Први светски рат је био страховито страдање Срба, не само на тлу Краљевине Србије, већ и у прекодринским и прекосавским земљама.

Заправо, Велике силе у првом реду, Аустроугарска и Енглеска су увиделе наш невероватан успон крајем XIX. и почетком XX. стољећа на Балкану када смо почели да ослобађамо наше територије које су вијековима биле окупиране од османских завојевача. Током Балканских ратова 1912-1913 Србска војска је ослободила Стару Србију и изашла на Јонско море.

Упаљен је аларм у Бечком двору и Ватикану. Наређено је повлачење и укидање Драчког округа.

После војних успеха у јесен 1914. када су бечки солдати истерани уследила је десетомесечно примирије... да би октобра 1915. на Србију кренула Тројна офанзива, односно удружене немачке, аустроугарске и бугарске снаге су имале скоро милион војника у агресији.

Наша отаџбина је окупирана, док је војска са делом народа повукла се у Грчку, северну Африку, па чак и Корзику. Било је то језиво страдање библијских размера познато као "Голгота Срба преко Албаније".

"Нико не зна шта су муке тешке
док не пређе Албанију пешке"

Након опоравка који је трајао све до лета 1916. две србске армије су пребачене у средиште Солунског фронта.

Први судар србских и немачко-бугарских снага десио се на Горничеву, недалеко Островског језера у северним деловима данашње Грчке. Врло брзо је покренута офанзива на планини Ниџе средином септембра 1916. када је Дринска дивизија послата да ослободи Кајмакчалан.

Ситуација и геостратешке прилике на Кајмакчалану су биле врло неповољне јер су се саме борбе одвијале на висинама преко 2.000 метара надморске висине. Врховна команда Србске војске шаље четнички добровољачки одред под командом легендарног Војводе Вука, од кога су непријатељи дрхтали.

Јунак са срцем лава - Војин Поповић

Упркос магли, киши, хладноћи, митраљеским рафалима... 30. септембра на врху Кајмакчалана се завиорила србска тробојка, док су Бугари и Немци у нереду побегли са места окршаја. Након два месеца ослобођен је Битољ... био је то први град који је клицао слободи.

Право ослобођење отаџбине уследило је две године касније. Тачније 15. септембра 1918. креће ураганска офанзива код Доброг Поља, када је крушевачки 12. пук "Цар Лазар" у силном налету пробио непријатељске линије, чиме је почела најславнија епопеја нашега народа у последњих пет стољећа. Бугарско-немачке јединице у паничном бегу се повлаче, а Солунски фронт постаје завршна тачка Великог рата.

Споменик у Клагенфурту

За само два и по месеца србски војник је стигао до Клагенфурта, Ријеке, Арада и Печуја. Хабзбуршка царевина је нестала са историјске сцене.

*   *   *

Шта се то збило након ослобођења и шта смо ми као народ дозволили себи у две југославенске авантуре, тешко да би повећа група научника могла да објасни. Јунаке Великог рата, али и страдалнике је прекрио мрак. Чињеница јесте да било каква јужнославенска држава са већинским православним живљем никако није могла да радује Ватикан, те су нам забијали стално "нож у леђа".

Образовни систем Југославије, касније и Републике Србије је давао врло штуре информације о важним догађајима и личностима Првог светског рата. Више је ту било идеолошке заслепљености него историјских чињеница, јер како објаснити иронију судбине да Срби на чело државе поставе аустроугарског каплара који је био непријатељски војник агресорске државе.

Чак и након нестанка друге, односно треће Југославије није се ситуација много променила, јер код Срба постоје нека друге занимације и (не)свест о жртви и доприносу предака. Нажалост и код куће се ретко прича о томе, а у школи још мање. Све је сведено на иницијативу појединца или мање групе људи. С друге стране, околни народи којима смо донели слободу, ово упорно негирају и говоре нам да смо ми "геноцидни". 

*   *   *

Прошле године нисмо отишли на ходочашће које зовемо "Кајмакчалан - путевима славних предака". Временске (не)прилике су биле више него застрашујуће и није било смисла да правимо нову голоту. Није било несрећнијег човека у том моменту од мене.

Ово лето смо заказали другог викенда септембра акцију за коју су се многи наоштрили јер нажалост никада нису били на овим местима које смо обишли.

