Средином шездесетих година 20. столећа у брдима изнад Ваљева девојка Анка се удаде за момка Живорада. Нису хтели да иду са своје земље. Иако су приноси били скромни да не кажем шкрти, њима је то било довољно, јер нису били похлепни нити болесно амбициозни тј. задојени холивудским митовима о дворцима са базенима.
Родила је Анка два сина, два сокола: Добривоја и Стојадина. Дечаци су били више него напредни, а овај млађи живахан да живахнијег није било у околини. Рано Анка остаде удовица, а дечаци без тате. Живорад погине несрећним случајем радећи сеоске послове. Живот се морао наставити.
Живорад и Анка
Стојадин је био бистар младић, ни он није желео да иде са очевине. Хтео је да унапреди имање и да купи трактор.
Када је навршио 18 лета стигао је позив за армију. Било је то у јесен 1990. године када је политичко-економска ситуација и друштвене прилике у Југославији била прилично суморне да не кажем ужасне. Додатни проблем је био што су сепаратисти у западним деловима тадашње државе добили помоћ страних обавештајно-сигурносних служби и западних дипломата. Ипак, Цола је цело село испратило у војску крајем децембра.
Нико није слутио да су га заправо последњи пут видели.
Цоле је прво дошао у Бањалуку, где је прошао редовну обуку, а онда остао и на специјалистичком курсу за оклопна возила и тенкове. Све је завршио са најбољим оценама. Иако је био план да остане у тој касарни, да буде инструктор новим класама војника, он у мају 1991. бива послат у Бјеловар. Било је то дубоко у територији СР Хрватске, на граници Славоније и Билогоре. Већ тада је ситуација тамо била изузетно тешка и сложена.
Инкогнито: Тус и Стипетић
Хрватско крило у ЈНА је формално било део одбрамбеног система наше земље, али су они месецима раније прихватили понуде врхушке милитантне партије ХДЗ и почели са одавањем службених тајни, односно строгоповерљивих информација. У лето 1991. они су масовно дезертирали и прелазили у хрватске паравојне формације под контролом Фрање Туђмана. Тако је настао ткз. Збор Народне Гарде.
Крајем јуна 1991. у СР Словенији паравојне формације из те републике отпочињу напад на касарне, објекте, карауле, (под)официре Југославенске Народне Армије, као и савезне институције. Та агресија је трајала скоро две недеље, а оружани сукоби су престали потписивањем Брионске декларације 7. јула.
Како је престало под Алпима, тако је настављено у СР Хрватској... агресија на ЈНА и све што има везе са Југославијом и Србима. У Бјеловару је формиран ткз. Кризни штаб, на чијем челу се нашао Јуре Шимић (1952.), предратни ветеринар, иначе пореклом из западне Херцеговине чији су преци били део геноцидне политике Усташког режима у наци-фашистичкој НДХ тј. истртебљења православних Срба као ратници Ватикана.
Уништени транспортер ЈНА
Мноштво касарни ЈНА је била искључена вода, струја, заустављен довоз хране и поште... суштински били су под блокадом. Видевши шта се све дешава мајор Милан Тепић је одлучио да се складиште муниције, које је Хрватима било драгоцен плен, минира и чека погодан моменат. У касарни "Божидар Аџија" већ су одавно дезертирали: Словенци, муслимани, Албанци, Хрвати... остали су само Срби.
Главнокомадујући у касарни био је пуковник Рајко Ковачевић. И њему је било јасно да Генералштаб у Београду не мари за њих. Ни команда Пете војне области ЈНА у Загребу није могла помоћи у Бјеловару, јер суштински и они су били на окупираној територији. Напад хрватске паравојске је био 29. септембра 1991. од ране зоре. Посматрачка мисија Европске заједнице је била на лицу места где је требало да види да ли је све урађено по Женевским конвенцијама. Али су и они лажирали све у својим извештајима, јер истина није никога у Бриселу занимала.
Док је мајор Тепић говорио својим војницима да одступе од положаја и повуку се, један је одбио наређење. Био је то Стојадин Мирковић - Цоле! Изгорео је у свом транспортеру на Беденику уз последње речи: "Слобода нема цену".
