Наша осма година рада: Шта смо урадили - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

4. октобар 2023.


НАША ОСМА ГОДИНА РАДА: ШТА СМО УРАДИЛИ


Навршила се и наша осма успешна година рада!

Нама никада није био битан број већ сој! Од циљева које смо зацртали у Батајници на оснивачкој скупштини 3. октобра 2015. године нисмо одступили.

И даље нам је звезда водиља борба за културу памћења и национални идентитет, односно ширење здравог патриотизма. Не одустајемо од чувања наше традиције, културе, вере, писма, обичаја... јер то нас чини Србима. Подижемо и друштвену одговорност, али строго се дистанцирамо од политичих дешавања.

Опет наглашавамо да смо самофинансирајуће удружење које се финансира од својих чланова. Тако да нам свакако обезбеђује слободу и потребан мир у раду удружења.

У првој години рада имали смо око 46 активности, што свакако није мало за удружење које је тек почело са радом. Док смо у другој години рада имали десетине итекако успешних акција. Више од половине наших активности нису у Београду, што значи да смо и путовали. Некад аутомобилом, некад аутобусом или пак комбијем.

И у трећој години рада се нижу успешне акције и хиљаде пређених километара да би на крају сабрали 72 активности. Наравно, у четвртој години не стајемо већ још јаче делујемо, док је у петој години рада услед пандемије вируса корона дошло до смањења активности из оправданих разлога. Слично је било и у шестој години рада. У седмој години рада услед породичних обавеза такође смо смањили број активности.

У даљем тексту ћемо навести наше активности у осмој години рада.

 

ОКТОБАР 2022.

Имали смо једну активност, а то је посета 65. међународном сајму књига у Београду. Разлог томе јесте куповина књиге и подршка потпуковнику Драгутину Димчевском, хероју одбране од НАТО агресије односно копнене инвазије 1999. Он је тада пре више од 20 лета био на првој линији фронта са својим младим борцима у униформи Војске Југославије и бранио сваку стопу наше земље. Деценијама касније он је записе из свог ратног дневника преточио у штиво "Крвава граница".

Тамо смо срели наше другаре: Петра Мишића, Сашу Радојевића итд. То су такође били учесници Битке на Кошарама. Сада су и они дошли да подрже свог саборца, како би се многе ствари коначно разјасниле и изашле из мрака.

На том штанду Министарства одбране и Војске Србије био је премијерно приказан спот "Вила са Кошара", песма Невена Милаковића, а коју је извела Катарина Божић са хором "Станислав Бинички".

 

НОВЕМБАР 2022.

Крајем овог месеца походили смо у Лајковац. Тамо је планинарско-спортски клуб "Ћира" организовао марш "Стазама колубарске битке". Како ми нисмо могли да организујемо наше пешачење прецима у част, то смо се радо прикључили овом догађају који је окупио преко 250 планинара.

Сама Колубарска (Сувоборска) битка спада не само у најважније војне окршаје Првог светског рата, већ и читаве наше ратне историје. Судбина Србије се те 1914. решавала на брду Човка, која је плаћена са преко 4.000 глава. Била је то уствари црвена линија. И на другим местима је било крвавих борби, али је Прва армија под командом Живојна Мишића успела до 14. децембра да потуче све окупаторе из Аустроугарске војске и наредни дан да Краљ Петар поносно умаршира у престоницу.

Нама су тог 26. новмембра временске прилике ишле на руку и било је похладно, али добрим делом сунчано време. Била је то лепа прилика дружити се са родољубима, упознати нове људе и промовисати наше активности, као што је путовање на Кајмакчалан.

 

ДЕЦЕМБАР 2022.

И овог месеца смо имали једну активност у северо-западном делу Београда. Циљ нам је био одати почаст за све наше жртве и борце који су деведесетих година 20. века своје кости и крв пролевали у најзападној србској земљи. Деценијама је појам Крајине некако постао непожељан, приче из тог времена замагљене, а обилазак споменика неважан.

Крајина није туђа земља, нити су је наши преци добили на поклон, напротив. Србског живља у крајевима око Динаре, Велебита, Папука, Петрове и Зринске Горе, Билогоре и Мославине је било и пре Косовског боја, али услед најезде ислама тај број се само увећавао.

Знајући да је о Никољдану 1991. у Книну дошло до проглашења Устава РСК, као одговор на мноштво историјских неправди, то смо и ми дошли у земунско насеље Бусије. Имали смо литургијски помен за све жртве и борце 1991-1995, касније и полагање венаца на споменик испред Цркве Св. Ћирила и Методија. Дичаци из групе "Плитвице" су нам зарозгали мало ојкана и тиме душу окрепили.

 

ЈАНУАР 2023.