Кренули смо у петак увече са Топчидерског брда. Од Оца Јована смо добили благослов у Гавриловском храму и пошли ка Македонији. Успут смо покупили сапутнике код Баточине и Ниша, а на Предејанама пауза за одмор и вечерицу. У Табановцима срећом није гужве било, па смо пасошку контролу лагано прошли.

БИТОЉ

Градић на самом југу Македоније у подножју планине Пелистер. Зора сванула, а ми дошли на паркинг, где је требало да се за кратко окрепимо. Локал који нас је то јутро угостио не верујем да ће скоро имати такву посету, а и зараду. 

Одлазимо на Србско војничко гробље, где нас је дочекао наш сарадник Жуле. Ту смо погледали крстове и положили венац на спомен-костурницу, а онда смо чули историјски час. На том гробљу су сахрањивани војници Краљевине Србије који су током ослободилачких ратова Србије почетком 20. века своје животе уграђивали у темеље наше отаџбине.

Сем тога, Жуле је испричао и новије муке са којима се србска заједница суочава последњих година у Северној Македонији. Администрација много кочи, јер би хтели да се заврши пројекат македонизације вардарских Срба. Управо овакви споменици, подсећају на идентитет и опомињу на жртве.

Начинили смо заједничку слику за успомену, док су ходочасници упалили свеће и обишли крстове. Седамо у бус и правац граница са Грчком.

КАЈМАКЧАЛАН

На паркинг ски-центра Ворас стигосмо са већим закашњењем, око 11:00 сати. Брзо пресвлачење и крећемо у колони ка врху...

Мени се журило, јер нас је временска прогноза плашила кишом. Многи ће ово лаички схватити "ште се плашиш кише", али мучна сећања из 2022. године на Белу олују нас увек опомињу да опреза никада доста. Ипак, лагано стижемо горе где су већ биле две групе Срба. Њихов програм је већ завршавао, а ми када смо се прикупили почели смо наш.

Улазимо у Петропавловску капелу, звонимо на звонику, палимо свеће, уписујемо се у књигу утисака... бацих поглед на прозор и видех мени драго лице. Стоји слика прађеда Рада, старог Солунца и некако блиста. Ветар је био прлично јак, па смо почели и песму. Тачније, рекох Сташи да запоји "Ово је Србија" и "Тамо далеко"... Гледам сцене како људи плачу без обзира на године. Све је то нормално. Како човек да не пусти сузе на таквом светилишту какав је Кајмакчалан, нисмо од камена.

Ипак, мало потерах ходочаснике доле, да убрзамо јер су се тамни облаци већ надвијали над нама. Стигосмо пред бус и почесмо улазак, кад ето ти кише помало. Лакнуло ми је, јер смо велику невољу избегли.

Настављамо бусмо даље, а киша нас прати.

ЕВЗОНИ

Уз сами аутопут након уласка у Грчку републику, неких 2 км од прелаза налази се Споменик савезничким војницима који су 108 година пробили Солунски фронт. Није то меморијал само за србске војнике, већ и енглеске, француске, италијаннске, грчке и руске. 

Након што је ослобођен Кајмакчалан и Битољ 1916. године, Солунски фронт је два лета мировао без већих војних операција. Но, средином септембра 1918. у средиште фронта стављене су две србске армије са француским јединицама. Војвода Мишић је одржао својим војницима ватрени мотивациони говор. Покренута је дводневна ураганска артиљеријска припрема 13. септембра... да би два дана касније из ровова први изашли припадници крушевачког XII. пука "Цар Лазар" и јуришали на немачко-бугарска утврђења.

У прва три дана дошло је до успеха какав ни највећи оптимисти нису очекивали. Србски војник је осетио да му је отаџбина под ногама, а родни праг близу и само је јуришао. Легенда каже да је србска пешадија била бржа од француске коњице. За само 2.5 месеца "геџа" је стигао подно Алпа и забио барјак слободе пред Швабама који су дрхтали од страха. Ослобођени су и други јужнославенски крајеви, те је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра.

Пошто овде није било кустоса или нешто слично, моја маленкост је издиванила неколико историјских чињеница, али и причу о томе како је Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије купило ово земљиште и направило са организацијама сличног типа у иностранству овај споменик.

