Кајмакчалану у походе 6. пут - 23.09.2023 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

26. септембар 2023.


КАЈМАКЧАЛАНУ У ПОХОДЕ 6. ПУТ - 23.09.2023




Први светски рат био је наше велико страдање, што рекоше библијских размера... скоро два милиона Срба је нестало што у борбама, што у масовним злоделима над цивилним становништвом од стране аустроугарских, немачких и бугарских окупатора... што у преласку војске и народа преко Албаније. Парадокс или не, али србске жртве преко Дрине и Саве се нису бројале, па нас зато лажу да је страдало 1.300.000 Срба.

Све је почело пуцњем Гаврила Приципа, припадника Младе Босне у Сарајеву о Видовдану 1914. на престолонаследника и аустријског надвојводе Франца Фердинанда, јер Срби више не желеше да трпе тиранију. Бечки двор је то злоупотребио и послао две армије на Краљевину Србију, не дочекавши одговор Пашићеве Владе од Јулског ултиматума. Заправо, германска политика Продора на Исток је смишљена деценијама раније пошто је њихов циљ је био да се изађе до Босфора, а црно-жута застава се забоде у Констатинопољу.

Крваве трагове аустроугарски солдати су оставили у Подрињу, долин и Јадра, Колубаре, читавој Мачви... Реке крви су се слевале ка Дрини, пошто су убијани старци, жене, а милости није било ни према деци. Најжешћи окршаји вођени на Церу, око Гучевске планине и на Мачковом камену, касније на Сувобору и Човки.

Октобра 1915. покренута је нова инвазија на Србију, овај пута са милион војника који јуришају као хијене, ово је познато као Тројна инвазија јер су се удружиле: Аустроугарска, Бугарска и Немачка. Мотив је био збрисати Србе са географске карте.

Врховна команда је одбила капитулацију, а сагледавајући тежак положај наређено је повлачење ка југу. Било је то по планинским и неприступачним теренима где је било мноштво снежних мећава. Бок Војске Краљевине Србије заштитио је у Црној Гори сердар Јанко Вукотић са својим одредима црногорске Рашке војске на Мојковцу уз надчовечанске напоре.

Некако су Срби дошли до Јонског мора одакле су превежени на Крф, Африку и Корзику. После вишемесечног опоравка француски и енглески бродови довозе србске ратнике на Солунски фронт у лето 1916. Бугари су били у чуду када су видели наше ратне заставе. Знали су да им следи освета. Они су Кајмакчалан прозвали Борисов град (неосвојив).

Прво је била битка на Горничеву, а онда средином септембра уследио је страшан Бој на Кајмакчалану. Дринска дивизија је преузела на себе да ослободи највиши врх планине Ниџе. Како су борбе вођене под јако тешким условима, при чему су бугарске трупе имале стратешку предност висинске разлике, њима је у помоћ послат четнички одред Војводе Вука.

То доноси превагу и Срби 30. сетпембра коначно долазе на праг отаџбине. Плаћено је са преко 5.000 србских глава.

Две године је уследило мировање да би септембра 1918. Солунски фронт био пробијен и наредних два и по месеца је требало Србима да се ослободи отаџбина и јужнославенски народи који су робовали под Бечким двором. Геџа је забио барјак слободе у Араду, Печују, Клагенфурту и Ријеци.

Хабзбуршка монархија се распала, док је на њеном тлу формирано неколико нових држава, између осталог и Краљељевина Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра. Тако је започета сурова југославенска авантура која је трајала више од осам деценија, где смо постепено губили национални идентитет и капитал који су преци скупљали током 19. и почетком 20. века.

*   *   *

Од 2016. године почели смо да обилазимо Кајмакчалан... нашу свету планину. Било нам је то стварно велики подухват, сада је рутина. Вођени идеалима поштовања предака и стварањем културе памћења, осветљавали смо пут васколиком Србству.

И ове године огласили смо плакат, те су људи почели да се пријављују пошто је сама реч "Кајмакчалан" некако духовно звоно које родољубима одзвања у глави. Тачније не верујем да постоји неко међу Србима да нема учесника или страдалника у Великом рату. По обичају људи пар дана пред пут питају: "Има ли још места?".

Међу путницима је било свих старосних структура, али и неколико деце. Покрет је заказан за петак 22. септембра увече из наше духовне резиденције.

У Гавриловском храму је започето окупљање и дошли смо на молитву и благослов код Оца Јована.

