Помаже Бог браћо и сестре широм Србадије!

Ево да се похвалимо са нашим IV сабором поетских витезова “Востани Сербије”. Пријављивање је трајало од 14. јануара до 20. фебруара 2024. љета Господњег. Учествовало је 45 пјесника, а пријављено је 199 пјесама.

Минимум је било три пјесме да би пријава била важећа, а максимум седам пјесама, односно једна највише по категорији.

Жири је био сачињен од пет чланова:

•  Невена Милосављевић, књижевница из Звечана и члан СКЗ.
•  Петар Мишић, поручник и херој одбране од НАТО агресије.
•  Даница Црногорчевић, вокални солиста и извођач етно и духовне музике.
•  Милица Досковић, оперска дива и вокални солиста СНП у Новом Саду.
• Сташа Митић, црквени појац у Нишу и извођач етно пјесама.

Невена	Петар	Сташа	Милица	Даница

Пјесме су пријављиване по категоријама и тако су и оцјењиване. Приликом оцјењивања жири је награђивао пјесму, а не пјесника, тачније нису чланови жирија могли да виде име пјесника, нити било који други податак сем наслова и стихова.

ДУХОВНЕ ПЈЕСМЕ (34 пјесме)

1. мјесто:  "Опрости ми Боже" - Александар Деспотовић
2. мјесто: "Светом Василију Острошком" - Милан Ћурчић
                "Благи јарам" - Димитрије Анђелић
3. мјесто: "Неимар" -  Александар Мрдак
                "Ђедова војска" -  Жарко Бојић     

ПОРОДИЧНЕ ПЈЕСМЕ (26 пјесма)

1. мјесто: "Чукунбаби Љубици" - Александра Јаничић
2. мјесто: "Не брини оче" - Милица Јефтић
                "Кад душа снива" - Славојка Кокић Бубић
3. мјесто: "Увеле наде" - Љиљана Терентић
               "Породица је све" - Марко Маринковић
               "Тетки Стани" - Слава Станојевић

РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ (29 пјесама)

1. мјесто: "Републици Српској" - Александар Деспотовић
2. мјесто: "Србин Косац - Богоносац" - Љубомир Бошковић
3. мјесто: "Сачувајмо српске гусле" - Милан Ћурчић

ЈУНАЧКЕ ПЈЕСМЕ (24 пјесме)

1. мјесто: "Стотину и осам" - Иван Теофиловић
2. мјесто: "Станоју Главашу" - Димитрије Анђелић
3. мјесто: "Ка Небеском Царству Србин увек ходи" - Љиљана Терентић
               "Обилић Милош и Свети Зосим" - Милан Ћурчић

МУЧЕНИЧКЕ ПЈЕСМЕ (26 пјесама)

1. мјесто: "Смрт митрополита Јоаникија" - Жарко Бојић
2. мјесто: "Страдалници клетву шаљу" - Љиљана Терентић
               "Ране јуначке" - Иван Теофиловић
3. мјесто: "Воз 393" - Раденко Кузмановић

ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ (31 пјесама)

1. мјесто: "Љубав за цео живот" - Димитрије Анђелић
2. мјесто: "Једно" - Александар Деспотовић
3. мјесто: "У мислима" - Славојка Кокић Бубић

ЗАВИЧАЈНЕ ПЈЕСМЕ (29 пјесама)

1. мјесто: "Празно српско село" - Мирослав Величковић
2. мјесто: "Пљева Немањина" - Милан Бајчета
3. мјесто: "Поломска идила" - Димитрије Анђелић
               "Стари бунар" - Биљана Васић

Одлуком организатора побједник овогодишњег сабора је Александар Деспотовић из Зворника, који је добио укупно три медаље, односно двије златне и једну сребрну медаљу.

Александар Деспотовић

Захваљујемо се свим учесницима нашег четвртог сабора, а исто тако и члановима жирија који су одвојили своје вријеме да оцијене оволики број пјесама.

Додјела награда, за освојена прва три мјеста биће у суботу 23. марта од 13:00 сати у београдском Гавриловском Храму (Хумска улица бр. 26).

Овим путем позивамо све оне који су у прилици да дођу тог дана да продиванимо коју и да се дружимо мало у порти храма.

ОПРОСТИ МИ БОЖЕ

Потражићу још сад оно мало неба,
Без дуге и звезда, само мира да је.
Оаза за душу, што јој песми треба.
Кандилима стиха љубави да сјаје.

Све земље што имам понећу у оку.
Колко да ме сети на тежачку муку,
Па са њоме Дрином мисао дубоку
Узнети за душом ко тропрста руку.

Себе ми не нуди, сам ћу овог пута.
Имам што шта рећи у испиту свом,
Да ми душа сама по небу не лута,
Рећи ће ти анђели који је мој дом.

