Негде 2022. године на наш други Сабор поетских витезова се пријавио "човек из Ванкуера". Мало касније рече да је он заправо из Борова?!
Ја га упитах: Јел из Села или Насеља? Он се смешка и вели Села. У неверици му кажем да смо бивше комшије, ја сам "с оне стране Кореје".
Пријављивао се он и наредних година. С времена на време смо се дописивали и дружили преко алата модерних технологија. Он се у међувремену преселио за Баварску.
Прошле године ми рече да ће објавити књигу коју ће назвати "Таин". Те ме упита јел знам шта је то. Смешкам се и велим да знам, јер сам протеклих година много тога научио на нашим путовањима и акцијама, те сазнадох за чувени хлеб који је нашим прадедовима помагао више него ико, јер их је одржаао ситим. Помену он и да ће доћи у Београд по одштампане књиге, те је то била прилика да се упознамо. Тако сам упознао и његовог зета Сашу, за кога се испоставило да имамо "дебеле везе".
Помогао сам и око београдске промоције јесенас у Цркви Св. Марка, па ме упита да будем подршка и у Лозници.
Чуј Лозници, мајкане? Јел ти знаш да сам ја тамо на злу гласу?
Испричам и већ чувену анегдоту која ме прати од децембра 2019-те када смо скупа марширали Лозничани и ја на младеновачкој Варовници.
Елем, вели Стефан да ће бити и Даринка Заставниковић, такође моја бивша комшиница, али из Београда... што ми је било драго. Јер знам да она уме да чита тј. рецитује стихове. Најава је била за 17. фебрурар, мало после Сретења Господњег.
Тог дана је преподне било неке мећаве, што ме малкице уплашило, јер идемо на далек пут... али како је 'мустанг' у добром стању, то смо одлучили да ипак идемо. Повезосмо и младића Лазара. Добра дичачина, мислим у доброј форми, а вољан је да учи. Мало ја, више Дара смо у колима држали атмосферу на нивоу.
Стижемо код Богородичне цркве у центру града. Мени је то некако најлакше и најпознатије. Пешке се спустимо до шеталишта, а тамо видимо један пролаз за култну сцену "Малиша", која ради више од пола века. То је у склопу Градског позоришта. Јављам се већ мојим пајтосима да сам стигао, а они веле да ће стићи, само да обаве неке послове. Мало су се моји сапутници чудили како мене толико људи тамо зна... Их, шта смо скупа препешачили, да не причамо!
Дођоше лагано и знани и незнани. Сала се напунила и програм је могао да почне. Програм је водила и осмислила Даница Веселиновић, док је Стефан Филиповић помогао да се изведе ова промоција, с тим да је и он био међу рецитаторима.
Максимовић је отворио вече са својом здравицом "Мом Србину". Изузетно лепа песмица, са стиховима у рими, где се помињу владике, девојка и момак, којима треба сведок.. тетке, ујне, рудари, оџачари, домаћини и сељаци...итд. Мислим да ће управо та здравица да буде "отваралица" за многа будућа дешавања родољубивог типа.
Једна од првих песама које је Дара то вече прочитала била је "Молитва из утробе", заправо потресни стихови нерођене бебе која моли своју мајку да га не убије, већ да је породи. Тешка тема свакако, али мислим да је Стефан на прави начин дочарао ово што је нажалост међ' Србљем последњих година постало распрострањена бољка која нам сакати род.
Стефан Филиповић је читао "Тешко је бити Србин". И јесте... на балканској ветрометини, где дувају стално "олује" и "буре", где нам стално прете санкцијама и ракетама, оптужују лажно и куну се у Бога, заиста је тешко, али прија! Ми смо Срби, светосавци и знамо свој пут.
Друга песма коју је Дара читала јесте "Писмо из Јасеновца". Максимовић је ово написао пре неколико лета, још док није ни 30-ту годину напунио. Песма је толико потресна да првих неколико пута када се чита, обавезано куљају емоције и сузе навиру. Оно што су усташки монструми учинили србској нејачи са Козаре, Славоније, Баније, Кордуна у том злогласној индустрији смрти наци-фашистичке НДХ, тешко је и замислити. Ипака, ова песма говори о дјечаку који је отет од своје мајке и пише јој ужасе које није преживео, а ни мајка није издржала, већ су се преселили у рајска насеља.
Уследила је мала пауза, јер ко ће остати прибран после ових стихова који срце цепају на стотину делова.
