Последњих пар годна полтронски медији у Србији и Балкану "Олују" називају војном акцијом или чак само операција?! Од када се то прогон 250.000 Срба Крајишника и убиство 2.000 Срба назива тако? Зашто је тешко ставити префикс испред "Олује" - злочиначка или геноцидна? Зашто се иза "Олује" не сме ставити погром? Ко то нас позива на праштање, када злочини нису учињено случајно?
Заправо, ту се још једна чињеница подваљује... Да је хрватска војска започела "Олују", а заправо није. Почела је НАТО авијација, гранатирањем репетитора око Книна 4. августа 1995. у 03:40 сати... Два сата касније хрватске снаге, њих 200.000 бојовника напада РС Крајину (Северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију)... коју брани једва 30.000 бораца СВК.
А уствари бројни официри СВК су данима раније добијали наређење о прекоманди у Бања Луку, Бијељину, Нови Сад, Београд, Шабац и др.
Наредног дана 5. августа 1995. стотине хиљада Срба Крајишника напушта свој завичај под изовором "евакуације"... крећу углавном на тракторима, аутима, камионима, приколицама... носе што могу да понесу. Колоне србских избеглица су пресечене на неколико места. У Двору на Уни хаос... радили су и ножеви. Укључиле су се и јединице Петог муслиманског корпуса Армије Босне и Херцеговине, да помогну хрватској војсци. мртвих на све стране.
Скоро цела Крајина се слила у Бања Луку 7. и 8. августа 1995. године. Шаљу их за Србију. Тамо опет када су дошли до Београда многи су послати на Косово и Метохију, где су били поново мета албанских терориста. Туго моја преголема...
Олуја је тако разбацала Крајишнике свуда по свету...
Деценије су тако прошле да се званични Београд увек муцаво оглашавао када дође 4. август. Тек 2015. године када је било 20. годишњица, почело се то обележавати 4. и 5. августа, али наравно са задњим намерама. Треба оном на врху пирамиде неки политички поен, па се прво ишло на Сремску Рачу... затим 2016. на северозапад Београда у насеље Бусије.
Ове године у Ветерник, крај Новог Сада. Од свега се прави нешто што подсећа на (полу)славље, а не на тугу и жалост. Још чудније су изјаве државника, које они говоре у Србији... јер када су у Загребу, Сребреници, Бриселу, Вашингтону, Лондону, Берлину, они другачије причају. Као да их је стид.
Зашто се државних врх Србије лицемерно у Новом Саду тачније Ветернику 4. августа 2017. бави жаљењем и туговањем, а истовремено у Врњачкој Бањи дозвољава музички фестивал забавне музике?! Ни у Републици Србској исто није много боље. Изгледа да је Дан жалости важан само у "јубиларним" годинама... А после нас позивају на неко јединство...
Наша три члана СРБС-а су дошла у Србију тада у колони прогнаних... али чак и без тога наша дужност је да као поштоваоци србских страдања и историје дођемо у цркву. Тамо се одаје пошта и изражава жаљење... не на стадиону, лединама и сл.
Иако су најавили велику врућину, ми смо дошли мало раније, око 10:20 сати. Понели смо и наш нови транспарент ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО где смо написали поред сваке свеће и имена градова из којих смо прогнани 1990-их година... а у средини је слика детета из крајишке колоне.
Поред тога и наши другари из Крајишке Омладине су донели свој транспарент где су написали ОЛУЈА НИЈЕ САМО НЕВРЈЕМЕ ВЕЋ ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ... стављене су у слике из тог августа 1995. године.
У 11.00 сати ушли смо у цркву, где су свештеници служили парастос и молебан за убијене, прогнане, спаљено и порушено. Свеће су се топиле од врућине, а црква је за дивно чудо била пристојно попуњена.
Поред нас били су присутни људи из Комесаријата за избегла и прогнана лица Републике Србије, као и разни трећеразредни политичари, жељни да их неко види да се осете битнима. Делило се нешто што подсећа на новине.
Било је и цвећа после парастоса, да се стави у ташмајданск парк на назови споменик за србске жртве 1991-2000 на подручију бивше Југославије. Ми смо отишли прво до Зида плача испред скупштине Србије, где су нас затекле сирене... али заставе нису биле спуштене на пола копља.
После одосмо и до Трга Слободе. Тамо смо раширили са омладинцима транспарент. Иако је на тргу било мало људи, нама то није било важно.
Зна се како се обележавају страдања... са парастосом и молебаном у цркви, a не на фудбалском стадиону са сендвичима и водом.
Милан Чучковић
5.8.2017.