Најтеже ће бити све грехе понети,
Јер смираја нема до без покајања.
Сваки ми је тежак, како да полети,
Дух мој миран да се и буди и сања

Господу у милост нека Он ми суди.
Још само у Њега опстала ми вера.
Доброту су давно сахранили људи.
Остала ми љубав и гутљај чемера.

Опрости ми Боже, кроз оба живота
И за добро праштај, за очи невиде.
У Твојој је истини премила чистота,
Искрене љубави, пута којим идем.

Александар Деспотовић из Зворника

СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ОСТРОШКОМ

У Острошке тврде стене
Ђе орлови сури вију
На поклонак људи иду
Светом оцу Василију

Чудотворцу српског рода
Са све четри стране свјета
Придолазе вјерни људи
Као центру Назарета

Свако своју муку носи
Да је Светом оцу каже
А пресвети Василије
Са милошћу и помаже

Ко му своје муке каже
С' тврдом вјером и са надом
Исцелење му донесе
Овај Светац с' дугом брадом

Велику је славу стеко
Због великих својих чуда
Те му људи разних вјера
Долазаху одасвуда

Слијепи су прогледали
Нијеми су говорили
Кад ћивоту Светитељском
Бјеху с' вјером приступили

Зато Богу нек је слава
Што нам 'ваког Свеца даде
Који својим молитвама
Од нас тјера муке, јаде

Нек' нас јоште много љета
Штити Њина света рука
Да уз Светог Василија
Мине свака наша мука! 

Милан Ћурчић из Краљева

БЛАГИ ЈАРАМ

Силан терет кад навали
На нејаке твоје плећи
И препреке кад притисну
Које сам не можеш прећи

Ти се сети да те Господ
Свемогући 'вако учи:
"Скини товар са рамена
Реци мени шта те мучи"

Имај Богопоуздања
Јер без њега ништ' не бива
Нека вера твоја буде
Вера света, вера жива

Пусти уздах нек из твојих
Уморних се оте груди
"Боже свети, помилуј ме
За утехом душа жуди"

Димитрије Анђелић из Сурчина

НЕИМАР

Из пепела вазнесе посрнулу вјеру,
крстови ницаше по пропланицима,
вођен жељом да сагради Гору,
Морачом ходаше у опанцима.

Камен је сваки, бачен на њега,
у темељ цркве уградио,
ко га је каменом, он му је хљебом
и сабрањем у Богу, узвратио!

На светој земљи, чувар Пећког трона,
са два вода војске у њему,
сакупљао кости и држао опело,
молећи Бога да им опрости!

Бог га намјери за живот вјечни,
па даде искушења земаљска,
ко ходи за њим и чува вјеру
дарова му насеља рајска!

Литијом светом спасење нам проси
и тамјаном кријепи пресухле душе,
чувар Горе,  што Атосу сличи
и за кога на небу чуше!

Александар Мрдак из Мојковца

ЂЕДОВА ВОЈСКА

Христова војска за Ђедом креће,
носе иконе, крст и свијеће!
Јоаникије, раме уз раме
са Ђедом стоји, насупрот таме.

Са Њима воде свете литије
Атанасије и Димитрије!
Методије се с Њима мољаше,
а сви су они владике наше!

За Њима часни, кренули оци,
и часне сестре у тој су војсци!
Устао народ,  васкрсла  нада,
за Ђедом иде, триста хиљада!

Прекрсти Ђедо скуп молитвени,
„Помози Боже,  а благо мени!
Браћо и сестре, часни народе,
без братске слоге нема слободе!

Онај што крену с Богом да рати
поражен биће, то мора знати!
Нек чују они што Цркву гоне
њихова лађа полако тоне!“

Дрхте силници и отимачи,
јасно је свима, Ђедо је јачи!
Силници дрхте, нервоза влада
брзо ће доћи до њиног пада!

А Ђедо  тада доказа многом
да није лако ратоват'  с Богом!
Свијет се чуди, откуд му снага
с крстом у руци порази врага!

Порази врага, цркве заштити,
гдје ће се Срби Богу молити!
Ми смо поносни на нашег Ђеда
који нас с неба спокојно гледа!

Жарко Бојић из Подгорице

ЧУКУНБАБИ ЉУБИЦИ

Седела је мирно под прозором старим
Гледајућ низ сокак маленога села
Бринула о деци, чувала их снажно
По три дана прође она не би јела 

Радила је тешко рад свога потомства,
За чинију брашна у надници била
Да не виде деца, како мајка плаче
На дну свога срца, сузе своје крила

Мислила о деци, о стоци и земљи
Мислила о мужу, о оцу и брату
Да л' су негде гладни тамо у туђини
У великом овом крвавоме рату

Само да су живи молила се Богу
Одржала свећу, славила је славу,
Учила је децу нашем Православљу
Славећ Васкрс, Божић и Светога Саву

Вести јој из рата никад нису дошле
Отац јунак деци, ко зна где је пао
А године многе и тешке су прошле,
Свој је живот храбри, отаџбини дао.

