На Балканском полуострву у XII столећу створена је србска држава у са двором у Старом Расу. Почетком наредног столећа, тачније 1219. године Свети Сава је изборио аутокефалност тј. самосталност Србске Православне Цркве. А његов старији брат Стефан постао је први крунисани краљ међ Србљима. Потоњи владари из светородне династије Намањића су увећавали државу, али и градили православне храмове и цркве, највише наравно на Косову и Метохији.
Манастир Рача, покрај Дрине, изнад Бајине Баште је уствари задужбина краља Драгутина. Краљ Драгутин (1251-1316) је управљао средњовековном србском краљевином осам лета, од 1276. до 1282. године. Имао је добре односе са Дубровачком републиком, а ратовао је против Византије, али је имао слабог успеха. На привредном плану трудио се да унапреди србску државу развијањем рударства.
Подигао је неколико православних манастира: Троноша код Лознице, Тавна код Бијељине, Мала Ремета на Фрушкој Гори, Бенешево код Сремске Митровице... и цркву Светог Ахилија код Ариља. Сахрањен је у Рашкој области у манастиру Ђурђеви Ступови.
Србска средњовековна држава је после краља Драгутина наставила да се развија наручито у првој половини XIV века, када су владали краљ Стефан Урош III (Дечански) и његов син Стефан Душан (Силни)... када је две трећине Балкана било под управом србских владара, а сама Србија једна од најмоћнијих држава југоисточног дела Европе.
Легенда каже да је заправо на србску државу пало проклетство краља Уроша III јер га је син Душан ослепео, тада је он проклео потомке, државу и народ. Срби су се клетве краља Уроша III сетили тек на Косову Пољу о Видовдану 1389. године када су испред себе имали моћну и бројнију турску војску.
Турци су силовито освајали Балкан и покоравали све хришћанске земље, док су хришћански народи живели као робови. Османлије су спроводиле вековима терор и страховладу невиђених размера. С времена на време у турској царевини су дизани устанци, Аустријска царевина и Млетачка република су водили ратове са њима, али тек почетком XVIII века долази до сламања Турске царевине, јер се на историјској сцени појавио Ђорђе Петровић, кога су србски хајдуци изабрали за Вожда Србије. Подигнут је велики народни устанак Срба у Орашцу, недалеко Аранђеловца на Сретење 1804. године.
Сам устанак је врло брзо кренуо да се шири и да задаје Турцима велике проблеме. Штавише, устанци су поред Јањичара знали да на бојном пољу и султанову гарду победе, иако никада нису имали бројчану предност.
Један од носиоца Првог србског устанка у средњем Подрињу био је анхимандрит Хаџи-Мелентије Стевановић, који је у манастиру Рача, покрај Бајине Баште дизао народ на оружје да се бори против Османлија. Сам је био учесник борби са Турцима у Осату 1804, борбама код Ужица 1805, код Соко-града на Дрини у октобру 1806, Сикирић скели (Осат) на Дрини 29. септембра 1807, те 12. октобра 1807. на Дрини и Осату.
Заједно је са Марком Васићем, Миланом Обреновићем, Матејом Ненадовићем и Симом Бирчанином предводио устаничку војску у бици са Турцима на Лучиндан 1808. у Оклецу, Врањковини у Осату, и Прибићевцу код Сребренице.
Када је 1810. као народни депутат заједно са Миланом Обреновићем, Божидаром Грујовићем и Матејом Ненадовићем путовао у Царску Русију да траже помоћ за србске устанике, одликован је од руског цара лично златним крстом и златним ланцем.
Када је Први устанак пропао у јесен 1813. године, Турци су се повратили у Шумадију и Подриње, те је завладала сурова одмазда према народу. Тако је и манастир Рача спаљен и монаштво поубијано. После подизања Другог устанка који је предводио Милош Обреновић у пролеће 1815. године, Хаџи Мелентије се враћа из Срема у манастир Рача и обнавља га 1823. године.
Манасти Рача је наставио да буде центар окупљања Срба у наредним епохама. У Првом светском рату се зна да су аустријски војници украли звона из манастирске цркве Св. Тројице. Тек тридесетак година касније се ушло у траг звонима, која су нађена на католичкој цркви сремском селу Пећинци.
У Другом светском рату сам манастир и читав крај је настрадао прво од немачких СС јединица 1941. године, а после од бугарских фашиста 1943. године, који су између осталог у овом манастиру тражили оргинално Мирослављево Јеванђеље, један од најстаријих писаних трагова на србском језику. А приликом повлачења из Београда, априла 1941. године у Рачанском манастиру је коначио краљ Петар II Карађирђевић.
Мало после Другог светског рата, у овом манастиру је био Гојко Стојичевић, потоњи патријарх Павле у периоду 1949-1955. А обнова Рачанског манастира је кренула тек 1961. године, а завршена отварањем богате ризнице 1996. године.
* * *
Нас је пут овог манастира навео прве недеље октобра месеца 2019. године, за фамилијарно окупљање. Била је то одлична прилика да уживамо у лепоти православног бисера Подриња. Сама црква Свете Тројице је сазидана од камена, а унутра старе фреске.
У порти манастира је направљен споменик Хаџи-Мелентију како држи мач у десној руци, а у левој крст, као симбол духовне и физичке борбе за свој народ. Поред тога налази се на само цркви и уклесана имена јунака који су током ослободилачких ратова 1912-1918 уграђивали своје животе у нашу слободу.
И сама ризница има богат садржај који могу путници намерници да погледају.
Тако да и вама препоручујемо да посетите свакако овај прелепи манастир ако вас пут наведе на Тару, Митровац, Перућац, Заовине или негде близу.
Милан Чучковић
07.10.2019.