По традицији почетком године, одлазимо у средње Подриње, где у Кравици учествујемо у обележавању Божићног покоља који су 1993. извршили припадници муслиманске 28. дивизије ткз. Армије БиХ под командом Насера Орића. Десетине мештана је тада убијено на најстрашније начине и то је искориштена прилика јер су тада Срби славили рођење Исуса Христа. Била је то само једна карика геноцидног ланца који је извршен над Србима у Босни деведесетих година 20. столећа.

На позив Радојке Филиповић дошли смо у цркву Св. Петра и Павла на парастос за кравичке мученике. После тога смо присуствовали церемонијалу код Спомен-крста, а на крају диванили у локалној школи. Овакве догађаје не доживљавамо као пуки формализам, већ као темељ културе памћења.

 

Три недеље касније у београдској цркви Св. Марка присуствовали смо обележавању 30. годишњици од агресије на Равне котаре, односно ова злочиначка акција хрватске војске је носила шифровано име "Масленица 93".

Знамо да овакви догађаји не привлаче пуно пажње, али нама је ипак драго доћи и подржати оне чији су најмилији своје кости оставили бранећи нашу нејач. За нас не постоје "велики" или "мали" парастоси.

 

ФЕБРУАР 2023.

Овог месеца смо имали две активности.

Прва је у Општини Нови Београд где смо присуствовали промоцији књиге о Благоју Јововићу, чији је аутор његова средна кћер Марија. Благоје Јововић је може се слободно рећи наследник Гаврила Принципа. Он је након Другог светског рата дошао у Аргентину, јер је знао да се тамо скрива хрватски поглавник Анте Павелић вођа наци-фашистичке Независне Државе Хрватске. Уз Алојзија Степинца, Павелић је био носилац геноцидне политике према Србима, Јеврејима и Ромима 1941-1945, када је преко 1.5 милиона Срба "прогутано", односно убијено или нестало. Зато је Јововић са својим пријатељима у Буенос Аиресу априла 1957. покушао атентат на Павелића и тешко га ранио.

Деценијама је ово био неразјашњен догађај, јер Брозовим комунистима није одговарало да се обелодани чињеница да је Павелић слободно шетао у Јужној Америци, а још мање да је црногорски четник из Бјелопавлићог одреда ЈВуО тако нешто урадио. Тек када је 1998. Благоје са породицом посетио отаџбину и срео се са митрополитом Амфилохијем, клупко је почело да се одмотава.

Сала у којој је Марија Јововић држала промоцију своје књиге је била дословно препуна, јер је 300 посетилаца седело и исто толико и стајало. Поред ње, за говорницом је био историчар Петар Ђурђев из Новог Сада.

Друга активност у фебруару је била Сретењске свечаности, односно посета Орашцу и Тополи. Разлог зашто идемо тамо јесте одавање почасти бесмртном вожду Ђорђу Петровићу, који је 1804. повео Први устанак те почео националну револуцију и ослобађање од вишевековног османског терора.

Хајдук Ђорђе је био ванвременска личаност у сваком погледу и од његовог имена су многе аге и паше страховале. Он никада на бојном пољу није имао техничку или бројчану предност, ипак, Турци су бежали главом без обзира пред громовником кога прозваше Карађорђе.

Лепо време тог дана у Аранђеловцу нам је само појачало угођај доћи и прецима се захвалити за њихову борбу за слободу и опстанак. Дошло нас је из Руме, Београда, Ниша... где смо полагали венац, имали парастос у цркви, историјски час у музеју. Након тога одлазимо и у Тополу, која је била тада почетком XIX века нова србска престоница, односно Карађорђев двор. Остадосмо у Топли на ручку и дружењу.

 

МАРТ 2023.

Чување наше нематеријалне баштине радимо тако што организујемо Сабор поетских витезова почетком године. У марту месецу нам је додела медаља у Гавриловском храму на Топчидерском брду.

По традицији имамо седам категорија: духовне, родољубиве, мученичке, породичне, јуначке, љубавне и завичајне. За сваку категорију је предвиђено по три медаље.

Дошли су не само учесници Сабора, односно награђени песници, већ и њихови навијачи. Лепо субот поподне се претворило у дружење са драгим људима, од којих смо неке први пут упознали.

 

АПРИЛ 2023.

На позив Петра Мишића, некадашњег припадника 52. артиљеријско-ракетне бригаде Приштинског корпуса, који је током 1998-1999 са својим саборцима храбро бранио нашу домовину подно Проклетија, где су албанске хорде у таласима нападали нашу нејач, ми смо дошли у новосадско насеље Каћ. Тамо је организована трибина "Кошаре - приче хероја" у основној школи, где су поред Мишића добили и други учесници прилику да еволуцирају своје успомене на те тешке дане, када је младост бранила Србију.

Сала је била дословно пуна, свих узраста, не само од ђака и наставника, него и од родољуба који су дошли са разних страна.