Александра Јаничић из Требиња

НЕ БРИНИ ОЧЕ

Родитељу мој, џердану од злата,
памтим једну кућу и стара врата,
памтим сваки грумен земље моје
где си начинио прве кораке своје.

Памтим добро један извор воде хладне
где утолих жеђ и срцу откуцаје гладне;
гладна бејах Виторога, његове висине
и Јањских отока и у њима те милине.

Гладна бејах ђедовога родног села,
под дрветом хлада и јагњади бела,
па и оне пчеле на мирисном цвету,
призора завичаја најлепшег на свету.

Рекох себи, па и теби сада,
јер ми тамо станују љубав, вера и нада,
не заборавља се извор са ког си воду пио
јер си тамо где је корен срце оставио.

Када не могу ногом, песмом ћу му прићи,
на крилима моје песме поздрав ће стићи,
послаћу је да завичају моме јавља
не заборавља се место где срце се опоравља.

Корак мој памти једна стара капија,
запаљена свећа у храму Светог Прокопија.
Теби упућеним речима дела моја сведоче,
буди спокојан и не брини, оче.

Милица Јефтић из Руме

КАД ДУША СНИВА

Од врата мога срца изгубих кључе,
па задрхтих као лахор када дува
и покида вео што сјећање чува,
па стопи се данас са оним од јуче.

Свака мис’о, драги оче, теби хрли,
врати наше дане кад си крај Марице
саградио дом, гнијездо сањалице
што га бљесак распупалог сунца грли.

Ал’ у даљ св’јета одведе те ока жар,
па ми очи затамнио душе кошмар
док сваког дана грлих родне облутке,
ослушкивах шум вјетра што ти глас скрива,
у мени грч и хук, а ти оде ћутке,
па сваки наш изгубљен час душа снива.

Славојка Кокић Бубић из Теслића

УВЕЛЕ НАДЕ

Пред иконом светом клечи тужна жена,
исповеда грехе, прича своје жеље,
од лепоте давне оста само сена,
не сећа се више шта беше весеље.
Од суза јој горких направи се река
искидана болом децу залуд чека.

У осами тешкој лоше дане слути,
када склопи очи своја чеда снива,
тешки су јој срцу самотни минути,
ко да судба само од ње лепо скрива.
Видела је сина пре три хладне зиме
у ноћима тешким дозива му име.

Сећање на ћерку не да мајци мира,
у сновима увек мезимицу тражи,
а сећање свако болну душу дира,
увеле су наде, ништа је не снажи.
Да доживи радост више неће моћи,
када склопи очи можда ће јој доћи.

Љиљана Терентић из Смедерева

ПОРОДИЦА ЈЕ СВЕ

Породица то је црква,
заједништво дома свога,
родитељи с децом својом,
дар љубави доброг Бога.

Породица то је тајна,
љубави и поверења,
деца плод су рода тога,
Божија су то створења.

Породица то је вера,
и брига за укућане,
безусловна љубав света,
што не може да престане.

Породица то је корен,
што за земљу чврсто држи,
без ње страшно зна да боли,
у дну душе све до сржи.

Породица то је стабло,
а деца су њене гране,
цео живот нама чини,
што у срцу нашем стане.

Марко Маринковић из Гњилана

ТЕТКИ СТАНИ

Пашњацима сочним још Пераву водиш,
Видим ситна леђа благо повијена,
Под руком преслица, док одлучно ходиш,
Сиједа ти коса шалом завијена.

Избораном руком потапшеш јој плећа,
Кô с најближим родом причу водиш с њом,
Чим зелена трава поникне с прољећа,
Шумски су пашњаци вама двјема дом.

А кад плане небо љетном жегом жарком
У цик зоре журно кроз букове шуме,
С Перавом похиташ ти журним кораком
Твој поглед и ријечи, она разумије.

Из платнене торбе погача мирише,
И мирис се шири низ сунчана брда.
Дебели се трбух на Перави њише,
Под ројем мува док реп бијели мрда.

А када под сунцем издужи се сјена
Топло млијеко, нама, помужено, носиш,
У штали уз јасле пуне златног сијена
Ти најдражу своју Пераву оставиш.

Слава Станојевић из Теслића

РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Ово куд ја ступам, то је моја груда,
Завет под сенима небом оличених.
Херојске крви за крст часни свуда,
Најбољих синова у утроби њених.

Овај грумен земље у души почива,
Храњен љубави оног што је твори.
Свељуба и вечна, искрена и жива,
Луча неугасла, куд светли ту гори.

Јуначки тићи под крстом заклети,
Ничите колевке, гробови нек ћуте.
Грудма ће млеком живот оживети
И мајка ће децу привити уз скуте.

И име ће Српске и сви њени пути
Сунцем обасјани трагом освећени.
Песмом свију грла до неба почути
И сви биће једно, и сви биће њени.

И мржњу ће сваку милост да убије
У вери настала благослов је води.
И песник је пева и песмом бој бије,
Републици Српској, мајци и слободи.

