Растурањем југославенске федерације почетком деведесетих година 20. вијека, од спољних фактора и унутрашњег сепаратизма у западним дијеловима тадашње државе направљен је несагледиви ужас са посљедицама које се и данас осјећају.
Хрватско друштво у доба Брозове владавине никада није прошло процес дефашиситизације и денацификације, што је створило проблем касниих осамдесетих година у Југославији када је уведен вишепартијски систем након скоро пола стољећа. Припадници оружаних снага НДХ тј. усташе и домобрани су своје потомке васпитавали у србомржњи и антијугославенским осјећањима. Тада, 1990. Фрањо Туђман и његова странка ХДЗ јавно су почели са оживљавањенм авети Независне Државе Хрватске, пријетњама, уцјенама...
Заправо створен је специјални систем застрашивања србске популације у СР Хрватској који су све до краја децембра 1990. били конститутиван народ, а онда једним потезом у Сабору сведени на националну мањину, у својој земљи.
Уједињење: љевица, црква и десница
Желећи да добију етнички и вјерски чисту државу, Загреб је почео са илегалним наоружавањем 1990-1991 познато као Афера "Шпегељ", што је резултовало увећавањем резервног састава МУП и стварањем ткз. Збора Народне Гарде. Створене су паравојне формације које су имале за циљ да у кратком времену елиминишу србски живаљ у урбаним срединама (Карловац, Сплит, Задар, Сисак, Осијек, Загреб, Винковци, Госпић, Огулин, Шибеник, Славонска Пожега, Ђаково, Дубровник...), те да се њихова имовина, ако не конфискује, онда сруши, спали и опљачка. Такође и СПЦ је била на удару.
Видјевши да нема наде да Југославенска Народна Армија заштити грађане нехрватске националности који су свакоденвно трпили психо-физичка малтретирања, почело је наоружавање и код Срба. У том оружаном сукобу који је почео у љето 1991. Срби су до краја године прогласили најзападнију државу РСК. У њен састав ушла је и САО Западна Славонија, која је имала један дио територије под заштитом УН.
Живот у ратном окружењу је био више него тежак, тим прије што није било струје, страх од агресије, храна по следовањима, гориво на бонове...итд.
Хрватске снаге су ојачавале из мјесеца у мјесец, јер их је НАТО наоружавао на кредит и све вријеме рата имали су њихову залеђину. Подршка коју су Срби имали нешто мало из Београда временом се топила. Препуштени сами себи, највећи дио крајишких Срба није схватао ситуацију у којој су се нашли у прољеће 1995. године...
Добро припремљене хрватске оружане снаге су 1. маја 1995. у рану зору кренуле да нападају подручје под заштитом "Плавих шљемова", простор јужних дијелова Западне Славоније. Прво је почела хрватска артиљерија да туче по цивилним и војним циљевима. Кренуле су колоне избјеглица ка Сави, тачније према Мосту спаса, који је водио у Босанску Градишку. Онда су хрватски ратни авиони кренули да бомбардују колоне, да би потом крволочни одреди хрватске пјешадије послати да направе покоље међу цивилним становништвом.
Најстрашнија масовна убиства били су у Паленици и Медарима. Ту су читаве породице убијане, са дјецом. Напримјер, Вуковићи, Дићко...итд. Такође, хрватски тенкови су газили по цивилима и возилима.
Тада је један дио Срба ту остао у окружењу, док је око 1.500 Срба било заробљено и интернирано у логоре: Вараждин, Бјеловар, сплитска Лора, Нова Градишка...итд. Помоћи од Војске Југославије није било, док је подршка од Армије босанских Срба била слабашна. Ипак, једна мања јединица СВК, у рангу батаљона је успјела да пробије обруч уз огорчене борбе, те су колоне избјеглица успјеле наставити бијег ка Сави. Они су наилазили на мноштво мртвих по цести и у каналима поред.
Врховни командант Републике Хрватске и миљеник Ватикана, Туђман је на Западну Славонију послао скоро 30.000 бојовника, од чега двије трећине у директне окршаје, остали у позадини за резерву, док је свеукупно тај дио Западне Славоније имао једва 20.000 људи. Србске снаге су имале близу 3.000 војника, као и 500 их је дошло из Книна на испомоћ, али није вриједило.
Не само да је било мноштво цивила који су тражили спаса, већ је хрватска страна имала у србским редовима мноштво шпијуна који су одавали војне тајне, што и јесте показатељ брзо изведених акција хрватске војске.
