Посета нишком удружењу РВИ и породицама палих бораца 05.03.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

5. март 2019.


ПОСЕТА НИШКОМ УДРУЖЕЊУ РВИ И ПОРОДИЦАМА ПАЛИХ БОРАЦА 05.03.2019


Последња деценија 20. века на тлу бивше Југославије произвела је невиђени ужас и зло огромних размера јер се та држава распала у крви на штету србског народа који је прогнан из бивших република. Почело је краткотрајним ратом у Словенији у лето 1991. године, наставило се у Хрватској током дуге четири ратне године, у исто време али мало касније у пролеће 1992. године у Босни и Херцеговини.

Срби су прогнани тако у злочиначким акцијама: "Откос", "Миљевачки плато", Масленица", "Бљесак", "Олуја", "Маестрал", "Ураган" итд. Велики број тих прогнаника је долазио у матицу. Тек што је утихнуло оружје тамо преко Дрине, јужно од Ибра албански екстремисти и терористи добијају подршку Запада са циљем дестабилизације Србије и читавог региона. НАТО пакт покреће машинерију лажи где су Срби вечити кривци, а албански терористи из ОВК су називани "борцима за слободу".

Тако су у пролеће 1998. на Косову и Метохији отпочели жестоки сукоби, односно напади припадника злочиначке ОВК на патроле наше војске и полиције. Кренуо је масовни шверц оружја и отворено мешање Републике Албаније у унутрашње ствари СР Југославије. Још од раније су постојали кампови за обуку терориста у Републици Албанији, све под надзором ментора из САД.

Амерички инструктори видевши да њихови албански ученици не могу сами да изађу на крај са нашим снагама безбедности покрећу злочиначку акцију "Милосрдни анђео" која је покренула 24. марта 1999. године варварско бомбардовање наше земље 78 дана, што је била заправо отворена агресија и мешање у унутрашње ствари. Било је то без одобрења ОУН, само да се зна. То је Американцима уствари био четврти пут на тлу бивше Југославије да бомбардују нас Србе... а иначе по земљама Латинске Америке, Африке и Азије ко зна коју пут.

У пограничним зонама на караулама Горжуп, Морина, Кошаре водиле су се жестоке борбе са Албанцима и њиховим помагачима... била је то уствари копнена инвазија на нашу земљу.

Агресија и бомбардовање је стало 10. јуна 1999. године када је на снагу ступио Кумановски споразум који је предидео повлачење србских снага безнедности и администрације из јужне србске покрајине. А Косово и Метохија су добили нове "чуваре" -  снаге КФОР-а које су заправо добиле задатак да чувају албанске терористе од Срба.

 

*    *   *

 

С обзиром да нам се приближава 20. годишњица од како је НАТО пакт извршио геноцид над нашим народом и државом, користим прилику да поделим једно своје искуство везано за обележавање годишњице 24. марта.

Прошле године сам у договору са председником нашег удружења Србски светионик и саборцем Радом отишла да присуствујем парастосу и обележавању 24. марта у Нишу поред споменика који је посвећен свим страдалима у НАТО агресији у мом граду Нишу.

Том приликом смо упознали председника удружења РВИ и породица палих бораца Велимира Стојановића из Ниша, који нас је љубазно позвао да дођемо и посетимо удружење. Тада сам сазнала да они постоје 26 година (!?) да их је спојила заједничка туга. Она не може да се отклони али може да се подели и онда је некако све лакше. Тако сам и видела да се они труде и боре колико су у моћи да помогну свим породицама страдалих, што је данас изузетно тешко.

Али ми смо храбар народ и колико год да је тешко не посустајемо или бар се трудимо да то не показујемо. Разговор у удружењу је био пријатан, морам да похвалим љубазност и домаћински однос према свим гостима. Тако смо и дошли до договора да кад год моје породичне обавезе дозвољавају, изађем у сусрет и дођем да отпевам коју песму и макар мало допринесем обележавању важних датума.

Када је у питању ширење националне свести, љубав према отаџбини и одавање почасти страдалима, мени је заиста велика част да учествујем.
Тако сам поводом годишњице постојања удружења РВИ присуствовала 26. годишњици оснивања као и данас јер је 1993. године и основано њихово удружње.

Овом приликом им се захваљујем на позиву и драго ми је што ми се пружила прилика да бар мало пренесем осећања кроз песму, која носим заједно са овим мојим малобројним народом, а великог срца.

Желим им пуно среће у даљем постојању да нам се НИКАД НЕ ПОНОВИ оно што смо прошли али и да СЕ НЕ ЗАБОРАВЕ сви они што живот даше да би ми живели. И све док има оних који то чувају знајте да СВАКО СТРАДАЊЕ НИЈЕ УЗАЛУД и да има наде, време ће показати!

 

 

Сташа Митић
05.03.2019.

 





Посећено је: 2297  пута
Број гласова: 25
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






GRAD NIS