Извјештај из Добоја и са Требаве 06.02.2021 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

11. фебруар 2021.


ИЗВЈЕШТАЈ ИЗ ДОБОЈА И СА ТРЕБАВЕ 06.02.2021




Када прокључа Балкански лонац онда се окрене хоризонт, добро постаје лоше и обрнуто. Откопавају се ратне сјекире и богови рата играју свој лудачки перформанс.

*   *   *

Друга Југославија је створена током Другог свјетског рата у Јајцу на II засједању АВНОЈ-а, како су нас учили у школи, од стране југославенских комуниста. Након рата кормило те државе преузеше: Јосип Броз Тито, Александар Ранковић, Моша Пијаде итд. Њихови циљеви су били наставак југославенизације Срба, што је подразумјевало да наши родитељи забораве не само на своје поријекло и историју, већ и православну вјеру тј. темељ који се сачувао нашу свјест и национални идентитет у тешким временима као што је период турског терора и страховладе од пет стољећа и тридесет година аустроугарске окупације.

Поред тога, након 1945. године је било забрањено да се јавно прича и спомињу сви злочини који су нам учињени од осталих народа (Хрвати, муслимани, Мађари, Албанци, Бугари...) у првој половини четрдесетих година 20. вијека... Бранили су црвени другови и да се откопавају крашке јаме у Динарском горју које су биле напуњене костима србских мученика, било жена, дјеце, старчади, домаћина... чак су те јаме 1960-их година забетониране. Речено је да све то нарушава братство и јединство јужнославенских народа. Да се то мора заборавити и да се такав братоубилачки рат више никада неће поновити.

Само 45 година година по завршетку тог ужасног рата отпочео је нови рат, још гори и још страшнији. Југославија је разбијена у крви највише заслугом спољног фактора, коме су унутрашњи сепаратистички елементи у Љубљани и Загребу, а касније у Сарајеву врло радо помогли у том остварењу.

У прољеће 1992. године хрватско-муслиманске паравојне формације добијају велику помоћ од Војске Републике Хрватске у источном дијелу Посавине и окупирају то подручје. Резултати те окупације су несагледиви. Мноштво Срба је прогнано, оснивани су концентрациони логори, убијани су цивили, пљачкана је србска имовина, а рушене су православне цркве и храмови.

У једном моменту дошло је до прекида веза између западних србских земаља са матицом. Град Бањалука гдје се налазило и велико породилиште изгубио је много средстава, а тек рођена дјеца су почела да умиру највише усљед недостатка кисеоника... Генерал Момир Талић, командант 1. Крајишког корпуса Србске војске у Босни и Херцеговини издаје наређење о покретању акције за пробијање коридора и спајање Крајине са Семберијом и Републиком Србијом. Његова антологијска реченица својим подређенима била је: "Нећу више да нам дјеца умиру...".

Прва фаза те чувене и најславније битке у Отаџбинском рату деведесетих година се одиграла око Видовдана 1992. када је дошло до спајања србских јединица, а читавом операцијом се командовало на једном брду планине Требаве изнад Добоја.

Сама операција "Коридор живота" је потрајала до почетка окторба те године, све док се нису ослободила мјеста: Модрича, Дервента, Оџак и на крају Босански Брод чиме је читава операција успјешно завршена, а велики циљ остварен.

Морал србских снага током тих борби за ослобађање Посавине које су поред Војске Републике Србске чиниле и специјалне јединице Милиције РС Крајине, био је изузетно велики. Они су знали зашто се боре. Око 420 наших војника је уградило свој живот у темеље отаџбине, док су код Хрвата ти губили били бар три пута већи, према званичним подацима, ако не и више.

У то вријеме, недалеко тих мјеста на планини Озрен живио је један дјечак Споменко Гостић стар 14 година. Рођен је у Маглају, гдје је похађао школу до избијања рата, а онда се са мајком вратио у село својих предака Јовићи. Мајка му је умрла у априлу 1992. а бака погинула од муслиманских граната пар мјесеци касније. Остао је он тако сам.

Постао је Споменко припадник IV Озренске бригаде и обављао послове курира. Имао је понуду да живи у Француској и да тамо настави живот и школовање, али је глат одбио. Том приликом је рекао: "Све док моја нога не крочи у Маглај, ја не идем одавде".

Пар пута је био рањаван, а о њему је ТВ Нови Сад снимила једну репортажу.