Након паузе, рекоше мени да кажем коју мудру реч. Није ми био проблем, већ се накупило и година и седих, тако да сам одржао краћу беседу на тему Србства и Стефанове књиге. Подсетио на неке важне ствари које не смемо да заборављамо и гурамо у страну, јер увек то кажем да Србство чувају и чине три ствари: Светосавље, Памћење и Ћирилица. Све то је Стефан спознао и уградио ову књигу "Таин".
У другом блоку песама, Стефан Филиповић је читао "Соко", а Максимовић "Ода сељаку". И сам се не стиди што је припадник истог соја, јер нажалост последњих деценија, наше највредније и најбоље занимање постало је предмет омаловажавања и ругања. То свакако говори и о томе колико је наш народ скренуо на странпутицу мислећи да је "успео" ако је оставио или продао дедине њиве, ливаде и воћњаке. Не, него је себе претворио у модерног роба!
За крај мало веселије теме, па је Максимовић одрецитовао "Шљиву", где је описао у неколико строфа зашто наш народ мора да се поноси са плавим златом, јер можете је ставити у ракију, колаче, кнедле, пекмез, слатко, трорту... ма све! Шљивовица није обична ракија, а нажалост данашњи помодари ће рађе узети некакав виски, те глумити нешто што нису, а "уживати" у пићу које се прави кукуруза. Зна се ко то једе...
Као шлаг на поетско вече Максимовић је рецитовао и песму "Борово", у коме је своје родно село опевао на најлепши начин. Наравно, "сваки сељак свога коња хвали", што би рекао наш народ, али ко није био у нашем завичају, ето му позивнице да дође на дружење и ракијицу, јер то што поред Дунава расте и падинама Фрушке Горе, вреди више него било каква скупоцена пића.
Остали смо још најмање сат времена на дивану и дружењу са драгим људима, са којима се нажалост не виђамо често. У Београд стигосмо мало јаче после поноћи. Знам да ће већини ово бити бесмислено јер су одрасли на индустрији забаве која се пласира путем мас-медија, али нама је ово наша насушна потреба. Душевна храна и лек за срце.
Написа: Чуле
21.02.2026.
п.с. Већ смо покренули акцију за нове промоције: Ниш, Чачак, Панчево, Рума, вероватно и Вршац и Нови Сад... само треба ново штампање књига урадити и ето нас!
У уторак смо, 17. фебруара, у Лозници, одржали још једну промоцију "Таина".
Пре свега бих желео да се захвалим мојим пријатељима, Даници Веселиновић и Стефану Филиповићу који су се заложили да се овај догађај одржи. Без њихове жртве и жеље то заиста не би било изводиво. Такође хвала и Градском позоришту Лозница што су ми указали поверење и дали шансу поезији, Таину а на крају и мени.
Хвала и мојим пријатељима Даринки Заставниковић и Милану Чичковићу који су, читајући стихове из збирке и држајући мудре говоре, учинили да ово вече добије своју посебну дубину и чар. Ништа ово не би било толико чаробно да није било сјајног Уроша Стевића на гитари.
Хвала и дивној и активној лозничкој публици, која је веома учествовала у самом програму, на лепом одазиву и сјајном дружењу после самог програма.
Лозница је сигурно добила једног пријатеља, а ови дивни људи брата у мени.
Хвала вам и надам се неком скором сусрету!
Христос Воскресе!
Стефан Максимовић
Било je то jeдно лeпо вeчe у Грaдском позоришту Лозницa.
Вeличaнствeни Стефан Максимовић и њeгов првeнaц "Тaин".
Билa ми je чaст читaти стиховe у слaву Jaсeновaчких мучeникa.
Даринка Заставниковић
Синоћ смо, у духу празника када славимо Дан државности, на нашој сцени "Код Малише" одржали промоцију књиге "Таин", аутора Стефана Максимовића из Борова.
У аутентичном амбијенту сцене, уз снажну поезију и звуке гитаре, вратили смо се у прошлост и оживели сећања на ликове и догађаје из наше богате историје, што је вече учинило посебно емотивним.
Одабрана поезија, која на јединствен начин осликава славне претке, њихову храброст и беспоштедну жртву у борби за слободу и бољи живот потомства, посебно је звучала у изведби аутора и његових гостију.
Поносни смо на ово вече и започету сарадњу са овим дивним младим људима.
Даница Веселиновић,
Градско позориште Лозница