Посјета нашим западним етничким крајевима 25.08.2022 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

2. септембар 2022.


ПОСЈЕТА НАШИМ ЗАПАДНИМ ЕТНИЧКИМ КРАЈЕВИМА 25.08.2022




"Тамо ђе се пјева и ракија пече
Тамо ђе се слави кад је Бадње вече
Тамо ђе се за Илиндан пуца
Остао је дио мога срца"

Војна Крајина је област под управом Бечког двора која је постојала скоро три и по стољећа, све до 1881. године. Сврха њезина постојања је било одбрана од турског терора и заштита хришћанске Европе од најезде ислама. Турци су силовито надирали, палили, пљачкали и уништавали све пред собом.

Аустроугарска је тако населила мноштво православних Срба који су долазили са подручја Старе Србије не желећи да прихвате муслиманску религију и оријентални начин живота.

Средином XIX вијека Ватикан је схватио да Османска империја пропада и да ће врло брзо на западном Балкану остати велики број "шизматика", те је покренуо специјалну акцију покрштавања Срба у земљама западно од ријеке Дрине. Ово је наредних 100 година значајно измјенило националну структуру односно енормно је увећало број Хрвата од Драве до Јадрана.

Оваква пракса превјеравања је била углавном у сиромашним мјестима који су прихватили католичанство усљед неимаштине.


"Ко зна гдје би Турци били да нас нису поставили..."

И у Првом и у Другом свјетском рату Срби су се нашли на удару. Њемци су помагали Хрватима да спроведу геноцид над православним Србима како 1914. тако и 1941. С тим да је у доба клеро-фашистичке НДХ амлитуда безумља била највећа. Сем конц. логора наши преци су бацани у дубоке крашке јаме било живи или мртви. Ово је рађено систематски и организовано. Комунистички режим у Југославији је скоро пола вијека забрањивао приче о страдањима нашег народа и бетонирали "голубњаче", како би сакрили истину о геноциду.

Наивни Срби у авнојевској Хрватској су вјеровали у комунистичку пропаганду, у братство и јединство мислећи да се то више никада неће поновити. Добар животни стандард и атеизам је допринео том увјерењу. Међутим, почетком 1990-их година почињу да се откопавају ратне сјекире и чују ратне трубе... Спољни фактори су нам разбили државу уз помоћ унутрашњих сепаратиста.


"Олуја, Масленица, Бљесак, Откос, Оркан, Миљевци..."

Наредних година трајао је рат који је хрватским екстремистима, односно сљедбеницима Фрање Туђмана омогућио анихилацију србске популације. Статистички гледано током деведесетих година 20. вијека преко 650.000 Срба је принудно напустило своје домове на подручју авнојевске Хрватске. Имовина је већином спаљена, рушена или конфискована.

Ово је рађено и са споменицима културе, књигама и духовном баштином. Биле су то године када су горјели вијекови.

*     *     *

У нашим западним етничким крајевима смо били већ два пута до сада (2019, 2021), па смо пожељели ићи и трећи пут. Пао је договор да се иде крајем августа, јер тада и завршава Госпојински пост. Мјеста ходочашћа су нам била слична као и прошлих година, али смо неке ствари додали.

 

I дан

Кренуло се рано изјутра из Руме. За разлику од лане сада смо се одлучили да идемо дању, а не ноћу, јер возачи морају бити одморни. С тим да нисмо ишли на Батровце, пошто смо преко камере видјели да је гужва око 4 км, па смо отишли преко Шида и Товарника. Вратисмо се на аутопут код Спачве.


"Ниједна друга ријека на свијету,
не виде судбу тако проклету"

Прва тачка нашег путешесвија била је спомен-комплекс Јасеновац код Новске, тачније тромеђе Славоније, Баније и Босне. Посјетили смо прво манастир гдје смо имали срдачан дочек. Попричали смо са мохахињама, а потом отишли до једне кућице која је аутентична још из времена Другог свјетског рата.