Вокални део су употпуниле Милица Досковић са саставом Родинов и наша Сташа Митић. Њихови наступи су само довели атмосферу до кључања емоција код многих присутних.

Нама је то била прилика да покажемо наше транспаренте које заправо прате тематику НАТО агресије на нашу земљу.

 

МАЈ 2023.

Крајем маја по традицији идемо у Ниш. Зато што се тамо налази Ћеле-кула као и споменик јунацима Чегарске битке.

Чегарска битка је само једна од битака Првог србског устанка, а веома је значајна на знаш народ. Догодила се у пролеће 1809. када је Карађорђе послао једну бригаду да ослобађа јужноморавски регион. И успели би Срби да забију барјак слободе на нишку тврђаву, да нису оклевали и да нису почеле размирице међу србским војводама. У међувремену, Турци добијају појачање и успевају да пређу у напад... у кључном моменту битке Милоје Петровић се повлачи и бежи, што Хуршид-паши омогућило да појача навалу и оствари пирову победу.

Међутим, Стеван Синђелић ресавски војвода видевши шта се дешава испаљује из кубуре џебану право у бурад са барутом од чега настаје страховита експлозија. Нестаје нешто Срба, али далеко више Турака... а Синђелић у легенду.

Нама је то била прилика да посетимо драго место Чегар и да чујемо добар диван од кустоса Селомира Марковића... и његова породица нас увек лепо дочека. Пешачили смо ми од трга Краља Милана, посетили Ћеле-кулу и после три сата лагане шетње дошли на Чегар.

Лепо време нам је ишло на руку, а ми смо уживали у доброј атмосфери и дружењу.

 

АВГУСТ 2023.

Средином августа месеца отишли смо у Лозницу. Тамо смо учествовали у Церском маршу који је организовао локални одбор Удружења за неговање ослободилачких ратова Србије 1912-1918.

Церска битка је била први судар Војске Аустроугарске и Краљевине Србије, тиме је отпочео Први светски рат. Заправо, већ од 12. августа 1914. аустроугарски одреди су прешли реку Дрину код Лознице, Зворника, Љубовије... и отпочели своје крваве пирове над цивилним становништвом. О геноцидности солдата Хабзбуршке монархије документацију је сачинио др Рудолф А. Рајс. Ангажовањем Друге армије, под командом Степе Степановића аустроугарске јединице се у паници и нереду повлаче у Босну. Ово је одјекнуло широм света, јер је моћна Дунавска монарија добила први шамар. Уједно на Церу је била и прва наша победа, не савезничка, јер Савезници тада нису послали своје трупе на испомоћ.

У рано јутро један аутомобил је кренуо из Београда за Лозницу и упркос путним недаћама стижемо на време. У колони са другим учесницима ми смо испешачили 33 км, углавном по сунцу у част наших славних предака. Атмосфера у колони је била врло добра и људи који су били део организације су се потрудили са своје стране да буде све како треба.

На споменику у Текеришу смо развили и наше транспаренте, слушали историјски час, а пре свега тога служен је и парастос. На крају су нас домаћини почастили војничким пасуљем.

 

СЕПТЕМБАР 2023.

Овог месеца смо имали неколико активности.

Прва је била Гучевски марш, када смо поново ишли у Лозницу и походили на Гучевску планину. Дошли смо на позив браће Стојнић. Ово место је током Дринске битке 1914. било поприште жестоких окршаја између аустроугарских трупа и Треће армије Војске Краљевине Србије. Скоро два месеца трајале су крваве борбе у коме су наши преци успешно задржавали агресоре. Генерал Оскар Поћорек је остварио пирову победу.

Мноштву Срба ова битка и планина је остала непозната. Разлог томе је први сусрет Тита и Драже. Тачније аустроугарски војник Јосип Броз Тито као припадник 25. пука у саставу хрватске 42. "Вражије дивизије" је ту имао своје војевање. Свако помињање оваквих ствари у социјалистичкој Југославији је било кажњавано, било затвором или убиством.

Нама је сада била част да испешачимо 12 км од центра Лознице све до Споменика јунацима Гучевске битке. Атмосфера је такође била врло добра, док је читаву колону предводио принц Филип Карађорђевић.

 

Већ 12. септембра 2023. подржали смо Неду Ђукић-Боројевић епску списатељицу која је у Удружењу књижевника Србије промовисала свој најновији роман "Вила са Чакора", у коме је описала легенду о Бранки Васојевић, девојци коју су покушали да силују, а онда убили два албанска младића из околине Пећи.

 

Пут Грчке, односно Македоније крећемо 22. септембра 2023. увече. Са нама креће повећи број ходочасника, јер су сви желели доћи на Капију слободе.

