то смо се прешли у парохијски дом на диван и мало послужење.
Ово је био духовни моменат који мени значи. Догодине ћу, ако Бог да опет ићи у Пребиловце да доведем свога насљедника и да га од малена учим култури памћења. Наравно, и друга мјеста ћемо обићи. Не треба бити геније за такве ствари, треба само мало више воље.
Милан Чучковић
08.08.2022.