СМЕШТАЈ

Ипак, на грчко-македонском прелазу Евзони сачекао нас је мали пакао од кога ми се и сада мршти лице, јер ме сећа на "лудницу" у режији грчких полицајаца у виду маратонског чекања. У оном болесном чекању, ја сам од муке и немоћи изгубио моћ говора за кратко. У Тикин хотел смо дошли касно, око 22:00 сата и успели сви да се сместимо.

Како је било хладно време нисмо могли да користимо спољни базен, али не мари. Ходочасници су били уморни тако да су већином полегали у собе и заспали. Мањи део је остао на дружењу.

Ујутро сачекасмо доручак, а мени су била занимљива лица неких сапутника којима сам постављао питања: "Јел истина да се твоје хркање чуло ноћас до базена?".

УДОВО

Кренусмо ка спомен-костурници која сведочи о трагедији из Првог светског рата.

Наиме, иако се Бугарска у почетку држала "неутрална", али је своје диверзантске одреде слала на територију Краљевине Србије како би чинили разна злодела и бедастоће. Тако је на Велики петакм почетком 1915. у јужном делу Повардарја дошло око 5.000 бугарских војника обучених за убијање, те су имали задатак да учине мноштво зла. Једна велика група бугарских комита се привукла Валандову где се налазио један батаљон србске Вардарске дивизије.

Ту је започет стравичан масакр над младим војницима, где је највећи део убијен хладним оружјем. Биланс Валандовског покоља био је 281 жртва. Број закланих Срба био би далеко већи, али је заслугом мајора Павла Блажарића позван XIV. корупус из Ђевђелије. Тако су за неколико сати брзим контранападом бугарске комите протеране.

У Међуратном добу, краљ Александар I Карађорђевић је дао 1931. наређење да се у Удову направи спомен-костурница, која је освештана пет година касније. Током Другог светског рата, у лето 1941. бугарски фашисти су је тешко оштетили, али је нису срушили.

Комунистички режим у Југославији је бранио религију и приче о геноциду над Србима. Тако да током Брозове владавине нико није обилазио, нити су служени верски обреди. Разбијањем СФРЈ почетком деведесетих година 20. века, када је и Вардарска Македонија добила самосталност, србска заједница у БЈРМ почиње да посећује на Велики петак спомен-костурницу у Удову и да је обнавља.

Све то и више нама је испричао Зоран Стаменковић - Моравац, кустос који деценијама чува ову светињу и крипту. Многи ходочасници су били у чуду јер никада нису ни чули за ово стратиште.

СКОПЉЕ

Насеље које је пребогато историјом. Славенски и арбанашки део дели река Вардар. У србском координатном систему Скопље има велики значај.

Цар Душан Силни је ту имао свој двор (поред оног у Призрену) и крунисао се о Васкрсу 1346. док је свој законик је прокламовао три године касније. Био је владар Срба, Грка и Арбанаса тј. средњовековне србске државе која је тада била на врхунцу моћи, заправо најјача држава југо-источног дела Европе. Веровали или не, тада су Немци долазили у Србију да траже посла, а Србија је излазила на три мора: Јадранско, Јонско и Егејско. Његов син Урош није био ни бледа сенка свог оца, па су разни великаши распарчали царство које су окупирали Турци Османлије у деценијама након Косовске битке.

Знајући ове податке, али свакако нам је требала једна добра пауза, реших да баш у Скопљу одморимо два сата. Возач нас је оставио недалеко Храма цара Константина и царице Јелене, прелепе светиње која се још увек гради. Добар део наше екипе је посетио овај бисера Православља и поклонио се иконама.

У центру Скопља има много споменика, највише наравно Александру "Македонском", који је заправо Грк по нацији. Мегаломанија им је јача страна. Има наравно споменика и Ћирилу и Методију, разним комунистичким "револуционарима"... али смо ми нашли у дну моста Душанов споменик и усликали се.

Након тога мој комшија Ацо нас поведе ка Чаршији - османском делу града до ћевапџинице "Дестан"... и хвала му на томе јер смо баш добро омастили брке.

Сви по договору смо били у 15:00 сати на договореном месту, па смо наставили лагано даље.

ЗЕБРЊАК

Недалеко Куманова налази се меморијални комплекс Зебрњак. Тачније на тим пољима се 22-23. октобра 1912. одиграла најзначајнија битка Првог балканског рата.