Средином марта 1993. године када је кренула жестока офанзива муслиманских снага, а народ се повукао из села Јовићи док је Споменко остао на положају са борцима ВРС да бране село. Та агресија је заустављена, а пет србских бораца је погинуло, док је Споменко тешко рањен од гранате. Подлегао је ранама 20. марта. Сахрањен је у Горњем Улишњаку на мјесном гробљу.

Касније у септембру 1995. године муслиманске снаге успјевају да освоје Јовиће као и јужне дијелове Озрена током злочиначке акције "Ураган 95". Тако су Јовићи остали у Федерацији БиХ након потписивања Дејтонског мировног уговора, чиме су окончани ратни сукоби у Босни и Херцеговини.

*   *   *

Народ који има праве хероје, као што су Срби никада неће пропасти. Јер сваки рат на Балкану изњедри неког јунака који стане на браник отаџбине, да брани нашу нејач.

Управо то је био разлог зашто сам одлучио да путешесвије по Босни траје два дана. Тачније, првог викенда фебруара мјесеца знали смо да ћемо ићи у Дракулић код Бањалуке, али како не можемо ићи кроз Славонију аутопутем што је брже и лакше, морали смо ићи преко Посавине локалним путевима, што је знатно спорије.

Тако смо ми кренули у суботу изјутра из Београда једним аутомобилом преко Срема до Бијељине и Брчког... а онда путем преко Требаве кренусмо у потрагу за манастриом Дуга Њива.

Пут свакако јесте потежак, тим прије што је тај дио Требаве задња рупа на свирали свих политичара од 2000. године на овамо. Путеви су јако лоши и морали смо споро да возимо. Још горе од тога што мјештани нису знали да нам објасне гдје се тачно налази наш циљ.

Ипак, успјевамо наћи и нико срећнији од нас није био када смо угледали на врху цркве православни крст. Излазимо из аутомобила и улазимо у порту манастира који је још увјек у изградњи. Нисмо никог вијдели да ту постоји, па се запутисмо у Требавску Лазарицу, црвку посвећену Св. Кнезу Лазару.

Зачудило ме што су врата откључана, као да је неко знао да ћемо доћи у посјету.

Поред прелијепих икона видјесмо и мошти свештеномученика Саве Божића. На споменику испред цркве имали смо прилике видјети и споменик припадницима Требавског корпуса ЈВуО, којима је Саво Божић и командовао током Другог свјетског рата. Комунистички приваци су га убили 1. маја 1945. године код Теслића. Усликасмо пар сличица да имамо за успомену и кренусмо даље. Сада смо већ схватили да се магистралним путем може доћи до Добоја.

У Добоју смо прво морали нешто да презалогајимо, јер сам ја први био гладан, а и моји саборци још више.

Паркирасмо ауто код КПД уз неки парк, па ту поред зграде Полиције видесмо и двије спомен плоче погинулим јунацима из Отаџбинског рата са простора добојске општине.

Наиђосмо после мало муке и до Миленијума, а ја како добих интернет везу позовем моју сарадницу Лидију Жарић. Она дође брзо пошто релативно близу живи, па смо се мало издиванили док су моји саборци уживали у ђаконијама требавских роштиљ мајстора. Причала је Лидија и о перипетијама везано за подизање споменика Гостићу 2014. године.

Таман док смо јели кренусмо ми полако до нове цркве Пресвете Богородице у Југ Богдановој улици, гдје се налази и споменик Споменку Гостићу, једном од најмлађих припадника ВРС. Уђосмо у кућу Божју, гдје се врше фрескописи на зидовима. Напољу код споменика усликасмо пар сличица и морасмо кренути даље. Лидија нам показа пут за излазак из града и нас путеви одведоше пут Бањалуке.

Ово је био само почетак наших акција у долини ријеке Босне, а ако Бог да здравља и среће могли би већ од септембра наставити то друговање са конкретнијим посјетама као што је марш Стазама егзодуса, што ове године пада у петак 10. септембра.

 

Милан Чучковић
11.02.2021.





Посећено је: 1859  пута
Број гласова: 11
Просек: 3.66
Оцените нам овај чланак:






PLANINA OZREN   PLANINA TREBAVA   KORIDOR ZIVOTA   MANASTIR DUGA NJIVA   SPOMENKO GOSTIC   DOLINA BOSNE   GRAD DOBOJ  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са 100. годишњице Добојског логора у Храму Светог Саве 17.6.2017