Певај Србијо земљо јунака
Певај Србијо земљо битака

 

Овако иду стихови једне познате националне песме која се врти на патриотским медијима већ деценијама, са разлогом.

Срби су одувек били ратници, али никад освајачи, конкистадори, колонијалисти и сл. Одувек смо се бранили на овој балканској ветрометини, од Турака, Шваба, Бугара, Арнаута... свих оних који су желели да отму нашу дедовину, или поробе наше сународнике.

Арнаутска племена су већ више од једног столећа активни у тој геноцидној мисији отимачине наше свете земље - Косова и Метохије, а убијање Срба је њихова древна дисциплина, која је некад била више заступљена, а некад мање, али никада није престајала.

Крајем 1990-их година Албанци на Космету су добили велику помоћ западних сила и уз помоћ матице Републике Албаније су силовитно насрнули на Србе на читавом простору Косова и Метохије, а највећи удари су били на граничним караулама, јер су граничари спречавали тај илегални шверц оружја из Албаније на Космет.

У току рата 1998-1999 који се водио за одбрану наше земље од агресије са југа, односно Албаније било је пуно јунака за пример, а међу њих спада и славна јединица тадашње Војске СР Југославије (Србије и Црне Горе) - 549. моторизована бригада из Призрена. Они су претрпели стравичне ударе и имали жестоке окршаје са албанским терористима ОВК и њиховим помагачима, углавном плаћеницима из НАТО земаља, али и регуларном Војском Републике Албаније на планини Паштрик, изнад Призрена.

Иако је та сила која је ударила на њих била и бројнија и технички опремљенија, никоме од војника 549. мтбр није било на памети да се повуче, јер су добро знали кога бране, ко је иза њихових леђа.

Била је Србија! Заправо србска нејач, коју није имао нико да брани сем њих. Свима је у глави била Лазарева клетва и Обилићев завет.

Иако је одлука највишег државног руководства из Београда 10. јуна 1999. године била у најмању руку чудна, потписујући несрећни Кумановски споразум, по коме се наша војска и полиција, па и администрација морају повући из наше јужне покрајине... Војска, поготово припадници Војске СРЈ који су били на граници са Албанијом нису се никако мирили са том одлуком, да после небројених жртава морају да напусте свету земљу и оставе кости својих ратних другова албанским терористима.

Деценије су прошле тако у окупацији и геноцидисању србског народа од стране Албанаца уз помоћ КФОР-а и ЕУЛЕКС-а, које се с' времена на време само појачавало, као на пример Мартовски погром из 2004. године.

Последњих година се о борбама и јунацима са Косова и Метохије, који су крваврили 1998-1999 све више прича... Добијају чак и мурале, а један од таквих мурала урађен је скоро у граду Нишу.

*    *   *

Објављено је на друштвеним мрежама да ће у Дому Војске Србије у Нишу бити одржана једна трибина о 549. мтбр, где ће говорити њени бивши припадници, као и генерали из тог времена. Наравно да ме то заинтересовало и да сам пожелела да дођем.

Могу рећи да сам пријатно изненађена одзивом с обзиром да је била пуна сала, осим припадника славне призренске 549. моторизоване бригаде Војске СР Југославије било је и доста младих људи.

Добродошлица организатора Младена Станковића је била достојанствена на нивоу задатка. Говор добродошлице генерала М. Симовића је као и увек надахнут и пун поука.

Генерал ВЈ Божидар Делић је спомињао како је тада Војска СР Југославије имала велики проблем са снабдевањем и да је често Општина Призрен излазила у сусрет, тако што је преко својих рачуна набављала све потребно. Генерал Делић је због тога могао бити кажњен, али је генерал Небојша Павковић успео да га спаси казне.

Закључак генерала Божидара Делића на овој трибини је био тај да је Европа умрла на Косову и Метохији 1999. године.

Поред тога на трибини су изнети и неки занимљиви подаци, о којима се мало зна, а то је да су припадници Војске СРЈ правили и преко 100 комада дневно макета тенкова и оклопних возила, па је код НАТО авијације стварало мишљење да су они нешто нама наудили, а уствари су "пуцали у празно". Била је то вешта варка на коју су се англо-саксонски паметњаковићи пецали као шарани.

Занимљиво је то што је генерал Симовић рекао да се ништа не дешава случајно, па ни то што смо дошли и присуствовали овој трибини, што ме је дирнуло јер и ја размишљам на тај начин.

Међу гостима који су се обратили присутнима био је и један руски добровољац Алберт Андиев, који је дошао да помогне свом братском народу и био спреман да погине ако треба. У Русији га зову "Србином", а код нас га зову "Рус".

За говорницом су били борци, од којих је један после рата хапшен и спроводен у Хашки трибунал, како би лажно сведочио против војних и полицијских официра... а нудили су му читаво богатство и нови идентитет, наравно није пристао.

Исповест, догађаји и ситуације које је прошла наша бригада те кобне 1998-1999 су ван свих људских могућности. И најмање је што можемо рећи ХВАЛА ВАМ НА ПОЖРТВОВАНОСТИ И ХЕРОЈСТВУ!

За мене главно питање је било како су преживели 24 напада из ваздушног простора? Бог их је чувао јер су и они срцем и душом бранили сваки педаљ наше отаџбине!

Могу поновити само ништа није изгубљено док се о овоме прича и док има генерација које ће то примати срцем и преносити будућим покољењима. Била ми је част присуствовати а овом приликом се и захваљујем Младену Станковићу на позиву!

Хвала и браво за идеју и организацију!

Сташа Митић
13.10.2018