Наредно јутро стижемо у Битољ, где нас дочекује сарадник Жуле. Обишли смо Србско војничко гробље где су сахрањивани јунаци Војске Краљевине Србије, они што су животе давали у Балканским ратовима и Великом рату. Положили смо венац и имали краћи историјски час.

Након тога кренусмо и до ски-центра Ворас. За разлику од прошле године, сада су временске прилике биле далеко боље, па смо лагано стигли на Кајмакчалан 2.520 м.н.в. Многим нашим сапутницима је ово било нешто посебно, неописиво и моменат који су читав живот чекали.

Пут до спомен-капеле није баш лаган, али сви који пођоше они издржаше. Горе смо положили опет венац и чули звук гусала од Димитрија. Имали смо и помен, али и чули родољубиве песме од Сташе. Неко је успео да погледа и спомен-костурницу.

Спустимо се лагано доле и отиђосмо у наш смештај.

Наредни дан 24. септембар дошли смо у Солун. Прво смо посетили Зејтинлик, велико савезничко гробље, где има преко 7.500 Срба сахрањено. Ту нам је Крстимир одржао историјски час, а ми смо одржали помен јунацимам упалили свеће и усликали неколико добрих фотографија. Медаље смо доделили нашим најмлађим учесницима јучерашњег похода. Наравно, посетили смо и гроб деда Ђорђа Михаиловића.

Уследила је слободна шетња солунским улицама, а онда правац Београд.

 

И на крају овог месеца отишли смо у ваљевско село Горње Лесковице. Како нисмо у прилици да поново организујемо Стојадинов марш, то смо идеју око свега тога пренели градоначелнику Ваљева Лазару Гојковићу две седмице раније, који је обећао помоћи за догодине да цела прича заживи.

Војник Стојадин Мирковић је скупа са мајором Миланом Тепићем херојски бранио касарну ЈНА у Бјеловару 1991. године од хрватских паравојника. Дуго година Стојадин је био неправедно заборављен и скрајнут на маргину. Заправо и његово јунаштво је вредно помена, јер је одбио наређење мајора Тепића да се повуче, па је изгорео у свом "оклопњаку".

Тело Стојадина је допремљено породици тек 1995. године, када је и сахрањен на породичном гробљу.  Спомен биста је у ваљевском Парку Виде Јоцић откривена је тек ове године у мају.

Како нисмо могли доћи на годишњицу и обележавање, 29. септембра јер је био радни дан, ми смо дошли у суботу. Обишли смо наравно Цолову вечну кућу, али смо се и дружили са Мирковићима. Анка је од скоро постала и прабака. Жена се сваки пута радује када нас види, сваки пут плаче и сузе лије јер не дамо да Стојадинова жртва падне у заборав. Ми на то немамо право.

*   *   *

Тако се завршила и наша осма година рада. Слажемо се да је било мање активности него ли ранијих година, али имамо и добре разлоге, а то је да наши пупољци ничу, па ће они наставити наредних година нашим путем.

Свако ко жели да крене нашим путем може то да уради. Довољно је да прати наше најаве на сајту и да пође са нама. Свакако прилика да се нешто ново научи и упознају истомишљеници.

Овом приликом желимо да се захвалимо свештенству Гавриловског храма у Београду, као и старешинама црквене општине Бусије. Чика Селету Марковићу, Радојки Филиповић, Даници Веселиновић и браћи Стојнић, Николи Ђапићу и Мили Ромчевићу, Зорану Жугићу и Крстимиру, Тијани Узелац. И наравно Хелмкаст каналу.

 

На многаја љета!

 

СРБСКИ СВЕТИОНИК
02.10.2023.

 

ДОГОДИНЕ У БИТОЉУ, СКАДРУ, ПРИЗРЕНУ, САРАЈЕВУ И КНИНУ!





Посећено је: 668  пута
Број гласова: 15
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






GORNJE LESKOVICE   BITOLJ GROBLJE   KAJMAKCALAN GRCKA   KAPIJA SLOBODE   ZEJTINLIK SOLUN   CEGARSKI MARS   NISKI REGION   LOZINCA GUCEVO   TEKERIS CERSKI   SAJAM KNJIGA   HEROJI KOSARA  
NOVI SAD KAC   STOJADIN MIRKOVIC   GAVRILOVSKI HRAM   KRAJINA ZIVI   BUSIJE ZEMUN   BLAGOJE JOVOVIC   BRATUNAC KRAVICA   BOSNA PODRINJE   LAZAREVAC LAJKOVAC   KOLUBARA COVKA  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Наша прва година рада: Шта смо урадили

Наша друга година рада: Шта смо урадили

Наша трећа година рада: Шта смо урадили

Наша четврта година рада: Шта смо урадили

Наша пета година рада: Шта смо урадили

Наша шеста година рада: Шта смо урадили