Драга браћо и сестре,
овим путем Вас позивамо да дођете на меморијалну академију поводом 30 година од затварања злогласног муслиманског логора "Силос" у Тарчину.
Ријеч је о специјалном казамату под контролом 9. бригаде Првог корпуса ткз. Армије БиХ, који се налазио у општини Хаџићи, односно југо-западним дијеловима сарајевске регије. Кроз Силоски логор прошло је најмање 600 Срба познато именом и презименом, а десетине их је убијено или се води као нестало.
Наиме, по отпочињању ратних дејстава у Босни и Херцеговини у прољеће 1992. муслиманске паравојне формације су почеле са кидаповањем тј. незаконитим хапшењима Срба цивила, те су их противправно затварали у пољопривредни силос у насељу Тарчин (улица 27. јула бб). Оно што су преживјели логораши свједочили пред истражним органима јасно указује да је све то било раније планирано и организовано односно спроведен је удружени злочиначки подухват (УЗП) на чијем челу се налазио ратни начелник Општине Хаџићи и перијаница Странке Демократске Акције - Мустафа Ђелиловић (1955-2021).
Логор Силос је постојао од маја 1992. до краја јануара 1996. односно распуштен је два мјесеца након потписивања мировног уговора у Дејтону, чиме су окончана сва оружана дејства у БиХ. Оно што боде очи јесте чињеница да су логораши из Тарчина намјерно расељени широм свијета (арапски лоби је платио визе), како не би било свједока против муслиманских злочинаца, како са оружјем, тако и у одијелу. Зна се да су и високи функционери Сарајевског естаблишмента посјећивали ДКЛ "Силос".
Треба да знате и да је према подацима истраживача, најмање 126 логора било на територији Града Сарајева током рата 1992-1996. Логор "Силос" је само једна карика тог геноцидног ланца који се обрушио на сарајевске Србе који ту обитавају стољећима.
О свему томе на меморијалној академији ће говорити:
- Душан Шеховац, професор социологије
- Младен Јововић, бивши логораш
- Бојан Вегара, ратни становник у Хаџићима
Ваше је да дођете у недјељу 25. јануара 2026. у београдски Гавриловски храм, на Топчидеру, улица Хумска бр. 26. код северне трибине Партизановог стадиона.
Ово је важна пузла наше културе памћења јер као народ нажалост брзо заборављамо страдања и стратишта, а управо заборав доноси понављање.