Стојадин са рођаком
Улазећи у касарну која се предала, хрватски паравојници су помислили да су лако задобили победу. Међутим, када их је довољно испунило складиште муниције, Тепић активира прекидач за експлозив, чиме је одјекнула снажна експлозија. Мађарски царници видевши "печурку" помислили су да је неко бацио атомску бомбу. И Тепић и Мирковић су тако узлетели у легенду. Ратови на јужнославенском простору се тиме нису завшрили, него су тек почињали.
На вестима РТВ Београд је јављено шта се десило, само није наведено име Мирковића. Тепић је 18. новембра 1991. одликован Орденом народног хероја, док је Мирковић добио Орден заслуга у одбрани и безбедности 1. степена.
Хрватска страна је годинама одуговлачила са испоручивањем тела породицама чији су најмилији убијени у Бјеловару. То се остварило тек у лето 1995. године, када је Цоле достоно сахрањен на породичном гробљу у Г. Лесковицама.
* * *
Почетком 21. столећа доласком на власт странака и лидера демократске оријентације све наше жртве и хероји од Триглава до Проклетија је прекрио мрак. Једноставно свако помињање догађаја из 1990-их година је у јавном простору изаизвало презир и вербалне нападе. Породице су доживљавале невиђено шиканирање и игнорисање.
Створена је таква клима у коме су вам лепили етикете фашисте и мизантропа, јер то наводно квари евро-атланске интеграције Републике Србије. Зато су они и доведени на власт.
Спомен-соба Стојадина Мирковића 2023.
Први пут смо посетили Горње Лесковице и породицу Мирковић пре осам година. Тада је једна мања делегација СРБС-а изненада дошла до тета Анке и представили се ко смо и шта радимо. Није њој баш било јасно све, јер нас није виђала на ТВ са националном фреквенцијом, али нема везе. Наставили смо ми и наредних година долазити и обилазити Цолову вечну кућу.
Ове године, нисмо нажалост у прилици организовати Стојадинов марш, од Ваљева до Г. Лесковица, али смо направили добру ствар јер смо градоначелнику Лазару Гојковићу презентовали пре две недеље наше идеје како би то требало да изгледа у виду манифестације Дани Стојадина Мирковића, у коме би пре свега био аспекат на младим нараштајима. Они би кроз стихове, прозу, народну ношњу и спорт, али и табанање показали поштовање према Цолету, њихове горе лист.
Изјутра смо кренули из Београда, па нам је пауза у Ваљеву добро дошла због нашег најмлађег сапутника. Прво смо код школе застали и посетили спомен-бисту.
Спомен-биста испред школе
Настављамо даље до куће Мирковића и тамо нас дочекује тета Анка и син јој Добривоје. Она и плаче и смеје се... драго јој је што смо дошли, али наш долазак је сећање на трагедију која јој је навукла бесконачну тугу у живот. После каже да има и горе. Била је на неком пријему у МОД где је видела жену која је изгубила два сина и мужа у рату.
Диванили смо више од сат времна, али тета Анка не даје да идемо даље без ручка. Нисмо дошли ради тога, али не можемо је одбити, јер би се жена увредила. Прва дама је касније коментарисала да тета Анка као да је мене родила, када је знала шта све треба изнети на стол. Сваки пута одемо у спомен-собу, где видимо нешто ново.
Овај пут је жена из Новог Београда, Вера послала писмо Цоловој мами... да је бар мало утеши. Такође рече како Тепићева кћер пре неколико недеља донесе на свет четврту принцезу.
На послетку ми седосмо у ауто и отиђосмо до гробља. Да упалимо свеће и да се помолимо за Стојадинову душу.
Знам да ово већини Срба делује као неважна ствар или још боље као "губљење времена", али нама је ово насушна потреба. Коме ћемо се дивити ако не онима који су свесно жртвовали своје животе и уградили их у темеље наше отаџбине? Зашто нам је Ваљево односно Горње Лесковице толико далеко, а близу грчке плаже и Акропољ.
Ми естраду и спорт свакако не пратимо, тако да темеље градимо са "здравим циглама".
Да би нама као народу било боље и лепше, није довољно променити посао или аутомобил, напунити фрижидер или ормар. Морамо патриотизам ставити изнад сваког хедонизма. Има ли таквих код вас?
Милан Чучковић
02.10.2023.