Александар Деспотовић из Зворника

СРБИН КОСАЦ - БОГОНОСАЦ

Славан ти помен, кротки берачу,
Над њивом Божјом, мудри сејачу,
Што си међ' претке, саздао први,
Међ' звездама дом, од зноја и крви,

Ал' наопак симбол, паклене ћуди,
Празнима шапну: ''Ви сте надљуди,
Сила изнутра је лаж, не постоји,
Нек сија звезда у крвавој боји!''
 
Тужне хиљаде што лармаше смело,
''Чекић и срп свима храниће тело...'',
Под земљом плачу, у болу и муци,
Урличу кано изгладнели вуци.

Да ли је мало, ал' спасти их може,
Две речи с прозбом - ''Помози Боже!'',
Јер искреној свећи, када запламти,
Труд није залуд, вечност је памти,

Господ кад скрати да заблуда траје,
Секући главу те адске аждаје,
Казном остави изданку овом,
Да децу рађамо, под другим кровом,

Само још ђедови сећају младе,
Гдје су корјени, а ђе ливаде,
Које предуго прекрива трава,
И чекају косца, Србина права,

Да огњем спали поделе наше,
К'о што нам преци са кукољом знаше,
Па да узрасте класје најбоље,
Да роди свако у Србина поље.

Треба нам мало да никне клица,
Ако сви сложно и веселог лица,
Из ове песме пожњемо завет:
''Српска ће њива нахранити свет!''

Љубомир Бошковић из Бечмена

САЧУВАЈМО СРПСКЕ ГУСЛЕ

Вјековима уз гусле је
Пјева србин о слободи
И мени се ноћас ево
Да запјевам жеља роди

Слушао сам ко дијете
Кад запјева мој ђед мио
Срце би ми заиграло
Кад би ђедо загудио

Радово се свакој пјесми
Свакој рјечи сваком слову
А највише кад запјева
О јунаштву и Косову

Кад помене Југ Богдана
Са Косовских девет рана
И Лазара светог кнеза
Што за небо главу свеза

И Милоша Обилића
Симболника Српског бића
С два његова јоргована
Косанчића и Милана

И сокола Страхињ' бана
Старог Косовца Јована
И старога Вујадина
Кад сјетује оба сина

И о мајци Јевросими
Када Марка сина прими
Па га куми и преклиње:
,,Не гријеши душу сине!”

И Његоша Ловћенскога
Ком се цјело српство диви
,,Имао се рашта родит
Јер довијек такав живи”

И још многе великане
Витезове и јунаке
Опјеваше наше гусле
Уз две струне, коњске длаке

Два дрвета од јавора
Сачуваше наше име
Докле Србин зна за гусле
За нас неће бити зиме

Гусле јесу српско благо
Сакупљано од давнина
Српске гусле јесу српска
Историја и истина

Српске гусле јесу српске
Ко год зато знао није
Српске биће док је Срба
Црне Горе и Србије

И због тога док постојим
Запјеваћу на сав глас:
Сачувајмо српске гусле
Као што су оне нас!

Милан Ћурчић из Краљева

СТОТИНУ И ОСАМ

Опет се Кошаре венцима ките
Од цвећа планинског из горе крваве
Не вештачким благом богате свите
Већ смртним, жалосним, што виле оставе 

И опет лед камен окива
Као ономад граничне кланце
Поново србство јунаке дозива
Да с нејачи нове покида ланце 

Ал' поглед мутан, препун безнађа
Ко ће у битку нову да крене
Горе од метка стрепња погађа,
Имаш ли храброст бити уз мене? 

Не можеш постати прави херој
Кад подршку једино речима дајеш
Зато се у празно величати немој
Делима ћеш једино вечно да трајеш 

Нека ти Лазар пример буде
Обилићи духовна водиља твоја
Да сутра часно станеш међ' људе
И кажеш имам и ја страдања моја! 

Не предај земљу Срба напаћених
Стотину и осам хумки те заклиње
И хиљаде других, борбом осакаћених
Отерај с Косова безбожно звериње
Оста пуста караула ломна
Ој Кошаре рано непреболна...

Иван Теофиловић из Врчина

СТАНОЈУ ГЛАВАШУ

Димитрије Анђелић из Сурчина

КА НЕБЕСКОМ ЦАРСТВУ СРБИН УВЕК ХОДИ

За слободу златну животе су дали
прадедови наши племените крви,
слобода је скупа одувек су знали,
ратове ни једне не почеше први.

Бранили су земљу до последњег даха,
гониле су Турке храбре чете наше,
јунаци су српски без мане и страха
у Балканском рату протерали паше.

Српско срце никад не имаде страха,
мењала је стару увек борба нова,
љубав према земљи узела је маха,
па слобода дође чак до Куманова.

И Бугаре клете Брегалница памти,
постадоше Срби сила на Балкану,
љубав према земљи кад у души пламти
све вековне жеље тад' у срце стану.

