О нашем јучерашњем путовању у Шабац на седми Церски марш може слободно да се напише књига и то на 250 страна, најмање.
Већ по традицији седми пут, удружење Церски марш организује ходочашће у славу јунака србске краљевске војске, који су пре 102 године победили моћну војску Аустро-Угарске монархије и тако заштитили свој народ од окупатора који је 12. августа 1914. упали у Краљевину Србију, на територију Мачве и Поцерине, чинећи стравичне злочине према цивилном становништву. То је била уједно и прва победа Савезника над Централним силама у Великом рату.
Свакако да је дало један велики елан нашем народу, али и војсци која је уистину била далеко слабија од агресорске војске, доказујући управо да "Бој не бије свијетло оружје, него срце у јунака", како би наши прађедови говорили.
Вођени тим идеалима, наше удружење Србски Светионик је без дилеме подржало ову патриотску манифестацију, тако што је закупило прво један аутобус, а касније услед већег интересовања и два аутобуса. Није било никакве зараде и користи у томе, већ само жеља да што више људи одведемо у Шабац, да би људи из Београда, могли да се упознају са значајем Церске битке.
Долазили су нам чак људи из Панчева, Опова, Барича, Обреновца, Старе Пазове и других места око Београда.
У 06:00 је био заказан полазак са главне железничке станице. Међутим, услед великог броја људи, али и отказивања неодговорних појединаца, ноћ раније и то јутро, наши аутобуси су кренули са закашњењем 20-ак минута. Тако да уместо планираних 95 људи, ми смо повели 76 учесника. Односно ових 20-ак ликова су нама отворили очи, а себи затворили врата за будућа дешавања.
У аутобусима смо пуштали родољубиве песме, углавном са тематиком Првог светског рата: "Тамо далеко", "Ово је Србија, говоре гробови ратника", "Пукни зоро", "Марш на Дрину", "Марширала краља Петра гарда", "За Србију и слободу"... Свако од путника ко је путовао са нама добијао је листић на коме су наглашена правила понашања. Преко микофона се у првом аутобусу обратио Зоки, а у другом Чуле.
У том првом аутобусу, верујем да је била боља атмосфера, јер је била скупљена екипа која се врло добро познаје са ранијих дружења и дешавања, наоштрена на добру забаву. У другом бусу ишли су углавном људи, који су чланови неких организација.
Углавном, нешто пре осам сати стигосмо сви у Шабац, код православне цркве у центру града, где се колона учесника већ почела формирати. Изађосмо сви на улицу и поздрависмо се са Шабчанима, ко са рођацима. Развили смо за час и наш транспарент "КОЛУБАРСКА БРИГАДА", где су наведени цитати и слика Живојина Мишића, србског војводе. Није било ту пуно времена за неку причу, па смо кренули ка Церу полагано...
Церски марш, због своје дужине, а то је неких цца 35 км прилика да се испричате са људима које иначе и немате толико прилике да видите услед посла који нас све редом гази. У колони чланови Колубарске бригаде који су зимус путовали по незгодном врмемену у Мојковац, на обележавање 100. годишњице чувене Мојковачке битке, сретоше Милана Булатовића, јединог представника Црне Горе.
Прва већа пауза је била на десетом километру, у дворишту основне школе у Јевремовцу. Учесници су добијали пециво, а добар део наше бригаде је понео домаћинске сендвиче од куће. Док су се појединци у хладовини шалили и јурцали по школском дворишту као мала деца... док је председник Србског Светионика је давао за шабачку телевизију "АС" интервју, са још пар учесника из других градова.
Пауза је трајала свега 20 минута, па кренусмо сви даље.
Тај први део марша је углавном по равници, најтежи део је остављен за крај. Колона се доста развлачила, што не мора да буде лоше, просто због врућине која је све редом пржила, поготово оне без качкета, шешира и сл. Цистена са водом нас је пратила током читавог пута.
Први пут ове године смо имали камион са разгласом који је пуштао музику. Чудно нам је било то што се пуштају неке песмице, које нпр. немају везе са Великим ратом.
Наставља се даље, а то је Варна, Слатина, Бојић... Синошевић, Волујац, Румска... Ту смо у подножију Цера мало одморили, те ухватили залет, за велики успон који није био наиван, већ управо доказ да најјачи само опстају. Код крста у Текеришу је заустављена колона која је сачекала да се сви редом прикупе, не би ли заједно ушли сви у Текериш.
Таман је била прилика да Чуле пристигне своје саборце и стане испред транспарента Колубарска бригада, са барјаком Србског Светионика, а Алимпије је добио част да носи србску тробојку, док је Боки снимао тај долазак код спомен-комплекса.
Тако су момци са транапарентом Колубарске бригаде стали са леве стране исто као и прошле године, док је са разгласа одјекивала песма "Марш на Дрину". Касније је пуштена химна Србије "Боже правде". А онда је и свештеник служио парастос и помен са србске војнике пале у Церској бици.
Пар људи је одржало краће говоре, таман док су пристигли и људи из Лознице, који су имали пешачење од 32 км, до Текериша. Углавном су то били старији људи, чланови удружења поштовалаца ослободилачих ратова 1912-1918.
Као што је и било најављено, у дворишту основне школе "Војвода Степа Степановић", планиран је ручак, односно војнички пасуљ, а на бини је организован пригодан програм. Било је ту и деце, и глумаца, и чланова мачевалачког клуба... Председник СРБС-а је добио реч да каже нешто о Колубарском маршу и позове људе на Трећи Колубарски марш, који ће бити 11. децемвбра ове године. Додељене су и захвалнице појединим људима.
У том школском дворишту, већина учесника се држала хладовине, а успут лечила стопала од жуљева и пликова на стопалима које су "зарадили" на маршу. Све то није толико важно, јер жуљеве за два-три дана нико неће ни осетити, док ће ово марширање многима бити за памћење.
Што се нашег учешћа тиче на овогодишњем Церском маршу, људи из Колубарске бригаде, све похвале за све нас. Показали смо како треба, били смо пример, без лажне скромности.
Догодине ето нас опет!
Милан Чучковић
15.08.2016.