Балканске државе су склопиле савез решене да истерају османске завојеваче након вишевековне окупације и ослободе своје територије. Тако је и Војска Краљевине Србије под командом Радомира Путника у Кумановској бици познатој као "Бој изнад векова" разбила турске снаге Зеки-паше и натерала их у панични бег према Ђевђелији. Победом у мањим биткама код Прилепа и Битоља, Србска војска је ослободила вардарски део Македоније чиме је остварен сан предака.

Нас је дочекала Анита, која је за ово место породично везана. Она нам је испричала детаље... али сам приметио једну неистину. Тачније поменула је "улогу Ахмеда Адемовића", ромског трубача. Ово је полуистина која се пре неколико година појавила на сајтовима ниског кредибилитета. Војни историчари када им ово поменете само се кисело насмеју.

Ипак, ми смо се сликали са нашим транспарентима и лагано у аутобус.

ПОВРАТАК

Иако је деловало да ће путешесвије до Београда бити лагано, није било баш тако, јер су нас задржавали на границама без икаквог разлога и развлачили.

Међутим, позвах Сташу, пошто смо ушли у Републику Србију, да преко микрофона мало разгали душе својим гласом и песмицама које су нам насушна потреба. Такође, видим да је Мане успео добар део момака из предњег дела буса да зарази са својим земунским форама.

Похвалих групу преко микрофона, односно ходочаснике, јер нам је ово после дуго година било лепо путовање на коме смо успели обићи сва зацртана места. Видех и по коментарима људи да су задовољни... а како и не би, јер ово што смо ми успели за два дана посетити, нажалост бројите људе  на прсте једне руке. Култура памћења код Срба нешто слабо "улази у моду".

Написа: Чуле

Рaштркaли смо се по долaску у Бeогрaд, пa у тоj брзини нисaм стигaо дa Вaм  сe зaхвaлим нa упeчaтљивом прeдивном викeнду.

Посeтe историjским мeстимa нaшe слaвнe воjскe и историjски чaс нa свaком од њих остaвило je нa мeнe вeлики  нeпоновљив утисaк. 

Хвaлa jош jeдном у Унино и моje имe. 

Вeлики поздрaв, до нeког слeдeћeг Историjског чaсa.

Дejaн Милић

Свака част на организацији.

Стварно је било феноменално и баш ми је драго што смо обишли сва она места, а посебно што смо се попели на Кајмакчалан.

Лука Андрић

Ма брате, то је доживљај.

Небојша Декић

Било je дивно, обa прaдjeдa су ми били нa Солунском фронту и прeживeлa тaко дa ми je бaш дрaго дa сaм посeтио то свeто мeсто.

Купио си мe и зa идућу годину. Волeо бих дa знaм дa ли имa ко дa идe по зимским условимa... жeљa ми je дa сe попнeм горe по снeгу.

Што сe тиче оргaнизaциje свaкa цaст, види сe дa ти je Солунски фронт у мaлом прсту. Било ми je дрaго дa идeм сa твоjим удружењем горe.

Вељко Бурмазовић

Вељко Ћирковић

Хвала ти на овој дивном ходочашћу и ако треба нешто за убудуће било која акција,само зови.

Исто тако за следеће маршеве и обиласке јави само на време.  

Бог ти у добру све вратио теби и твојој породици.

Иван Радовић

Утисци су.... Нe знaм штa ми сe дeсило, тaкaв прeпород тeлa и духовну ситост нисaм осeтилa поприлично дуго!

Одморнa сaм и прeпунa eнeргиje и смeхa иaко jош увeк болуjeм од упaлa коje сaм зaрaдилa. Jош увeк нe прихвaтaм чињeницу дa сaм сe ja, у овaко лошeм тeлeсном стaњу попeлa горe, сaмо уз молитву и пeвaњe псaлaмa прe и током пeњaњa.

Толико прeдивних људи коje сaм успут упознaлa!

Утисци су дa je ово путовaњe било jeдaн нeпроцeњив блaгослов од Богa. Хоћу свудa сa вaмa свимa гдe год дa идeтe!

Наталија Ђукановић

Прелепи утисци, стварно.

Заокружена прича, фантастично!

Александар Гобељић