Оставише кости на бојноме пољу,
не видеше многи мајкe ни огњишта,
чекаше их залуд са хлебом и сољу,
не причаше деци приче са бојишта.

Сваки јунак поста део славног епа,
уз војводе српске сви су храбро стали,
један од њих беше Степановић Степа,
за војводу славног сви живот би дали.

И војвода Путник пуц'о је из рова,
бојишта му беху огњиште и кућа,
јуришала са њим војска српског кова,
ледиле им душе албанска беспућа.

И Бојовић Петра историја слави,
завршну је битку водио на Церу,
на Солунском фронту трагове остави,
борећи се храбро за част и за веру.

И војвода Мишић јунак страшног рата,
сведок смрти, патње, ужаса и крви,
кад је мука тешка куцала на врата
у јурише многе кретао је први.

Гинули су Срби без ропца, без гласа,
сви страдали ко да још бојиштем ходе,
Крф им тада беше и острво спаса,
Кајмакчалан свима “Капија слободе”.

И незнаном гробу увек се поклони,
можда баш ту леже предака ти кости,
нек' у миру вечном почивају они,
вечна слава свима, Бог им душу прости!

Моли Бога да те труба не позове,
„Марш на Дрину“ и сад далеко се чује,
ако претке своје угледаш кроз снове
чућеш песму стару што још одјекује:

„До последњег даха, са вером у Бога,
ка Небеском Царству Србин увек ходи,
бранићемо земљу, сестру, брата свога,
краљ нас Петар стари у победе води!“.

Љиљана Терентић из Смедерева

ОБИЛИЋ МИЛОШ И СВЕТИ ЗОСИМ

Гором језди Милош Обилићу
Велик витез и царски племићу
Гором језди на своме Ждралину
У неђељу да лови ловину.

А Ждралин му говораше вако
Господаре слутим наопако
Јер сам синоћ чудан сан уснио
Да си овом гором пролазио

Згазио си змију отровницу
И она те закла за десницу
То ти добро неће бит никако
Него хајмо ка двору полако

Ела мене послушај Милоше
Па се неће десит ништа лоше
А Милош му одговарат стаде
Зашто ми се Ждралине препаде

То си само чудан сан уснио
Сан уснио он те преварио 
Но се не бој докле ти је мене
Неће ништа по лошем да крене

Па пођоше куд су наумили
Не бил ишта данас уловили
Језде гором скоро четврт дана
Ал звијери нема на нишана

Докле бјеше у једноме трену
Нешто шушну за грану зелену
Милош мисли друго бит не море
То је звијер из зелене горе 

Па с рамена скиде лук и стрелу
A не слути грозноме злоделу
Па одапе стријелу за грање
И зачу се грозно лелекање

Пишти нешто као гуја љута
Није међед а није кошута
Није јелен нит је горски вуче
Па се Милош са Ждралина свуче 

Да увиди што је устрелио
Но је од стра' цио побелио
Коса му се подиже од страха
Кад угледа Зосима монаха 

Како рањен лежи у сред горе
Крваве му монашке одоре
Стријела га у груди пробила
Таква му је црна судба била

Скочи Милош па му говораше 
Опрости ми незнани монаше
Што ја тебе тревих нехотице
Па му ладном водом кваси лице

Муке блажи, и овако збори
У близини јесу моји двори
Ја ћу тебе тамо понијети
Нећеш мени ође умријети 

Видари ће дворски да те лече 
На шта Зосим само двије рече
Ту мани ме и да умрем пусти
То изусти па душу испусти.

Милан Ћурчић из Краљева

СМРТ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА

Жарко Бојић из Подгорице

СТРАДАЛНИЦИ КЛЕТВУ ШАЉУ

Застаните на тренутак сви џелати и злочинци!
Да ли неко срца има ил' сте увек узрок зала, 
чујете ли вапај мајки, да л' вас дирну дечји крици,
да вас куну сви страдали, свака клетва биће мала!     

Ви не знате шта то значи бити чојства часно дело,
на злодела ваша увек сећање ће бити живо,
побили сте младо, старо, закукало свако село,
ко да вас је црни ђаво проклетствима надарив'о.   

Од земљице родне, плодне направисте губилишта,
чак ни птиче не остаде испод лед'ног трошног крова,
зеленкада изникнуће посред овог гробилишта,
као што је божур ниц'о из костију прадедова.

Ни у једном од логора преживети нико неће,
јунаци сте над старцима, малом децом и женама,
страдају нам домаћини, коло смрти већ се креће,
кукавице Срби нису, вера нам је души храна.

Нечастиви својим гневом ваша срца злобом двори,
а слобода што ће стићи животима сад' се плаћа,
аветињска душа ваша нек' у паклу страшном гори,
док ће Срби страдалници бити вечно сложна браћа.

Овериће завет вечни крвца наша измешана,
па сећање на све пале никад' неће да избледи,
огњиште ће можда ваше затрти се једног дана,
запитај се душманине шта потомству твоме следи.

