За Косидбу на Рајцу чуо сам пре 10 и више година, још док сам био на факултету. Али никако наћи времена да одем тамо и да доживим оно што су ми причали они који су били. Прошле године, добио сам позив од Туристичке Организације из Љига, да дођем на Косидбу. Тако само дошли Мирослав и ја. Било је тада веома вруће, што је нормално, пошто се Косидба увек одржава у сред јула месеца.
Ове године иако је Косидба заказана за 17. јул 2016. време је било право јесенско... као да је половина октобра: сиви облаци, кишица, дува ветар и сл. Тако је било и дан раније, што је довело до тога да доста људи које сам звао да идемо на Рајац, имали су јефтин изговор "куд ћеш тамо, види какво је време". Ово ми је занимљиво из простог разлога, што мени управо то време није представљало проблем када смо на Божић, запуцали доле у Мојковац, по далеко лошијим временским условима. Исто тако знам да и њима није време неки фактор одсутајања, ако су упитању разне манифестације типа квалификације за Лигу губитника, концерт неке "уметнице", старлете и сл. Но, свако од нас зна су чим ће пред Милоша...
На крају је нас шест, са два аутомобила кренуло изјутра из Београда ка Љигу, односно Рајцу. Нађосмо се на Ади циганлији, па полако један иза другог. Уз пут смо видели пред Лазаревцем једну велику саобраћају несрећу, вероватно зато што се возачи не придржавају правила о саобраћају када се промене временски услови.
Када смо пришли Рајцу, мене Миланче обиђе и хоће да буде први... На уласку плати цех, јер "није имао позивницу", а ми смо имали. Није то испало све лоше, јер су они са том улазницом имали касније шансу да освоје неку од награда на томболи. Некако нађосмо паркинг, а од дежурног полицајца добијемо и обавештење где се налазе "тржни центри". Тако се ми упутисмо доле, до бине да нађемо домаћине: Владу и Гоцу, пошто је Катарина и раније рекла да неће доћи, јер има здравствених проблема. Пролазимо поред споменика за јунаке из Колубарске битке, тачније 1.300 каплара који су животом плаћали нашу слободу. Коса сликала нас петорицу, све су то момци кандидати за овогодишњи Церски марш 14. августа. Онда одосмо још доле где се нама брат и сестра обрадоваше и добисмо послужење кафом. Спазили смо ту и етно групу Личку кадрму, како чекирају своје учешће.
Одосмо мало горе испред бине где сам видео неке старије људе у препознатљивим ношњама, нешто што сам и ја облачио пре пет година. Када смо већ код тога, Коса ме запиткивала шта и како би са мојим табанањам на даскама, па сам јој испричао пар детаља, иако је и она већ добар део тога знала. Углавном, приђем ја тим људима и питам одакле су они... по ношњама бих рекао да су са Кордуна, али... рекоше они да су из Мајура, код Шабца?! Чуј Мајура... Велим, ја њима: "Нисте ви из Мајура, него одакле...". А један промуца: "Са Баније". Е тако роде реци, велим им ја... "Које село, који гај, јер Банија је и мој крај". Један из Глине, тројица из Петриње, остали из Двора... Знају ми и рођаке у Петрињи. Пало одмах и сликање.
Већ је почео и фолклорни програм, где су наступали малишани из КУД "Рајац" из Љига, једна девојчица анђеоског гласа, затим ветерани љишког фолклора, етно групе и појединци, здравичар чича Милојко, фрулаши итд.
Косидба на Рајцу има и елементе вашара, па смо тако видели шаторе, који су нудили печење, специјалитете са роштиља, а одзвањала је и музика. Онај мирис печења је привлачио пажњу Миланчету и Драгану. Када је фолклорни програм већ био пред завршетком, то смо ми отишли таман под шатор да презалогајимо. Док смо ми намиривали стомак, приђе један здепасти клинац који нуди неке играчке... Ко за инат, Драган њега упита за цену, те му се овај мали накачи, па га све десницом чеше по леђима, пар пута. Виче мени Миланче: "Седи ти мало поред њега", алудирајући на чувену комедију Жикина династија из 1980-их.
Одосмо горе на ливаде где је већ почело такмичење, прво у појединачној конкуренцији, а онда у екипној, где су долазили: Пљевљаци, Петровчани из Босанске Крајине, затим чувени Мркоњчани, Војвођани... и домаћини са Рајца. С обзиром да је дан раније пала добра киша, а и тај дан је било ујутро кише, то је терен био поприлично тежак. Тако да косачима није било ни мало лако. Мислим да су Пљевљаци у екипном такмичењу победили, док је пажњу већине публике привукао млађани Вук Вучковић, стар 18 година из екипе домаћина, који је косио као прави косач. Ем је косио широко три метра, ем брзо. Прави понос Шумадије.
Пошто смо били сви на окупу, одосмо доле на још једно пиће у шатор где је написано да конобар краде... мала шала која нас је насмешила.
Седамо у кола, свако своја и крећемо назад, јер треба се припремити за радну недељу. Тако напустисмо Рајац задовољни. Доћићемо ми ту опет на зиму, када буде трећи Колубарски марш.
Можда овогодишња Косидба на Рајцу није била енормно посећена као нпр. новосадски Егзит, или сабор трубача у Гучи, али није битан број већ сој. Битно је неговање традиције и обичаја, а наше удружење је управо својим присуством дало подршку Косидби на Рајцу.
Није срамота учити туђе обичаје, већ заборавити своје!
Милан Чучковић
18.7.2016.