Након смештања у аутобус, крећемо са Топчидерског брда... путнике купимо из Ћуприје, Крушевца и Ниша... а прва пауза је била на Предајанама. Традиција се наставља, па узимамо чорбицу са врућом лепињом.

На граници гле чуда, ове године није било гужве, па смо лагано прешли у Вардарску Македонију. Настављамо ка Битољу где нас дочекује наш сарадник Жуле. Срећемо се на војничком гробљу. Ту смо сапутницима показали плочице где и даље стоји југославенска тробојка, а не србска...историјска неправда која траје више од једног столећа. Жуле нам је испричао о настанку меморијала, проблемима са којима се сусрећу Срби тамо и још много тога.

Ми смо положили венац, тачније наш подмладак, док смо ми старији изговарали помен нашим херојима из ослободилачких ратова 1912-1918.

Настављамо ми га грчкој граници, где улазимо у земљу Хелена.

Већ је прошло 11 сати када дођосмо на Ворас, односно паркинг. Прво пресвлачење, а онда и формирање колоне. Мали део је ишао џипом, остали иза мене пратећи моје стопе уз брдо. Уз пут срећемо неке људе који се враћају, ветар дува, али је сунчано... помало хладно. Осетих неко ослобађање стега, јер сам био у страху да се не понови прошлогодишња магла и искушења. Правили смо паузе и помало диванили. Већина сапутника није никада била горе, па су били знатижељни где је то и како ће доживети судар са историјом.

Након 70 минута табанања указала се спомен капела на врху. Очи им се рашириле, схвативши да су на циљу. Дођосмо лагано сви, па смо прво положили венац у капелу, а потом смо чули гусле. Тачније Димитрије је одгуслао једну потресну песму о Радивоју коме Бугари побише породицу. И ту смо имали молитву, али и песме коју је Сташа повела.

Добар део ходочасника се спустио до спомен костурнице (ја сам разумео да је закључана) и видео тамо кости и лобање наших мученика. Ипак, сам пожуривао нашу групу из оног страха који сам навео. Тако смо успели да се сви добро спустимо до аутобуса. Тамо затекосмо велике овчарске псе локалних мештана.

Нико срећнији од мене што се овај део пута добро завршио.

Како нисмо имали времена за нешто више, отиђосмо у хотел Лутраки код чича Христе. Тамо сам морао прво да сместим људе. Највећи део је био ту, остали у други смештај. Све је то било за дана... мени је лакнуло. Сада смо имали времена и за бањање, а неко и за причање у дворишту.

Када се вратисмо у собе, брзо заспах јер ме умор свладао.

Ујутро силазимо на доручак и регулишемо рачун око смештаја. Бус већ спреман и ми одосмо за Солун. 

Тамо смо прво посетили Зејтинлик, војничко гробље где је преко 7.500 Срба сахрањено који су изгинули на Солунском фронту. Деда Ђорђе није више међу живима. Вечни сан је уснио 2. јула, а њега мењају Олга и Крстимир. Управо нас је Крсто дочекао и испричао историју настанка, краћу биографију три генерације чувара Михаиловића итд. Са предње стране капеле смо одржали помен и деци поделили медаље.

У крипти смо оставили неке занимације, али и урамљену нашу слику са деда Ђорђем од пре пет година.

Возач нас бусом одвезе до центра града. Посетили смо цркву Св. Димитрија и поклонили смо се његовим моштима. Након тога је уследила слободна шетња кроз солунске улице.

Свраћамо по традицији на гирос близу риве и ту се мало дружимо. Стижу нам и тужне вести са севера Косова и Метохије. Нико није срећан ради тога.

Полагано одосмо до мора, а онда лево ка Белој кули. Ту нас чека и бус. Почиње да ме паника хвата јер полиција нас тера, а нису сви дошли. Уз много среће избегавамо казну, али не и градску гужву. Ипак, излазимо на аутопут и правац Евзони. Слично као и претходне године добих предлог од возача да не идемо на Споменик у Поликастру. То се увидело као добра идеја тек када смо дошли на гранични прелаз, пошто су нам одмах иза леђа нацртала четири велика буса.

Долином Вардара не беше проблема, па лако уђосмо у Републику Србију.

Остављали смо путнике где је коме одговарало. Стижемо у Београд после 23 сата. Горан ме одушевио својом помоћи Близанцима. Мени је помогао Димитрије, док су Лозничани имали одличну атмосферу у повратку.

Све у свему када се сабере и одузме, била је ово боље ходочашће него ли лане. 