У венама српским гори од вајкада ватра жива,
свака стопа земље наше крвљу врелом окупана,
од костију прадедова свака нам је плодна њива,
од рођења душа српска Драгом Богу је предана.

Нерођена српска младост у неповрат тихо тоне,
а и ове тек рођене надлећу сад црне вране,
ништа теже кад злочинци недужне до смрти гоне,
кад туђинци непозвани церићима ломе гране.

Над нејаким пленом увек хијене се страшне здруже,
после ових свих злочина не имали никад мира,
зар вам није жао Воје, Станије и мале Руже,
малог Србе и Загорке, Цветка, Гоце, Станимира?

Погледајте Вити очи небеским му сјајем горе,
Љубомира Вера грли, а Јагоду Стана теши,
поштедите сву ту децу, чекају их лепше зоре,
не дирајте ни Живану безазлено што се смеши.

Покосисте ви све српско крвава је ваша жетва,
по сто душа од рафала нестаје у једном даху,
пробиће вас посред срца праведника ових клетва,
као што је Свети Ђорђе копљем проб'о злу аждаху.

Послушајте о, душмани шта вам храбри Срби веле,
зацвилеће душе ваше кад вас Господ све позове,
погледајте мртву децу, у пупољку руже свеле,
пропале су наде њима, покидасте свима снове.

Питају се и небеса да ли неко срца има,
са чемером и пелином нечастиви све вас гости,
страдалници клетву шаљу само својим душманима,
пакао вас скори чека, ми идемо ка вечности!

Љиљана Терентић из Смедерева

РАНЕ ЈУНАЧКЕ

Предвечерје тихо, без таласа море
Барке мирно клизе подно пристаништа
Пристајаше тако све до грчке зоре
Не видеше сунце све до јутра ништа 
 
А кад дан забеле јао србских јада!
Сва паклена мука на видело бљесну
Видеше небеса како Србин страда
Сав покољ и сабласт и страву телесну 
 
Са палуба немо ратници слазише
Тек покоји болни уздах се зачује
С опрезом на туђу земљу загазише
Да су живи ко да нико не верује 
 
Колоне костура и живих мртваца
Виси са њих нешто што беху одела
Хорда сакаћена, младих и стараца
Да л' да лечиш ране ил' певаш опела... 
 
О под бродски шупљи звоне ноге тупо
Каишима кожним за бут повезане
Од дрвета штаке, издељане грубо
Гудура албанска зададе им ране 
 
Повези на оку скривају празнину
Шрапнели свој данак у крви узеше
Оним једним здравим гледаше пучину
Где тонуше мрци, небу се узнеше 
 
Завидеше живи мртвим јунацима
Њих више не боли страдање и јад
А шта оста сада живим ратницима
Болнија им туга нег' што беше глад 
 
Ал' највећа рана није им на телу
Душа оста тамо где су њиве родне
У вароши србској, у свом родном селу
На питомој земљи уз воћњаке плодне 
 
Родољубље зове на повратак њихов
Одјекују завет арнаутски кланци 
Да наново Србин залегне у ров
Опет исти људи, опет исти чамци... 
 
Плашиш се за децу, признај домаћине
За пород без јаких, сви храбри страдаше
Шта нам велиш мудри Чича Милутине
Је ли вредно било да се 'нако гине? 
 
Ко сабласт се зебња изнад Крфа вије
А Милутин јединим оком напред гледа
Зна да опет мора бој наш да се бије
Спрема трубу, пушку, и Србију не да!

Иван Теофиловић из Врчина

ВОЗ 393

Никад се раније сретали нисмо
до другог дана Васкрса мога
мој воз је полако ишао Прешеву
ти у кабини млазњака свога.
 
Дош'о си са другог континента
да глумиш светског полицајца
данас кад мој род православни
за Васкрс куца фарбана јајца.
 
У нашем купеу било је лепо,
тета Аница и супруг јој Иван
и ја и мама,  још неки људи
био је с нама и учитељ Живан.
 
Кондуктер уђе: Христос воскресе,
како је мали, хоћеш бомбону?
Баш тог тренутка ти са нас вребао
у свом свемоћном авиону.
 
Мама је рекла: Пола је дван'ест,
сад ће још мало станица Џеп,
одатле нема много до Врања,
видећеш како је тај градић леп.
 
И док лагано воз клизи пругом,
није јапански, не зна да лети,
гледаш кроз нишан прилику вребаш
најцрња звери на целој планети.
 
Не, није мене болело ништа
вид'о сам бљесак и онда таму
једино што ме плашило тада
што нигде, нигде не видим маму.
 
Поново бљесак, ја сам већ мртав,
из другог вагона у небо лете
к'о за рођендан када је тата
пуц´о у вис папирне конфете.
 
Одлетео си и баш те брига,
сада си херој у овом рату,
убијаш невине људе и децу
и зарађујеш крваву плату.
 
Да ли ћеш некада истину рећи
истину која заболи скроз
да ниси херој него убица
који је убио путнички воз?
 
