У јеку Великог рата на планини Ниџе завијориле су се србске заставе, било је то први пут након изгона, односно Голготе Срба преко Албаније. Бугарски официри са осматрачница у чуду гледају и не верују. Дринска дивизија Војске Краљевине Србије је након Горничевске битке 1916. запосела положаје одакле је кренула средином септембра започела свој силовити јуриш.
Терен за битку је био више него незгодан, поготово србским војницима јер су наступали из подножја. Требало је ослободити планински врх Кајмакчалан на 2.521 метар надмоврске висине.
Навала се смењивала и било је доста проблема... Магла такође није радила за нас већ Бугаре. Ипак, мноштво војника и подофицира је успевало да корак по корак у Боју на Кајмакчалану пробија бугарске линије. Погинулих и рањених је било сваког сата, сваког минута практично. Преко 4.500 глава су Срби дали у овом најжешћем епском окршају Првог светског рата.
Видевши да се битка отеже, Врховна команда шаље Јадарски четнички одред у помоћ. Војвода Вук је био име, командант од кога су непријатељи дрхтали јер је био страх и трепет. Последњих дана те крваве битке у незадрживим јуришима коначно слама отпор Бугара и Немаца који су у паници се повукли ка Битољу.
Након изгона, више од 11 месеци, далеко од куће и завичаја, указала се отаџбина...30. септембра 1916. су борбе окончане, а Србија и савезници су стекли стратешку предност која ће се капитализовати две године касније пробојем Солунског фронта чиме је окончан Први светски рат.
Оно што је уследило након ослобођења и уједињења јужнославенских крајева 1918. у заједничку државу, можемо слободно назвати суноврат, јер док су Срби дали сав национални капитал који су преци скупљали још од почетка XIX столећа, остали нису дали ништа. И не само то, већ су почели да роваре и буше, те траже своја "права".
У две југославенске авантуре ми смо прокоцкали све оно што смо добили од предака.
* * *
Нажалост, бојим се да ни данас ми не схватамо њихову жртву и то што нам је остављено. Више је оних Срба који пате за овоземаљским хедонизмом, него за духовним и националним благом, као и дивјунацима из Великог рата, Првог и Другог устанка...
Србски Светионик сам основао 2015. са другарима. Није био циљ да само ми учимо, већ и људи око нас. Много тога је нама прећутано и замагљено преко образовног система како у Југославији, тако и Републици Србији. Заправо, све је полазило од куће и наравно од личног интересовања.
Последњих десет година посећујемо Кајмакчалан, јер је то духовно звоно, наша капија слободе. Специјално место у србском координатном систему за које нам никада није тешко отићи.
Другар Душко ме обавестио да ће баш за Петровдан горе на Кајмакчалану ове године бити служена литургија... први пут након 86 година. Тачније, задњи пут да су свештеници СПЦ имали богослужење било је 1940. године. Наредно пролеће нам је отаџбина већ била раскомадана у Априлском рату и агресији Сила осовина. Током Брозове владавине након Другог светског рата, Кајмакчалан је био добрим делом скрајнут, јер су његово место заузели: Сутјеска, Неретва, Десант на Дрвар, Кадињача, Козара...итд.
Није ми требало пуно да одлучим да поведем и наследника на ово путовање на које смо кренули са другарима: Владо, Маја и Јана. Покрет је био иза поноћи 10. јула испод Авале. Мењали смо се на волану, Владо и ја.
Стигосмо ујутро у Битољ 11. јула. Након паузе и доручка посетили смо Војничко гробље где су сахрањивани србски војници из Балканских ратова и Великог рата. Нажалост и даље на крстовима стоје југославенске тробојке уместо србских.
Имали смо цели дан на располагању. Уместо да згубиданимо по кафићима или базену, ми се одлучисмо да по врућини посетимо Грунишки Вис. Баш тамо на веома тешком терену налази се место погибије Војводе Вука. Наиме, 29. новембра 1916. пар дана по ослобођењу Битоља, Војвода Вук је послат тамо да сломи бугарска митраљеска гнезда. Он никада није одбио наређење, али је у овом случају знао да иде у сигурну смрт.
Држава Србија је тек прошле године обележила ово место, али су бугарски шовинисти већ стигли да оскрнаве табле. Ипак, након дуготрајне потраге успели смо да пронађемо тај камен. Савет свим будућим посетиоцима је да не иду без водича јер је терен врло лош и тешко се сналази. Од путоказа мора да се иде у облику слова Ј и то више од километар од путељка.
По доласку у Битољ обависмо ручак, па право на одмор у смештај. Знали смо да ће и наредни дан бити напоран.
И пре свитања о Петровдану смо кренули из Битоља до граничног прелаза. Како није било гужве ми настависмо лагано ка Ски-центру Ворас.
Паркинг је био празан. Мало више смо ми уранили, али боље него да смо окаснили. Пристижу родољуби из разних места Републике Србије, а на крају дође Биљина група тј. аутобус. Са њом дођоше и џипови. Јана је била предводник "пешадије", а ми остали смо у групицама бивали пребачени возилима горе.
По нашем доласку пред Петропавловску капелу братство манастира Хиландар је почело са служењем свете архијерејске литургије док је хладан ветар горе утеривао хладноћу у кости, без обзира што је сунце грејало. Помен див-јунацима је био литургијски.
Важно је рећи и ово. Дан раније пред саме капеле постављено је црквено звоно.
Управо тај моменат је мени нацртао фантастичан осмех на лице, поготово још када је наследник тражио да буде звонар Петропавловске цркве. Три пута смо се враћали и звонили. Искрено, на Кајмалчалану у ходочашћима сам био бар осам пута, веровали или не... али овај пут са тим звоном и наследником је било нешто што ме и сада после месец дана чини бескрајно срећним.
И због њега маленог и због његова три чукунђеда који су наступали на Кајмакчалану пре 110 година...
Хиландарски монаси воле децу, па смо имали завидну пажњу, а добисмо и поклоне. У повратку се одлучисмо да се пешке спустимо доле. Мало табанања, мало ношења Жилета на раменима... изгурасмо све до доле.
Поново у Битољ на проверено место и пицерија која има добру понуду, што је Жилета обрадовало. Седосмо у мустанга и аутопутем полагано кући. У престоницу стигосмо око 22:00 сата срећни и задовољни шта смо све прошли за два дана.
Иначе у повратку Владо је читао своју преписку са АИ (вештачка интелигенција), где је ЧетЏБТ поздрављао уредницу сајта kajmakcalan.rs односно Јану... Ваљали смо се од смеха.
У септембру, тачније 11.09.2026. увече иде ново ходочашће аутобусом па се пријавите на време.
Написа: Чуле
10.08.2026.
п.с. Што би легендарни Добривоје Топаловић запевао и сузе ми натерао...
Јунак је био чукундеда твој
чије име носиш ти
Хоћу да се вечно с тим
сине поносиш!