За наредне године мора да се неке ствари свакао промене у врху, мислим на вођу пута (ради породичних обавеза), али то ћемо ми на интерном састанку видети, Горан је дао добар предлог.

Свима који су били остаје леп осећај где су заправо били и сећања која ће преносити не само свом окружењу већ и потомству. Тако и треба. Битољ и Солун, а поготово Кајмакчалан, нису преко света, зато ваља размислити да идете тамо док сте још у снази.

Нама срећни жуљеви, а прецима мирне душе када знају да их нисмо заборавили и наследницима пут осветлали.

 

Милан Чучковић
26.09.2023.



Други пут идeм и осeћaj je нeописив рeчимa, то сe морa доживeти. Кaко вaм сe у jeдном  трeнутку мeњajу осeћaj срeћe што стe ту, тугe зa пaлим jунaцимa, поносa сто стe потомaк дивjунaкa коjи су горe изгинули.

Посeбно сaм поносaн нa броj моjих Подрињaцa.

Зejтинлик и гроб дeдa Ђорђa сa мajицом нaшeг удружeњa комe смо ми овe годинe посвeтили нaш Гучeвски мaрш je посeбнa eмоциja.

Цeлa eкипa je билa супeр, мeни увeк дрaги мaли Митићи зa 10ку 🇷🇸

Милојко Стојнић



"Окрени своје мисли од онога што ће проћи и окрени их ка ономе што је вечно"

Везивајући своја дела концем за небо, кренух на како физички тако и духовни пут ка Кајмакчалану 23.септембра 2023. На том путу упознах многе добре људе и послушну децу која су као и ја трпељиво и са доста труда учинили своје кораке као мали део наше жртве за ближње своје, давајући почаст и поклон свим светим местима које смо посетили, а где је наша војска оставила свој дубок траг у ослобађању свете србске земље од окупатора у Великом рату.

Вођена молитвом, духом предака и свих дивјунака који положише живот свој за ближње и отачаство, пронађох и ја недостојна милост од Бога нам подарену да видим, осетим и будем надахнута поносом и храброшћу, да овај трен свог живота управим правим путем којим су ходили наши преци. Вечна памјат и Слава свим дивјунацима Србске историје писане и још не написане, а потомцима велику радост да смо имали се рашта родити у роду своме.

Јасмина Јерковић,
проф. Информатике из Новог Сада



Прошао сам многе маршеве у послењих неколико година, сваки је тежак на свој начин, али код овог марша, марша на Кајмакчалан могу се усудити да кажем да ми је био најлакши, али то се не може дефинисати тако лако, разговарао сам са људима около са којима сам ишао на друге маршеве и многима је био најтежи. Свима најтежи, а мени лаган, док је у осталим случајевима било супротно.

Мислим да тај парадокс настаје са овим местом, које зрачи историјом, и материјалом који је са штрчећим камењаром неми сведок збивања на овом простору. Као на крилима наступао сам ка врху планине Ниџе, Кајмакчалану где се облаци попут кајмака обмотавају око доминантног виса, ровови дубоки и плитки остају за нама, а на хоризонту бели се спомен капела, капија слободе, или како су је Бугари називали Борисов град (неосвојива позиција).

Време нас је послужило изузетно, и поглед на обе стране Македоније (грчке и вардарске) био је невероватан (с обзиром да скупљам утиске док пишем тежак за описати). На тој највишој коти громогласно се орило певање патриотских песама из овога и онога времена, језа се спуштала читавим телом, а сузе су се суздржавале под налетом ветра у лице.

Најтежи моменат био је растанак, и напуштање тог места, и последњи поглед према даљинама које су се губиле у плаветнилу. Осећај туге што капија слободе и први корак српских војника у отаџбину није у отаџбини више. Али драго ми је да се слави и даље, и наравно сазнање да ово није крај историје и да се границе померају моме духу дају мира, да ће све бити једног дана како треба. Марширали смо назад у пријатном амбијенту и разговору, наставили смо пут даље у грчку. Отишао сам не рекавши збогом, него до следећег виђења.

Ову лакоћу коју сам осећао сигурно је српски војник осећао хиљаду пута јаче, кад је после протеривања из отаџбине и великих мука, истој се па макар и само неколико хиљада метара вратио. Само у томе видим објашњење како је та бугарска позиција пала, јер географија терена слагала се са бугарском логиком око давања имена доминантној коти. Али на крају Давид победи Голијата, и неосвојиво би освојено.