Ја сам на небу нашао маму
ал´ ми не нађоше малено тело
од њега остаде прашина само
изгорело је у трену цело.
 
Учинио си ме тада бесмртним,
за тебе више ја немам риме,
а тога дана и ти си умро,
човек у теби и људско име.

Раденко Кузмановић из Београда

ЉУБАВ ЗА ЦЕО ЖИВОТ

У маленом шору, заједно су расли
Играли ко деца, од јутра до мрака
Симпатије беху, ал' кад су порасли
Љубав из детињства, доведе до брака

Од тад су кроз живот дисали ко једно
Изродили децу, на пут их извели
Радост су и тугу делили заједно
И дубоку старост , скупа доживели

Кажу што је лепо, то и кратко траје
И њима по века, као вихор прође
У старости сетне троше уздисаје
Час земног растанка , нежељен им дође

Једног зимског јутра, са постеље меке
Уздиже се Лаза, ал' не и Милица
Док потиштен гледа... на старе душеке
Врела суза кану, са старчевог лица

Са болом у срцу, без вољене своје
Три наредна дана, као вечност дуга
Сећања навиру, успомене роје
Даноноћно мисли, на животног друга 

Четвртога дана од растанка с драгом 
Са постеље меке, старац се не диже
Већ са својом крхком растави се снагом
Последњи тренутак чика Лазу стиже

Сад банатска земља, тела им прекрива
Над ракама свежим мирисне су руже 
Док пролећна роса, цветове залива
Над њиховим гробом , две грлице круже

Димитрије Анђелић из Сурчина

ЈЕДНО

Свег што срцем имам љубави потећи,
Руку испружених док загрљај  ћути,
Душа ће ти моја из сазвежђа рећи:
Колико те жели, праскозорјем слути.
 
Из оазе мирисне процветалих зора,
Грудима набреклим рађањем живота,
Јавићеш се светлом, мајком непокора,
Сва у белом, чиста, божанска лепота.
 
Засенићеш сјајем лица, ореоле лажи
Очима ћеш живим мила, љубав осванути
И руку ће твоју све људско да тражи,
Ти нећеш их видети и нећеш их чути.
 
Кад раскршћу будеш ти крени високо,
Да се чежњом облак у душек претвори.
Сведоком љубави да нам буде соко.
Небо да истином с нама проговори.
 
Најлепше ћу стихе поклонити  зори,
Када нам се срца нађу у истој одори.
Помилован руком од светлости твоје.

Сунцем  ће се образи у нама умити,
Да ништа од љубави не можемо скрити.
Сада кад смо једно, а били смо двоје.

Александар Деспотовић из Зворника

У МИСЛИМА

Данас су ми мисли птице лакокриле,
ко у давне часе, ти се кући вратиш,
па нам загрљаји исткани од свиле
и руј-златорезом којим све (по)златиш.
 
У том трену зв’језде са модрих висина
трепераво, шутке, у очи нам стале,
ко вулкан у нама расла је милина
док текле су сузе налик на кристале.
 
И свака је суза наша испричанка,
о руменој зори, о плавети неба,
о тегобној патњи, студи због растанка,
о празном наручју кад ти неко треба,
 
о цвркуту птића у раном прољећу,
зову оних што их уче првом лету,
и с храном у кљуну  у гнијездо слијећу,
да подаре чар пој-лире свијету.
 
Сагледаше очи минуле нам дане,
незарасли рез кроз њих још се вуче,
ал’ у загрљају подносе се ране,
па мук оног данас брише крик од јуче.
 
Тргох се из мисли, а усне ми бриде
док дрхте ми руке, твојих руку жедне,
ал’ знам, твоје очи небеске ме виде,
у временском току, ми смо душе једне.

Славојка Кокић Бубић

ПРАЗНО СРПСКО СЕЛО

Сас кога да прозборим,
кој да ми шапне,
само слуза из око ће ми капне,
кд дрвени праг прерипим.
На сред собу старо асталче,
туј се некад јело до последње залче.

У ћош мрежу плетев пауци,
у моју душу јауци.
Седна на балкон,
снагу да поврнем,
па по село круг обрнем.
Ће видим некога по сокаци,
не губим веру,
видо само плакату на бандеру.

Давно умреја неки старац,
Празно српско село,
тежак ударац. На задругу, 
куде се продавала ракија у чоканче.
зарђаја катанац сас големо ланче.
Сељани поседали на клупицу малецку,
продавац на сви ги је даваја на рецку.

Тој време више неће се врне.
Стара школа, трули грађа,
ђак првак овде више се не рађа.
Нима буквара, нима читанке,
нима приредбе, нима игранке.

А сећам се,
пшеница се жњејала по њиве,
пекмез се правија од сливе.
А сд, њиве ко страништа запалене,
а труле воћке од ветар обалене.
Затекна празну цркву,
од жал суза да ти пође,
нема га Србин по причес да дође.
Коров и боцке, стојив неокошено,
селско гробље запустошено.
Само староседеоци туј легав,
зашто Срби из село бегав?