Касније смо отишли и до "Каменог цвијета", односно симбола страве и ужаса више од четрири године гдје су на најмонструозније начине убијани: Срби, Јевреји и Роми. Иако се зна да су ту убијана и дјеца млађа од 12 година, ипак већини Срба је ово мјесто некако далеко и слабо га обилазе, упркос добрим саобраћајним везама.


"Да се никада не заборави и не понови"

Сљедеће мјесто је било село Драксенић. Прешли смо ријеку Саву и ушли у Босну. Тамо нас је дочекао демировачки парох Отац Саша. Јако се обрадовао кад смо дошли. Он је ту већ десетак година и уложио је велики напор да би сачувао трагове злочина који има све одлике сатанистичког чина, јер су налогодавци имали вјерско образовање Римокатоличке цркве.

Наиме, на Мали Божић 1942. комшије хрватске и муслиманске националности у одорама оружаних снага НДХ су упале у богато село Драксенић те у самој цркви Св. Марка починиле страшан покољ и силовања жена на олтару. О томе су преживјели мјештани морали ћутати деценијама. Пријератном свештенику је забрањен повратак након 1945. Никада се није вратио.

Темељи старе цркве су остали нетактнути, пошто је црвка срушена, као сећање на велико усташко злодјело. Подигнута је нова црква, а испред ње је урађен мозаик са каменим коцкама. Одлична замисао која ће осветљавати путоказ новим нараштајима који долазе.

Пошто смо имали доста нових путника, Отац Саша је укратко испричао детаље о страдању, као и актуелним проблемима са којима се сусреће. Такође, позвани смо на кафицу у оближњи бистро, па смо се малкице и дружили.


"Гдје да тражим чедо моје...?"

Враћамо се до Доње Градине. За вријеме Другог свјетског рата ово је био дио јасеновачког компекса логора. Ту смо имали већ резервисаног кустоса Мирка пошто је Тања Тулековић била одсутна. Момак се стварно потрудио да нам у тих пола сата времена и мало јаче исприча суштину и неке детаље који већини Срба су и данас непознати.

Прошли смо неколико стратишта, тј. некадашњих масовних гробница у које су Павелићеви монструми бацале убијене Србе. И не само то, већ су их кували у посебним казанима, те правили сапун. Знам да већини ово данас дјелује као научна фантастика, али је стварно тако. Сем тога, Мирко је испричао да се на тој локацији спомен подручје установило тек 1988. године. Једино што радује, јесте што је Министарство просвјете Републике Србске у БиХ увело као обавезно за школарце посјете овом светом мјесту.

Телефоном позвах мог пријатеља са друштвених мрежа Радована, да би он мени рекао како је он баш у Доњој Градини. Изађе он из музеја и поздрависмо се ми ко рођени. Ипак, већина мојих сапутника није знала које заправо он, нити какво је изненађење на помолу.


"Није Дара, већ Биљана..."

Отиђосмо ми до Козарске Дубице. Тамо смо добили препоруку за ресторан 'Фијакер стари'. Кажем ја и Раши да дође тамо са дјецом. Већ када смо и оброк приводили крају, долази он са једном дјевојчицом, његовом кћерком. Када их видјех устајем и уступам Биљани мјесто, а Радован добија своју столицу. Ови моји загледају у тинејџерку поред мене, па се чуде откуд баш она овдје са нама.

Питах ја на глас, да ли им је познато ко је она... Они стидљиво: 'Дара из Јасеновца'. Ја се смјешкам и одговарам потврдно.

Да би се мало нашалио велим ја Биљани, да хоћу да се сликам са њеним татом, пошто са њим нико неће да се слика, већ само са њом и она даје дозволу. Такође, ту сам је позвао да гостује код мене у емисији, кад буде прилика.

Вјерујем да она још можда и не схвата дјело које је урадила играјући малену Дару Илић у сада већ култном остваењу Наташе Дракулић и Предрага Антонијевића. Сликали су се и моји саборци са њом, а ми настависмо даље. Мене је одушевло код Биље што је опуштена и приступачна.