 

Стефан Гајић



Србски родe моj,

блaгодaрим Господу нaшeм што мe удостоиjо дa будeм учeсник овaквог, душeкорисног, путовaњa. Нaдaм сe дa смо, овоj нaшоj дeчици, што je билa уз нaс, зaсaдили сeмe из коjeг ћe, кaд зa то дођe врeмe, изрaсти вeлики плод РОДОЉУБЉA!

Раденко Чупковић



Свa посeћeнa мeстa српског стрaдaњa достоjно обeлeжeнa. Помeн, свeћe,  вeнци, зaстaвe, причe, пeсмe, униформa српског воjникa, мeдaљe зa нajмлaђe , прeлeпa сликa нaс поштовaлaцa див jунaкa Вeликог рaтa. Путовaњe удобно, возaчи профeсионaлни, водич одговорaн, сaмо рeчи  хвaлe. Поздрaв!

 

Драган Ћировић



Како описати Кајмакчалан?

Како описати тај удар емоција на месту удара србске војске, артиљерије, бајонета? Како преточити у речи доживљај спомен костурнице, капеле на коти 2521, са колико дивљења и поштовања почети причу о месту страдања славних предака?

Тешко је без бола али и поноса стајати пред именима у крипти и крстовима на Зејтинлику, да не беше тих дичних презимена не би било ни нашег постања... ни без покоља код Битоља, ни без Куманова...

Свега тога постанемо свесни тек када се приближимо тим светим местима и тамним костурницама...

Захвалан сам и људима са којима сам посетио стратишта, боље речено светилишта, оплеменили сте ме на себи својствен начин како то само родољуби знају... и они што леже у гробницама и ви који сте им заједно са мном одали пошту! Њима захвалност, нама за наук...

Нека им је вечна слава и хвала! ☦🇷🇸

 

Иван Теофиловић



Док сам се пела ка спомен капели у мислима су ми били наши дивјунаци. Њихова дела су бесмртна и сећање на њих морамо да чувамо и преносимо на млађе генерације. За ослобођење отаџбине дали су оно највредније а то је живот.

Када су се испред спомен капеле на Кајмакчалану запевале песме Тамо далеко и Запамти одакле си сине срце из груди је хтело да ми искочи, а сузе су незаустављиво текле. Осећај што сам дошла  да се поклоним сенима наших јунака се не може описати речима то се мора доживети. Сваки патриота има дужност да бар једном у животу дође на ово свето место!

 

Ивана Божовић



Проћи победничким стазама наших бесмртних дивјунака је путовање на које свако од нас Срба мора макар једном у животу да се упути. Одати почаст храбрим прецима је најмање што свако од нас може учинити.

Ово је било одлично организовано и вођено путовање са којег носим дивно искуство.

Слава бесмртним јунацима!


Иван Нешић



Осећања су помешана још се нису слегли утисци. Кад смо се попели на Кајмакчалан осећао сам срећу што сам дошао на такво место а у исто време тугу због жртве коју је наш народ поднео за слободу свог народа, а  тек кад сам чуо гусле тад су кренуле сузе.

Захвалан сам Богу што ми је омогућио да уз ову организацију осетим све ово.

Наравно и организацији која омогућава народу да осети овако нешто, да се попне на капију слободе.

 

Никола Јовановић



Мени је било баш дирљиво, то доживљавам врло емотивно из бројних разлога. Патриотизам и енергија на нивоу, камо среће да смо бројнији. Сама организација је такође добра.

Али оно што ми је највише драго и негде и највећи утисак, па да кажем да ми је то и био циљ је то што ми је Љубуца рекла да јој је било много лепо и да хоће да иде поново наредне године. Ја сам јој и пре пуно тога причала, али је ово нешто потпуно друго и много значи да се деца пре свега освесте јер је то суштина. Видим да је и она баш задовољна. Питала ме када има опет негде да се иде.

Није исто гледати нешто у књигама и проћи и сам део тога. Ми старији знамо зашто али је битно да знају и они, тако да све у свему пун погодак.

Здравље Боже ако не пре следеће године се видимо !  Не стигнем увек због посла да испратим све тако да ако будете имали још нешто у плану јављајте 🙂

 

Милена Стефановић



Вeчнa слaвa нaсим див jунaцимa.

Свe похвaлe зa цeлу групу и оргaнизaторa. Живeлa Србaдиja нaшa нajмилиja.

 

Марјан Томић



И jа и Марина смо понели позитивне утиске са путовања. Научили смо и видели доста тога новог у вези наше историје.

Све похвале свакако.