Не чу да лаје куче,
не видо бабу да шета унуче.
Нема га сељак, ракију да пече,
нема гос колач да сече.
Сви отиднали и никој се не врћа,
не видо момка девојку да згрћа.
Срце у груди, тужно чука,
нема гу ни буљина више да кука.
Нема га ни чобан,
стада да пасе , 
српска се села лагано гасе.

Немам разлог, да се радујем и да тапшем,
од лутање по село, само ће капшем.
Док све обиђо, мрак ме стигна,
од српско село и Бог руке дигна.
Зажедне, а бунари пресушили,
попија би воду две кофе, 
сас голему тугу написа ги овеј строфе.

Мирослав Величковић из Ослара

ПЉЕВЉА НЕМАЊИНА

У теби је сакривена тајна,
Тајна коју само Господ знаде.
У бескрају плаветнила сјајна
Векови те уписаше граде.
 
Поникао на артији Рима,
Печатиран трговачком стопом,
Прожет тајном која за циљ има,
Да Азију веже са Европом.
 
И би чудо Господњег знамења,
Свету твоја кад се каза слика,
Што осветли калдрмска камења,
И пре Трста, и пре  Дубровника.
 
Још брдима твојим одјекује,
Плам Немађин, кад се сакри у  те.
И даље се у тајности снује,
Од времена што у чуду ћуте.
 
Сведочанство видљивије сину
Међ брдима слово када твори,
Немањићка рука, уистину,
Кад Тројички Олтар проговори.
 
 У ту тајну уплетено све је,
Међу поља што пљева покрива.
Дубочица славна, тамо где је
Зором чудо одувек што бива.
 
Ни Љубишња тајну ти не знаде
Шта ти значиш Немањину роду.
Господ јер ти просветлење даде,
Светом Петком љубљену слободу.
 
Тајну што је веком сакривена,
Само звоно Тројице открива,
И сведочи кроз многа времена,
Православна Вера где је жива.
 
Тајну ову многи потврдише,
Живот кад се ради вере дава,
Кад страдање спасеније пише,
Међ`  првима Патријарх Варнава.
 
У томе је сакривена тајна,
Да рад части падају и главе.
А твоја је чувар-звезда сјајна
Штап и Рука Светитеља Саве.
 
Та светиња, тајанствено роде,
Кад се битка за слободу била,
Створи чудо крај Брезнице воде,
Братска војска кад се саставила.
 
Постојање наше ту почива,
Јер ми јесмо пљева Немањина.
Светосавски благослов где бива,
Да у Оцу велича и Сина.

Милан Бајчета из Београда

ПОЛОМСКА ИДИЛА

Док Дичина своје брзаке залама
И жуборно хита равнијем терену 
Шљивици се плаве Поломским странама
И дах пролазнику застаје у трену

А како и не би када поглед пружи 
Са питомог Рајца на четири стране 
Соко птица сива над Поломом кружи
Стада се оваца ливадама хране 

У даљини Рудник, Вујан и Јелица 
Драгачевски Овчар, духовна оаза
Стеновити Каблар, са прегршт литица
Сувобор са мноштвом планинарских стаза

Трактори се крећу дуж планинског села 
Домаћин га гони  до поља кромпира
А кући кад стигне, уморнога тела
Дохвати се фруле , лагано засвира

Честит Шумадинац, обрађује брда
Узорава стране и заравне плодне
На стотину страна, стиже којекуда
Бачве испуњава ракијом од родне 

Коју потом служи кад намерник сврати
За јуначко здравље уз чашицу пита
И уз љуту време са причама крати
Захваљује Богу за залихе жита 

А кад сунце зађе, мрак село надвије
Под звезданим небом да спокојно спава
Тек по која зверка што дању се крије
С' брегова се смело ноћу оглашава 

Димитрије Анђелић из Сурчина

СТАРИ БУНАР

Пре много лета, испод ораха,
заблист'о бунар насред села,
да спаја људе и векове
и да напаја стада бела.

Око бунара коло се вило,
све тајне немирних срца је знао.
Ту путник водом је душу крепио,
а момак девојци прстен је дао.

И мој је деда нашао срећу-
са тог бунара је најслађе пио.
Док му је пружала црвени крчаг,
тог лета баку је запросио.

Пролазиле су године тихо,
а крај бунара беше све тише.
Људи су с' надом некуда ишли,
селу се нису враћали више.

Вечери једне док снег је веј'о,
угасише ону последњу свећу,
напустише своје село старо,
кроз лавиринте да траже срећу.

На врху брега, заборављен, 
са гавранима бунар се дружи
и често јеца у самоћи, 
за пастирима уморним тужи.

Кроз тамно окно посматра звезде, 
крај њега дивље цвеће сања,
топлину очију девојачких, 
бунар не губи из сећања.

Биљана Васић из Пожаревца