Треба рећи и ово, србски извори говоре о 283 убијена у злочиначко-терористичкој акцији под шифром "Бљесак" и 15.000 до 20.000 прогнаних са својих огњишта. Овдје је ријеч о убијенима који су познати именом што су их рођаци пријавили у ДИЦ "Веритас". Међутим, стварни број србских жртава је почетком маја 1995. у јужним дијеловима Западне Славоније далеко већи, те се процјењује и до 2.000 жртава. Сем тога, хрватски бојовници су након завршетка акције данима сапирали крв са асфалта гдје је долазило до убистава, заправо скривали су доказе о етничком чишћењу, са свим елементима геноцида, не желећи да то сниме међународни посматрачи.
Након три дана хрватске агресије на Окучане, Липик и Пакрац, Нову Варош, Стару Градишку, Цаге... све је изгледало тужно, као најцрња авет Деветог круга дантеовог пакла. Србске избјеглице су прешле у Босну, Републику Србију или мањим дијелом у иностранство.
Хрватски правосудни систем никада није адекватно процесуирао тј. осудио ниједног бојовника за почињена злодјела над Србима цивилима током 1991-1995, јер је још на почетку оружаног сукоба Сабор 1992. усвојио контраверзни Закон о опросту, по коме су сви доприносиоци независности тј. Тисућљетном сну асимилирани.
Такође ни Хашки трибунал није ништа учинио да се крвници казне.
Они су само направили представу током 2006-2012 када су тобоже судили хрватским генералима: Анти Готовини и Младену Маркачу. Иако су осуђени на високе затворске казне у првостепеној пресуди, у другостепеној су ослобођени по свим тачкама оптужнице. Наравно, то је био правни преседан, тако нешто је могуће јер Хашки суд финансирају САД и Велика Британија, па није ни било за очекивати другачији исход.
Срби су унапред били кривци за све.
* * *
Последње двије деценије долазим на Ташмајдан, у београдску цркву Св. Марка гдје редовно присуствујем парастосима тј. молитвеним сјећањима за наше жртве. Овдје није ријеч само о вјерском обреду, већ о нечем далеко вишем циљу. Нажалост, наш народ има велики проблем са памћењем, тачније постајемо шампиони културе заборава.
Додатни проблем је и то што немамо емпатије за страдања и стратишта сународника.
Примјера ради, деценијама се парастос западнославонским мученицима одржава 1. маја у пријеподневним сатима у Београду... мали број патриЈота уопште има ту свијест да треба поћи у божје храмове и упалити свијеће. Једноставно, драже се лудирати у природи, него ли присуствовати оваквим дешавањима. Да зло буде веће, такве патриЈоте ће вам држати лекције нпр. Јасеновцу, који се такође налази у Западној Славонији, покрај Саве, али никако наћи баш времена да се покаже више пажње односно допринос култури памћења.
И ове године није било дилеме да ли поћи на Ташмајадан или не. Једноставно, покупио сам неопходне ствари и пошао тамо без икакве користи. Деценијама овај парастос одржава Удружење "Суза", односно породице чији су најмилији погинули или нестали у процесу растурања Југославије и оружаним сукобима који су из тога проистекли.
Срећем нашег другара Мићу, он је већ био тамо раније дошао. Издиванисмо се малкице, када нам приђе и Милорад М. бивши припадник СВК. Из даљине видимо нека позната и непозната лица. Било је десетине младих. У први моменат помислих, да ли ме очи варају и који напредак у нашој националној вертикали, а онда схватих да су дошли по неким директивама. Заправо несвјесни гдје и коме су дошли.
Тако ми у 11:00 сати уђосмо у храм божји на молитвено сјећање. Свештенике не познадох, дошли су неки нови те зачусмо појање. Овај пута је то било мало дуже него ли раније двије године. Прота одржа бесједу након парастоса... и сам је дошао са "Олујом" 1995. као дијете у Београд, зато нас и разумије.
При изласку традиционално имамо жито за покој мученика, чије душе лете изнад Балкана већ три десетљећа.
Када све заврши, ми изађосмо вани, те развукосмо транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА! Знам да нас је неколицина и сликала из даљине, али видјећемо ко ће смјети да објави у својим медијским кућама.
У Ташмајданском парку већ годинама стоји "споменик", намјерно стављам наводнике, јер то не може и не смије бити споменик за све наше жртве које су 1990-их мучки побијени од Триглава до Проклетија, само зато што су били погрешне националне и вјерске припадности. Ту се полажу вјенци и било је пар обраћања двестотинак присутних. У цркви нас је било и више.
Посље свега се разиђосмо, свак' на своју страну.
Написа: Чуле
01.05.2025.