Реља Туфегеџић



Посeтa Кajмaкцaлaну je посeбно узвисeн доживљaj коjи сe морa доживeти и прeживeти,jeр то нaши прeци зaслужуjу.

Сaмa оргaнизaциja путовaњa je билa одличнa, иaко је пут достa нaпоран, aли кaдa сe дођe до циљa, нaпор сe зaборaви. Друштво je било одлично.

Раде Павић



Врло емотивно за мене... дуго сам се духовно спремала за ово  ходочашће и нису ме ноге могле одвести горе него дух...

Хвала и слава Богу што је допустио да посетимо ово свето место. И наравно хвала теби..

 

Јована Пекић



Пита се један од наших сапутника, разгледајући споменике на Зејтинлику: шта се то десило, па смо од Савезника постали непријатељи, мислећи на Французе, Енглезе и Италијане са којима делимо то свето место.

Рекох му: "Десио се заборав".

Заборавили су своје погинуле, који тамо почивају, па не чуди  што су заборавили и нас као Савезнике.

 

Горан Митровић



Моје прво путовање на Кајмакчалан...

Групу са којом сам ишао су чинили Срби из свих српских земаља од Далмације до Шумадије, свих узраста од 3 до 75 или више година и сви су у били одлично расположена и надахнута родољубљем и српским поносом.

Рута коју смо прешли од ски центра до капеле на Кајмакчалану није много захтјевна али није ни лака, сама помисао да ми ходамо мјестима на којима се наша славна српска војска ослобађала отаџбину учинила је тај поход много лакшим, помисао да ходамо по мјесту гдје су проливене стотине литара крви за слободу у мени је будила јаке емоције, много пута сам се најежио од те помисли.

Кад смо стигли до капеле одржан је помен и молитва након чега смо запјевали родољубиве пјесме у част наших предака уз чије стихове сам се непрестано јежио док су ми сузе надирале на очи. Сви смо били обливени јаким емоцијама, сретни и поносни што смо дошли на такво мјесто а опет тужни од помисли шта је наш народ кроз историју прошао да бисмо ми дана имали ово што имамо и били ово што јесмо.

Да закључим, сматрам да би сваки Србин требао да дође и да се поклони гробовима наших див јунака јер то је најмање што можемо учини за њих.
Организација пута је била на јако добром нивоу, смјештај и преноћиште такође, такође смо имали среће да нас и временске прилике послуже.
Све у свему одлично искуство и за мене прво путовање оваквог типа али свакако не и последње.

Живјела Србија!

 

Цвико Лазаревић



Желим дa сe зaхвaлим што стe нaм оргaнизовaли ово дивно путовaњe.

Зa нас je одлaзaк нa Кajмaкчaлaн ходочaшћe вeћe од било ког другог и нaдaм сe, aко нам здравље дозволи дa ћемо ићи jош коjи пут.

Хвaлa нa извeсноj оргaнизaциjи, пaжњи и љубaви. Нeкa вaс Бог чувa у добром здрaвљу.

Дa je вишe тaквих пaтриотa и Србиja би билa вeћa, бољa и срeћниja.

 

Љубицa и Дaрио Малић



Била је велика част и задовољство ићи Кајмакчалану у походе ове године.

Цела Србија кренула је на тај пут... Потомци из Лознице, Београда, Новог Сада, Крушевца, Ћуприје, Чачка, Ниша, Параћина, Богатића, Сремске Митровице и многих других места... сви са истом жељом и истим циљем, да се на Капији слободе поклоне сенима палих предака. Та истинска жеља свих који су било део овог поклоничког пута учинила је да овај викенд буде нешто што ћемо сви сигурна сам памтити целог живота.

Са друге стране, верујем да су наши преци поносни на наш подвиг.

ТАМО ДАЛЕКО њих и њихова херојска дела на најлепши начин чувају и негују управо оваква поклоничка путовања.

Зато хвала удружењу Србски Светионик што из године у годину негује праксу одлазака на наша света места у Македонији и Грчкој.

 

Даница Веселиновић



ХВАЛА ДЕДИ НА ПОБЕДИ

И ове године, овог суморног септембра месеца сећања и поносног обележавања 105. годишњице пробоја Солунског фронта, нас 100-тињак поносних потомака, у организацији ''Србског светионика'' и његовим председником, неуморним родољубом Миланом, кренусмо након примљеног благослова у Београдском храму Светог Архангела Гаврила у походе нашим див јунацима да им још једном, по козна који пут одмо пошту  и поновимо завет, да ћемо чувати и неговати сећања на подвиге нашег рода и племена.