"Једном људи дају ријеч, она остаје или се погази..."

Село Комленац је у близини. Ту смо нашли сада већ лакше него ли лане гробље. Дошли смо да целивамо надгробни споменик народног хероја Милана Тепића. Јунака из Бјеловара који је 29. септембра 1991. бранио са својим малобројним саборцима касарну ЈНА "Божидар Аџија". Са њим је тада херојски погинуо војник Стојадин Мирковић Цоле из ваљевског села Горње Лесковице. Тепић је видио шта се спрема и у одређеном моменут активирао експлозив у складишту муниције у шуми Беденик.

Ипак, тијело односно посмртни остаци мајора Тепића никада нису испоручени породици. То се чува као строго повјерљива тајна у Хрватској. Ја сам код надгробног споменика испричао пар ријечи везано за њега и детаље које сам чуо протеклих година.

Била нам је намјера да на Банији обиђемо православно гробље у Глини, без цркве која је девастатирана од зимског земљотреса из 2020. године. Међутим, нама се ту дешава пех са једним аутом који је прокувао и страдао је хладњак. Нисмо имали избора него сам позвао Оца Горана који је овдје свештеник. Он нам је много помогао и нашао не само мајстора већ и изнајмљивање аутомобила.

Тако да је већ и мрак пао, па смо морали настављати даље до Лике.


"Три другара, три бећара, зна их Лика сва..."

Прешли смо добар пут да би смо дошли до Коренице, гдје смо имали конак код нашег пајтоса Ниџе. Како он није био ту ми смо ушли и смјестили се. Био је то први напоран дан јер смо укупно прешли преко 400 км.

 

II дан

Ујутро смо се лагано разбудили и отишли у варош по доручак. Још је увјек љетња сезона па су и цијене мало јаче, али нема везе. На доручку нас је нашао и Ниџо па је чалабрцнио са нама. Малгла је почела да се диже у небеса, а ми смо видјели љеп поглед на Пљешевицу, планину коју је Ниџо опјевао са својим дичацима у групи Плитвице.

Малкице смо разгледали имање и доста тога нам се свидјело. Посље мало и усликали. Домаћин нас је даривао са ракијом коју је сам пекао прошле јесени.


"Зими вије, љети цвијета, Градина је центар свијета..."

У Кореници смо обишли православну цркву Св. Петра и Павла која је више од пола стољећа била заборављена након што су је демолирали и рушили италијански фашисти 1941. године. Нови звоник је постављен тек прије неку годину, па је тако почело и окупљање Личана о Петровдану поново.

Такође и гроб Рајка Вукадиновића смо обишли, прве жртве у ратном пожару 1991. године. Он је бранио своје Плитвице и Кореницу.

Спуштамо се у јужне дијелове Лике, све до Госпића. Тамо смо дошли прво у Смиљан, родно мјесто нашег славног научника Николе Тесле. Црква је обновљена и фрескописана. Не знам зашто, али ући у ту цркву је за мене посебан доживљај. Обишао сам многе храмове, али ту када уђем нека посебна топлина и узбуђење, као да сам у својој кући.

Дочекао нас је Отац Драган који се стварно труди и помаже да све ово добије неки смисао. Нажалост госпићка црква још није обновљена, а мали број Срба се вратио, углавном старији људи.


"Нека звоне звона православна, нек' се даље чују

молитве Господње до Динаре да одјекују..."

Отац Драган је нашим другарима показао цркву у којој је богослужења вршио православни свештеник Милутин (отац Николе Тесле) и обишли смо спомен-костурницу у којој су похрањне кости убијених Срба из августа 1941. када су Павелићеви сљедбеници извршили грозоморни покољ Теслиних комшија и рођака.

Мени занимљиво је то што је у цркви заиста љепо осликана фреска Јадовничких мученика.

Након тога одлазимо на Велебит планину. Посјетили смо село Јадовно, гдје се налази и Шаранова јама, то је једна карика у низу гдје су бацани Срби из многих крајева НДХ. Заправо, све је то било дио система концентрационог логора Госпић-Јадовно-Паг. Историчари кажу да је Јадовнички логор био уствари претеча Јасеновачког.

