На самом крају осамдесетих година 20. стољећа у источним дијеловима Босне, тачније регији Бир(а)ч почеле су да се прељевају тензије из Сарајева између Срба и муслимана. Заправо, братство и јединство, темељ на коме је сазидана тадашња друга југославенска држава је почео да пуца из дана у дан.

Лоша економска ситуација изњедрила је неријешене националне проблеме који су годинама под комунистичком диктатуром били гурани под тепих. Истовремено, у Европи је дошло до крупних политичко-стратешких промјена (срушен је Берлински зид, дошло је до уједињења двије њемачке државе...).

Како Петар Млађеновић наводи још у касну јесен 1989. године по брдима изнад Сребренице могла се чути пушчана ватра из аутоматског оружја и шенлучење. Муслимански екстремисти су сами себе храбрили и показивали Србима како се они не боје. Били су спремни за нови рат, односно да доврше посао очева и ђедова из Другог свјетског рата.

У претходном, највећем оружаном сукобу 1941-1945 су такође били спремни и као припадници ткз. Ханџар дивизије и ткз. Муслиманске Милиције када их је предводио злогласни Едхем Хаџиалић Ефендић. Служили су Анти Павелићу и правили незапамћене покоље цивила у Источној Босни… Заправо, у цијелој Независној Држави Хрватској муслимани су били “хрватско цвијеће” који су саучествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима.

Око 6.500 Срба је у ширем рејону Сребренице ликвидирано на најмонструозније начине. Национална, али и вјерска структура је радикално нарушена и Срби су изгубили релативну већину.

Деценијама касније, 1990. године уведен је вишепартијски систем у коме је талог људског друштва не само у БиХ, већ и осталим републикама СФРЈ испливао на површину дајући непримјерене и шовинистичке изјаве. Почело је да се шверцује оружје и већ наредне године су оформљене муслиманске паравојне формације (ткз. Зелене Беретке и ткз. Патриотска Лига), у свим крајевима гдје су имали већину. Већину тог “кадра” су попуњавали алкохоличари, коцкари, силеџије, убице, пробисвјети, ликови сиромашног социјалног статуса и сл.

Сам Алија Изетбеговић, као оснивач милитантне Странке Демократске Акције, касније и предсједник Предсједништва БиХ је био врло сумњивих моралних квалитета (у два наврата робијаш) и још мрачније прошлости. Он је око себе окупио сараднике попут: Ејупа Ганића, Хариса Силајџића, Алије Делимустафића… а примио је дезертере из ЈНА: Јована Дивјака, Сефера Халиловића, Стјепан Шибер и др. Све је то јасно указивало шта се спрема србском народу у БиХ.

У Сребреници је у рано прољеће 1992. године за команданта полицијске станице постављен Насер Орић, тада већ бивши припадник МУП Републике Србије, који је прошао специјалистичке курсеве… Покољи србског становништва су почели за већ за Ђурђевдан 1992. у Бљечави и Гниони… наставило се у Опарцима, Ратковићима, Лозничкој Ријеци и Руповом Брду…Најкрвавије је било у Кравици, Бјеловцу, Јежештици, Каменици…итд.

Мноштво села око Зворника, Братунца, Скелана, Милића су нестала са лица планете тј. претворена у згаришта. Заправо уништена или сравњена са земљом. Угашене су читаве породице, јер су побијени сви чланови фамилије.

Насер у Кравици 1993.

Србска војска у БиХ је покушавала да заштити нејач, али је међународна заједница била саучесник тог погрома и етничког чишћења, јер су Сребреницу, Горажде и Жепу прогласили заштићеном зоном УН, па тако ВРС није могла имати тешку артиљерију, а муслиманске снаге су могле да излазе из својих “енклава” у којима би се скривали након спроведених покоља над цивилима. Већина жртава је убијана хладим оружјем (ножеви, сјекире, жица, штангле, тестере...).

Више од 3.5 године хорде Насера Орића су без икаквих санкција жариле, палиле и клале по Источној Босни усмртивши преко 3.500 Срба, а десетине хиљада домова је спаљено или минирано.

Јула 1995. године Генералштаб ВРС је упркос свему наредио ослобађање Сребренице и Жепе и није заустављао своје јединице све док није јављено да су та мјеста слободна. Наравно, међународна заједница по диктату Лондона и Вашингтона је врло брзо почела са пласирањем приче о муслиманских “8.000 жртава”, што је прво надувана бројка, а друго, што је управо то требало да сакрије све ове раније покоље над Србима који су се дешавали годинама раније.

 *   *   *

Жртве породица погинулих и несталих већ тридесетак година нема ко да чује. Једни се праве да их до не занима, други веле да то треба заборавити, трећи причају о безусловном помирењу, четврти блејаче да су сви криви…итд.