У некој чудној тишини која ум пара,изнад Битоља, стигосмо на србско војничко гробље.

Окружен белим крстовима човек има осећај као да је на небисима међу белим анђелима... Четири метра високи препланули камени крст симбол Христовог страдања, као пастир бди над гробовима призивајући опште србско васкрсење...

Након историског часа који одржа наш домаћин Зоран Жугић, председник Заједнице Срба у Македонији (акценат његове приче бијо је на жртве Балканских ратова и историске припрме за пробој Солунског фронта) запалисмо помен свеће иза спомен капеле са костурницом у којој почивају србске жртве турских и бугарских злочиначких хорди у два балканска и Првом светском рату, па настависмо своје ходочашће пут Кајмакчалана.

На крајњем југу, небу под облацима, на највишој коти врлетне планине Ниџе, на путу дугом 65 километара, пењемо се аутобусом на 2521-ом метру изнад мора.

Успон до Кајмакчелана није нимало наиван, тешко је савладати моћну планину Ниџе. Лако га оком откривамо из далека. Сија на сунцу и ако се претећи тешки облаци ваљају на тој висини. Аутобус споро и некако предуго, заобилазно му прилази док ми са нестрпљењем очекујемо сусрет са Капијом слободе. Слике у пролазу које видимо из аутобуса просто остављају без даха.На моменте пуца и шири се прекрасни планински видик са безброј боја које је није лако опистии.

На 60-ом километру аутобус се зауставља. Осталих пет километара мораћемо пешице...напорно и прилично ризично за оне који су у слабој физичкој кондицији.Ветар изненађујуће за разлику од прошле године, није јаког интезитета, ипак без капе, кабанице и планинарских штапова није препоручљиво кретати.

Ове године ја сам одлучио да избегнем напорно пешачење па сам се са још шесторо старијих пријатеља из групе до капеле и костурнице одвезао планинским џипом.

Након, нешто више од сат времена сви ходочасници се окупише на том вису где су србски војници платили највишу цену варварских светских ''крчмара''. Било је то 18. септембра 1916. године. Јунаци Дринске,Дунавске и дела Топличке дивизије, од којих је 4.600.изгинуло, у незаустављивом јуришу заузели су Кајмакчалан пробивши тако Солунски фронт и грчко-србску границу.

Тада се отворила у крвавом боју утемељена на племенитим слободраским идејама давног историјског доба и ако је заиста Њу, нашу Србију ''Створијо пепео мртвих'' онда и дуг нас потомака мора бити испуњен зарад садашњих и будућих генерација. Део нашег дуга је и у овој нашој посети нас 100-тинак ходочасника који дођосмо нашим прецима, нашим див јунацима да заједно са њима још једном отворимо широм Капију слободе и покажемо овим данашњим зликовцима који бестидно кидишу на наше тло, тело и крв,да кости наших ДЕДОВА нису остале на вечној стражи планинског гребена планине Ниџе,да би они безбожници атаковали и понижавали наше србске поридчне вредности, нашу православну веру и Цркву.

Доказаћемо им и ми,као и много пута до сада да је Србин' 'Тврд орах-воћка чудновата'' и да Србију Светосавље храни а Господ Бог брани.

Враћајући се са Кајмакчалана на путу ка прелепој бањи Лутраки,месту где ћемо се сместити и преноћити, у аутобусу се могао видети понос на лицима свих нас.Поносно одважни што смо дошли на место страдања за ''Крст часни и слободу златну''.

За разлику од бојних србских меморијала у различитом стању, али на броју, у Солуну, на локалитету ''Зејтинлик'' душа процвета,срце заигра од узбуђења а очи испуни меморијална капела која сија чудним поносним сјајем на сунцу. Чудан је и осећај,нешто слично као на Газиместану. Пред нама је потресна истина о најславнијој војсци из Великог рата - србској војсци! 7.500 крстова и исто толико гробова сведоче потресну истину о најславнијој војној операцији првог светског рата о ПРОБОЈУ Солунског фронта.

Овде на Зејтинлику у част и славу погинулим ратницима (међу њима и мој прадеда, пуковник, командант 5-ог гвозденог пука Димитрије Милић, под редним бројем 161.) запевасмо прдвођени Сташом Митић у хору на платоу испред капеле, најпре ''Ово је Србија'' а потом и ''Тамо далеко''.

Онда наста тишина вечна. Са дубоким болом и још већим поштовањем упутисмо се ка гробу, месту где почива наш добри Деда Ђорђе.Одасмо му пошту минутом ћутања и одржасмо кратко опело у духу правослвног обичаја.