За само 132 дана постојања током љета 1941. године ова мљевеоница је "прогутала" преко 40.000 људи, од чега 95% је било србског тј. православног живља. Сем њих ту су убијани и Јевреји и Роми.


"Ако заборавимо, може и да се понови..."

Спустили смо се до јаме, упалили свијеће и одслужен је помен за мученике чије душе лете изнад Балкана већ осам деценија. Мало ко да их се данас сјети, углавном су заборављени, прећутано и замрачени јер наводно кваре међудржавне односе.

Вратили смо се у Госпић на прање аутомобила од бијеле прашине, али и дружење. Овај пут је Отац Драган био расположен па смо еволуцирали неке успомене од раније. Штета што нисмо имали више времена.

Продужавамо до Грачаца и када смо прошли лички тунел ушли смо у Далмацију. Прво смо отишли у Жегар, једно од највећих села не само кршне Буковице, већ и овог краја. Тамо нас је дочекао домаћин који дуго година живи у Руми, комшија наших сапутника.


"Полетио сиви соко, с' висине да баци око
на Обровац до Жегара и Бенковац сред' Котара..."

Чика Раде је добричина који гази већ осму деценију живота. Воли друштво, воли да дивани, а има и шта да исприча. Воли да дође у своје родно мјесто, макар и на неколико дана. Ту ми је занимљиво било након неког времена када је његова супруга Мара рекла да само њега чује како прича, а ми онда стали у заштиту чика Раде... имао сам осјећај као да гледам мога ђеда и бабу у њима двома.

Пољегали смо у кревете јер су нас сутрадан чекали нови обиласци.

 

III дан

Изјутра након доручка крећемо до ријеке Зрмање по питку воду. Тако смо се добро ознојили јер је већ сунце добро упекло, а извор није баш близу. Наш Мићан је себи испунио жељу да се купа у хладној води, па је то Горан сликао и снимао. Мени је све то дјеловало егзотично, па му рекох да је Тарзан са Зрмање.

Вратили смо се до домаћина и поздравили смо се са њима.

Одлазимо до манастира Драговић, према Дрнишу. Искрено нисам хтио да будем ја тај који нешто стопира, али сам предочио сапутницима на могући хладан дочек. Заиста, тако је и било. Чудили су се наши часни оци: Раде и Бане, јер је ипак ријеч о древној светињи која је стара стољећима, а светосавски храмови би морали бити другачије организовани.


"Хоће душа на Цетине врело, својој кући у рођено село"

На том дијелу смо посјетили и цркву Св. Спаса у Цетини, најстарију православну светињу на тлу авнојевске Хрватске, чини ми се из XI вијека. Наравно да то боде очи и да је присвајају, али ми покољењима морамо рећи истину. Нисмо се ту купали иако је била жеља нашег Мићана.

Зато смо посјетили манастир Далматинска Лазарица у Книнском Косову. Нико није био присутан од братства, већ само момак искушеник. Он нас је послужио хладном водом и ратлуком. Иако је он на глас говорио да нема ништа више, али нама је то било више него довољно.


"Христе Боже распети и свети..."

Враћамо се у Книн гдје смо се раздвојили. Један ауто је отишао у трговину, а други до слапова Крчића. Нажалост током сушног љета не може приказати сву своју љепоту, али ето испунили смо жељу и ту још нешто обишли. Иначе некадашње велико жељезничко чвориште још из времена Југославије је умногоме промјенио свој изглед и имиџ.

Овај пут смо посјетили манастир Оћестово, али није било никога тог момента. Како нам је речено, има само једна монахиња.

Касно поподне долазимо у манастир Крупа. Тамо нас је раширених руку са хришћанском љубави дочекао Отац Пајсије. И прошле године смо код њега уживали заиста фин дочек, али ове године је било још љепше и боље. Он је један дио живота провео у Срему, па се тако знаде са нашим сапутницима.