Заправо, тачно се види колико се губи не само енергија, већ и драгоцјено вријеме. Свједоци нам одлазе у неповрат, а зликовци шетају слободно, јер су заштићени као бијели медвједи и још се смјешкају у лице жртвама.

Кажу да историју пише судска матемтатика, а ту смо толико слаби и танки, да тешко да ће нам унуци повјеровати да је нама учињен нови геноцид током деведесетих година. Зато што је број осуђених (чак и оптужених) Алијиних бојовника за злодјела над Србима толико мали, да више спада у статистичку грешку.

Данас је то главни адут у причама муслиманским лицемјерима и лажовима који не желе да виде крвнике у својим редовима. Штавише, они све то оправдавају… и још пријете новим покољима.

Баш зато, што су подрињски мученици заборављени и замрачени, отишао сам у суботу 2. јула 2022. Љета Господњег у Братунац. Позив као и сваке године добили смо од тета Радојке Филиповић, која је и сама преживјела пакао раних деведесетих година. Остала је без десетине рођака… и удовица.

Нажалост ради породичних обавеза знао сам да нећу стићи ни на свету архијерејску литургију у јутарњим сатима, односно полагање вијенаца на спомен обиљежје на гробљу. Ипак, није ме то поколебало, већ сам дошао као израз поштовања према жртвама, пошто смо на крају крајева на истом путу. Србске жртве не треба вредновати ни по времену страдања нити простора гдје су убијене.

Како сам кренуо ка гробљу тако ме људи почеше препознавати по надимку са друштвених мрежа. Када сам прошао капију гробља народ и свештенство је већ почело да одлази, пратећи патријарха Порфирија, а ја сам ипак остао да се поклоним сјенама мученика и упалим им свијећу. Почела је и киша…

Вратих се пјешице до главног трга. Ту сретох Зорана Вујића који ми је кратко правио друштво, а онда је отишао због породичних обавеза. Неким чудом померих се даље и онако се очешах о Цветка Ристића. Пружих му руку и назвах Бога… кажем ко сам и шта заправо хоћу да урадимо скупа. Мало касније видим да у првом реду сједишта поред њега сједи и Брано Вучетић. Када је завршио програм пођем до њега па сам му предложио исту акцију, да дођу у Београд како би снимили аутентично свједочанство о страдању, али и васкрсењу њих, односно њихове породице.

Програм ми се свидио, односно обраћање званичника. Лијепо је то звучало… али поред мене, док сам стајао са Зокијем била је нека група чудних ликова који су дошли ту да се добро забаве, иако вјерујем да су ипак морали знати да нису на њиви своје бабе. Долазила је дјевојка из редарске службе да их опомиње, али није то њима ништа значило. Наставили су као на вашару.

Говор тета Радојке ме одушеви као и увјек, јер повлачи паралелу тј. прави вертикалу страдања подрињских Срба 1914-1941-1992, зато сам тражио да ми то пошаље како би објавио на порталу ЗНС. Нека стоји тамо, нека свједочи и опомиње.

Свиди ми се то што наводи имена жртава, да не не бавимо само бројкама, јер Срби нису бројке.

Такође, душе жедно је звук гусала.

Међу окупљенима сретох и побратиме из Херцег Новог… оне што их сретосмо на Кајмакчалану ранијих година, прије пандемије Ковид-а, па су нам долазили на Колубарски марш, онај чувени на Варовници децембра 2019... У сали гдје је био ручак за госте сјео сам поред њих. Они нису ту никога знали, али касније нам се газда локала придружио. Чим је рекао презиме, мени се бркови почели смјешкати, јер сам схватио да смо са исте гране, лозе, како год…

Такође поздравих и начелника Општине Братунац, Срђана Ранкића, пуковника Милана Јоловића који је својевремено са својим “Вуковима са Дрине” ослобађао Сребреницу. Ника Кисића, оца од Игора, најмлађег јунака ВРС који је свој живот дао у сарајевском Илијашу. Оца Александра, који је више него редован посјетилац оваквих дешавања.

Што рече мој сарадник Предраг Вујновић, из Србске Спарте:
- “Није ствар у 20 или 50 евра колико се да за смјештај или ручак. Овјде се упозна доста сарадника и добије се шанса да се Србство учвршћује и гради на више колосјека…”.

И у праву је. На оваквим мјестима се видици (про)шире, а душа накупи елана за даљу борбу за истину, културу памћења и опстанак. Бар ја тако схватам.

Још ако Бог да па наредних година се подигне и освјешта Спомен храм у Братунцу, са уклесаним именима жртава, гдје ће нам бити крај…

Милан Чучковић
04.07.2022.