На крају,своје ходочашће заврши смо одласкаом у Цркву Светог Димитрија Солунског и након трочасовног обиласка Солуна кренусмо, натараг ка нашој домовини.

 

Миленко Милић



Осећај који ствара овакво место је другачији од пуког задовољства након успешног успона. Ту где руком можеш Дохватити небо.

Осећања су помешана. Туга,захвалносит и понека суза... Међу сувом  травом угледах стидљиву наталију рамонду. Нежну ал пркосну. Свето место,светије не може бити.

Знам да неки од нас можда никада неће стварати историју, али постоје места где можемо практично да дотакнемо славну прошлост коју су живели други пре нас.

Слава им...

Задовољство је поклонити се местима која су залили својом крвљу наши свети ратници за ослобођење отаџбине у Првом светском рату!

 

Светлана Гајић



Кajмaкчaлaн je плaнинa смeштeнa нa грaници данашње Сeвeрнe Мaкeдониje и Грчкe, коja je постaлa симбол хрaбрости и хeроjствa током Првог свeтског рaтa. Посeтa овом мeсту je искуство коje нaс води кроз историjскe догaђaje и подсeћa нa жртвe и хрaброст воjникa коjи су сe борили нa овим стрминaмa.

Овај врх je постaо познaт током Биткe зa пробоj Солунског фронтa септембра 1916. годинe, jeднe од нajвaжниjих битaкa нa Бaлкaну током Првог свeтског рaтa. Овaj мaсивни плaнински врх био je стрaтeшки вaжaн циљ зa обe стрaнe, a борбe су билe суровe. Посeтa овом мeсту доноси дубоко поштовaњe прeмa хрaбрим воjницимa коjи су сe борили нa овим стрминaмa.

Jeдaн од нajупeчaтљивиjих трeнутaкa посeтe Кajмaкчaлaну je успон нa сaм врх плaнинe. Ходajући кaмeнитим стaзaмa, схвaтaтe физички нaпор коjи су воjници подносили током биткe. Поглeд сa врхa пружa спeктaкулaрaн пejзaж и подсeћa вaс нa изaзовe са коjимa су сe суочaвaли воjници док су jуришaли нa ову високу тaчку.

Нa сaмом врху плaнинe нaлaзи сe спомeник и капела коjи подсeћajу нa жртвe борби нa Кajмaкчaлaну. То je мeсто гдe сe одaje почaст хрaбрим воjницимa коjи су дaли своje животe зa своje зeмљe. Посeтa овом спомeнику остaвљa дубок утисaк и подсeћa нaс нa цeну слободe.

Посeтa Кajмaкчaлaну je приликa дa сe урони у историjу и дa сe одaje почaст хрaбрим воjницимa. То je мeсто гдe сe осeћa понос и дубоко поштовaњe прeмa онимa коjи су сe борили нa овим стрминaмa. Ово искуство подсeћa нaс нa вaжност мирa и слободe, тe нaс подстичe нa рaзмишљaњe о врeдностимa коje трeбa чувaти.

Осeћaњe тугe и поносa прeмa прeцимa коjи су учeствовaли кaо Солунски добровољци je дубоко eмотивно и историjски знaчajно. И моj дeдa, мajчин отaц и њен стриц су били српски воjници коjи су сe током Првог свeтског рaтa прикључили Воjсци Краљевине Србије у поврaтку прeко Aлбaниje кa Србиjи и дaли нeмeрљив допринос борби зa слободу.

Ово путовaњe je истaкло дубоку повeзaност сa историjом и нaслeђeм нaшe зeмљe. Успомeну нa хрaбрe и одвaжнe прeткe чувaћeмо и убудућe истрaжуjући њиховe причe, чувajући докумeнтaциjу и причe о њимa, и прeносити њихово нaслeђe нa будућe гeнeрaциje кaко би сe вeчно слaвило и пaмтило њихово хeроjство и допринос.

Овaквa искуствa коja смо прeнeли нa млaдe гeнeрaциjу коje су нaс прaтилe, игрajу кључну улогу у очувaњу историjског нaслeђa и врeдности одaности и пaтриотизмa.
Посeтa мeстимa знaчajним зa историjу и борбу нaшe зeмљe, попут Кajмaкчaлaнa, пружa прилику дa сe створи дубљe рaзумeвaњe и поштовaњe прeмa онимa коjи су сe жртвовaли зa слободу и нeзaвисност. Моj унук ћe зaсигурно носити сa собом овe врeдности и причу о прeцимa кaо инспирaциjу зa будућност.