У Крупи је све било у јеку прирпема за Велику Госпојину наредног дана. Вечера је била више него добра, а Отац Пајсије је служио траварицу и вина. Сам проучава посног кувара и спрема рецепте, воли то и нема му равног.

Такође, он се дружи са својим народом, понекад заигра балоте. Како сам збори, има ту народа током љета, а како захладни сви се враћају у мјеста пребивалишта.

 

IV дан

Освану је нови сунчан  дан. Велики празник Успење Пресвете Богородице, коме је посвећена и црква у Крупи. Изјутра смо били на празничној литургији, а дошло је мноштво народа, преко 400 људи је било, ако не и више богослужењу. Тачније, добар дио вјерника је бивао напољу јер у цркви није било мјеста.

Читав тај дан смо провели у Крупи. Били смо на празничном ручку, а посље смо обилазили саму ријеку Крупу, гледали ентузијасте како скачу са моста у ријеку, висине преко три метра. Срели смо и неколицину познатих људи, а и неке нове смо упознали који су нам и објаснили зашто је у односу на раније године било мање гостију.


"Кад се лички тунел прође, Голубић и Крупа дође..."

Увече одлазимо у манастир Крка. Ово је древна светиња која је духовни пијемонт овдашњих Срба, у коме преко 400 година ради Богословија "Св. Три Јерарха". Тамо нам је такође уприличен фантастичан дочек, а ми смо заиста уживали.

Ми смо срели нашег другара Ацу кога смо упознали прошле године на нашим дешавањима. Лично он нам је пекао добрар роштиљ.

 

V дан

Иако је требало да идемо тог дана у Шибеник код владике Никодима јер је он пар дана раније инсистирао на томе, одустали смо јер је владика био спријечен својим обавезама у Црној Гори. Ми смо након доручка се спустили до ријеке Крке и тамо уживали у пејсажима, мазили домаће животиње... имају магарад, једног пса кангала, овце.

Крка свакако у том дијелу није за купање јер је јако хладна, а и корито јој је у облику осмице. Био би превелики ризик.


"Ђе манастир Крка стоји састаће се мили моји..."

Око подне кренули за Глину да преузмемо Горанов аутомобил. Дјеловало је да је сада све уреду, међутим, по изласку на аутопут дешава се нови пех. Ипак, било је мало и срећних околности у тим невољама, па смо ипак успјели да се вратимо кућама. 

*   *   *

Када се све сабере и одузме наш утисак је одличан. И ако Бог да среће доћићемо опет, не знам како, у ком броју, али ова путовања имају све препоруке и волио би да и други родољуби крену нашим стазама. Ми смо освијетлали пут. За почетак више него добро.

Са овог путешесвија имаћемо много анегдота које ће се наредних година препричавати. Мени врло занимљива - браћа Попиводе.

На многаја љета!

 

Написа: Милан Чучковић
04.09.2022.



Невезано за овај квар, мој утисак је фантастичан. Ја сам пун прељепих утисака када сам се вратио кући.

Било ми је стварно фино у друштву. Поготово што сам научио сапутнике гдје су Каназири.

 

Написа: Мирослав Митић
30.08.2022.



Све најбоље и ја имам најлепше утиске у овом прелепом ходочашћу.

 

Написа: Ђурица
30.08.2022.





Посећено је: 308  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






ZAPADNI KRAJEVI   SEVERNA BOSNA   ZAPADNA POSAVINA   KNINSKA KRAJINA   LIKA DALMACIJA   SLAVONIJA BANIJA   JASENOVAC DRAKSENIC   DONJA GRADINA   DUBICA KOMLENAC   MILAN TEPIC   RAJKO VUKADINOVIC  
KORENICA GOSPIC   SMILJAN TESLA   KRKA KRUPA DRAGOVIC   OCESTOVO LAZARICA   VELIKA GOSPOJINA   NARODNI SABOR  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Крупе 28.08.2017

Посјета нашим западним етничким крајевима 23.08.2019

Посјета нашим западним етничким крајевима 20.08.2021