Госпић је градић у средишњој Лици, тамо где на кршу и камену расту два соја људи. Онај први који би ти душу дао и срце и крви, ако треба, све што има... фанатични борци и велики умови. И онај други сој, који је задојен ђавољим млеком, па чини зло веће од самог сатане.

У не тако давној прошлости госпићка општина је у два наврата била ужасно место где су Срби због свог имена и православне вере убијани на најстрашније начине.

Први пут за време Другог светског рата, када је Госпић и читава Лика спадапа под власт Павелићеве НДХ, а други пут за време распада друге Југославије, када су наследници усташких емиграната обновили себи државу, али овај пут су имали далеко већу помоћ од својих западних савезника у Лондону, Бриселу, Ватикану, Вашингтону и Берлину...

Госпић нажалост није био једини градић који је у СР Хрватској почетком 1990-их био место за етничко чишћење Срба и нападе на припаднике Југославенска Народна Армија, али свакако је предњачио по свим ужасима који су нашим сународницима учињени.

Од јула до децембра 1991. године у Госпићу и околини убијено је више стотина Срба, а праву бројку никада нећемо сазнати, јер у хрватској јавности ово је забрањена тема и свако ко проговори о овоме, биква ућуткан.

Прошле године на нашу иницијативу, први пут је у Београду одржан парастос за побијене госпићке Србе на Бежанији, у организацији Удружења Госпићана "Никола Тесла". Ове године су они то наставили, једино што је промењена локација. Уместо Новог Београда, сада је парастос одржан на северу Београда, у Борчи. Тачније црква Св. Николаја.

Преко наших портала и медија смо најављивали овај парастос, како би што више родољуба позвали, али очекивано мали број људи је дошао да упали свеће и помоли се за личке Србе, наше новомученике. Знам да је била недеља и облачно време, али све је то недовољан изговор за све оне који себе сматрају или зову патриотама.

Нешто после 10 часова дошао сам у цркву. Ушао сам, а литургија је већ завршавала. Чудно ми је било то што малтене нико од присутних није остао на парастосу.

У 10:30 долазе Госпићани, Личани... људи који су до рата живели на некадашњој општини Госпић, Лапац, Срб, Кореница, Удбина... Моји другари нису каснили, већ су стигли на време. Обично раширимо транспарент пре парастоса, а сада смо то учинили после.

Свештеник Славко, некадашњи парох у Госпићу заједно са другим свештеницима држао је краћи говор након парастоса, где је скренуо пажњу на то шта смо изгубили и подвукао паралелу нашег страдања 1941. и 1991. године.

Након парастоса малобројни присутни су изашли из цркве, а ми смо већ држали наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО. Они који га први пут виде, стајали су нетремице гледајући у нас... покушавајући да повежу зашто су баш та имена стратишта написана на транспаренту.

Имали смо и групно сликање, а после тога свак' својим путем.

За нас као што је ономад речено, не постоје велики и мали парастоси, већ да ли временски можемо да стигнемо или не... Драго нам је да је овај парастос и сећање на госпићке Србе заживео.

19.10.2016.