Очувaњe ових причa и трaдициja je вaжно кaко бисмо сe сeћaли прошлих гeнeрaциja и нaстaвили дa цeнимо њихов допринос.

Нaсe путовaњe кроз врeмe, обухвaтило je и посeту Зejтинлику, мeсту коje имa посeбaн историjски знaчaj кaо воjно гробљe гдe су сaхрaњeни српски воjници из Првог свeтског рaтa и српском војничком гробљу у Битоли   . Зejтинлик je мeсто гдe почивajу хрaбри воjници коjи су дaли своje животe зa своjу зeмљу. Призор воjничких спомeникa и гробовa пробудио je дубокe eмоциje, посeбно онимa чиjи прeцис у  били мeђу њимa.

Приморски вaздух одисaо je постовaњeм и дубоком зaхвaлносцу прeмa воjницимa коjи су сe жртвовaли зa будућност своje зeмљe и гeнeрaциja коje ћe доћи. Вeруjeм дa ћe мноштво нeсвaкидaсњих утисaкa коjимa je био изложeн, инспирисaти мог унукa и сву остaлу дeцу коja су нaс прaтилa, подстичући их дa цeнe врeдности зa коje сe чинe дa jeњaвajу сaврeмeном друштву, кaо што су пaтриотизaм, солидaрност, зajeдништво и одaност.

НEКA ИМ JE ВEЧНA СЛAВA И ХВAЛA!

 

Милош Ивошевић



Други пут на Кајмакчалану сам, а једнако непоновљиво, мешавина историје, поноса, дивљења, свежег ваздуха и импозантних видиковаца са преко 2500 м.н.в.

Препорука а и обавеза сваком Србину да бар једном дође на ово место у току свог живота.

 

Александар Милутиновић



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

БИТКЕ

Добруџа * Горничево * КајмакчаланЛегет Поље * Мојковачка врата

ЦерскаЧемерноКолубара и СувоборСолунски фронт

Врањевац * Бој на Гучеву * Мачков камен * Врањевац * Церјак

ЗЛОЧИНЦИ

Вражија дивизија * Стјепан СаркотићРудолф Браун

Хрватско-славонски корпус * Либоријус Франк * Вилхем Рајнер

Михаило АпелШуцкори * Војска Аустроугарске * Оскар Поћорек

Франц Јозеф * Босанско-херцеговачки корпус

ЛОГОРИ

НежидерДобој * Маутхаузен * Омолуц * Болдогасоњ

Ашах * Улм * Броумов * Арад * Нађимер * Јиндриховице

Сливен * Пловдив * Шумен * Панчарево * Џумаја

ЗЛОДЕЛА

И ЖРТВЕ

Зворник и Тузла * Дубока долина * Бугарска љуљашка * Горње Павловце 

Бугаризација * Окупација Београда * Сарајевска кристална ноћ

Валадново * Голгота преко АлбанијеТоплички устанак * Романија

Мачва и ПодрињеВишеград * Сурдулица * Драга Петронијевић

Лесковачка резолуција * Вељко Чубриловић * Саво Ускоковић

ЈУНАЦИ

Коста ВојновићДрагољуб Јеличић * Гвоздени пук * Михаило Маџаревић

Живојин Мишић * Степа Степановић * Радомир Путник * Јанко Вукотић

Петар Бојовић * Милунка Савић * Војвода Вук * Душан Пурић * Илија Влајић

Јелена Шаулић * Петар Мариновић

ПУБЛИКАЦ.

СПОМЕНИЦИ

Где цвета лимун жут * Ватикан у Великом ратуЧујте Срби

Епитаф војнику * Врбовачке косе * Албанска Голгота

Мензел БургибаСлавенко Терзић * Зејтинлик

 



Посећено је: 1063  пута
Број гласова: 40
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






GORNICEVO KAJMAKCALAN   SEPTEMBAR 20223   VOJVODA VUK   DRINSKA DIVIZIJA   VELIKI RAT   AUSTROUGARSKA ZVERSTVA  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са Кајмакчалана 17.09.2016

Кајмакчалану у походе - други пут 16.09.2017

Кајмакчалану у походе - трећи пут 16.09.2018

Кајмакчалану у походе - четврти пут 15.09.2019

Кајмакчалану у походе 5. пут - 17.09.2022

Најава: Кајмакчалану у походе септембра 2024 (Стазама славних предака 7. пут)