Сећам се чувене Атине с почетка јула те кобне 1995. године... Национална селекција СР Југославије у драматичном финалу са Литванијом остварила је победу и освојила је пехар шампиона Европе. Пресудну улогу имале су "тројке" Александра Ђорђевића, које су сломиле противника. Наредни дан Београд је на Тргу Слободе дочекао понос нације - златне кошаркаше. Дрмали су они Европом и светом и наредних година... до 2003. а онда збогом генерацијо.
Од тада, не само да сам одрастао, него се много ствари променило... Тај професионали спорт сам деценијама пратио, да би неке 2011. године схватио сву превару и подметачину тог вештачког производа империјализма. Тако да то непратим већ шест година. Треба ми иначе добар разлог да обратим пажњу на то и у новинама, а камоли на ТВ.
Патриотизам схватам на посебан начин. Уместо у Гучу на фестивал пијанства и куплераја, ја одем на Мишар, да се поклоним славном Вожду Карађођу и његовим устаницима... Уместо да слушам страну хеви-метал, панк, реп или нешто слично од музике... ја одврнем Косовске Божуре, етно групу Траг, Даницу Црногорчевић да испадају стакла у ауту. Ни гусле ми нису стране... напротив. Кока-колу и Пепси не пијем већ 20 година - из принципа! Уместо да идем у Грчку да се излежавам на плажи Халкидикија или на Закинтос... ја поведем аутобус људи на Кајмакчалан и Солун, да се поклоне славним прецима који нам 1916. године отворише Капију слободе.
Тако и у понедељак 18. септембра 2017. када је више од 20.000 ликова дошло испред (бео)градског балкона да дочека сребрне кошаркаше из Турске... иако уморан од пута, одох до Дома војске Србије. Разлог је био више него довољан. У склопу манифестације Дани Републике Србске у Србији уприличено је низ манифестација у више граднова. То вече у велику салу Дома војске концерт су одржавали Српско-црквено-пјевачко друштво "Србадија" из Бијељине. Све млади и лепи људи, са великим талентом и невероватним гласовним могућностима... Невоља је једино у томе што их је 30 људи дошло слушати.
Због приватних обавеза нисам стигао на почетак, али таман када сам улазио одзвањали су стихови добро познате песме "Завјет", коју иначе у оргиналу изводи Кристина Ивановић, са етно групом "Траг", "Источником" и "Бањалучанкама". А мени срце веће од Авале, није просто могао бити бољи дочек. Уђох, а оно празна сала - шок... као да је реч о некој проби, а не о гала концерту намењен Србима на уживање.
Верујем да се сви наши славни преци Кнез Лазар, Стефан Немања... преврћу у гробу. Заправо, схватате колико је владика Николај Велимировић имао право када је писао Небеску литургију или рецимо Владислав Петковић Дис са својом песмом Наши дани.
Угледах у сали само једно познато лице, за које верујем да није ни очекивало да ћу доћи... а како да не дођем када обожавам ове ствари.
Наставила је Србадија, под диригентском палицом Јелене Милићевић-Тракиловић да крепки моју душу са прелепим песмама као што су "Ово је Србија, говоре гробови ратника", па онда још чувена песма "Тамо далеко"... а мени осмех не силази са лица. Јер таман сам дан-два раније био тамо доле у Грчкој и на Кајмакчалану и Зејтинлику. И баш смо те песме певали у аутобусу. Наравно да је то сада у хорском извођењу Србадије далеко боље и лепше звучало. Наставили су момци и цуре са лепим народним песмама... била је једна италијанска и руска песма. Тек толико да покажу своја умећа млади људи.
Имао сам утисак да је сам концерт некако трајао пар минута... заправо, мени је време пролетело, што сам после и домаћици рекао: "Дошао сам болестан (пребијен од пута), а идем здрав"... Уствари, човек и заборави на премор од лепоте коју види и симфоније коју чује.
После чујем да тај хор Србадија има традицију више од једног века (прекидали су само за време ратова)... тачније да су основани крајем 19. века?! И не само то, већ су одликовани орденима Светог Саве II и III степена и орден Његоша I реда, веровали ви мени или не.
Трагедија је само што модерним Србима туђа дуња лепше мирисала. А после су нам други криви...
Са чим ћете пред Милоша?
Милан Чучковић
19.9.2017.