Прошле јесени ми из СРБС-а добили смо критику од нашег другара Бранка, како нам се акције своде на парастосе из Отаџбинских ратова 1990-их, Другог светског рата и маршеве везано за Први светски рат.
"Па ништа и не постоји за Први и Други србски устанак, сем за 200. годишњицу, од манифестација у Србији, да би ми узели учешћа у томе" - браним се ја.
"Направи ти онда нешто!" - наваљује Бранко, "Ионако се хвалите са Колубарским и Београдским маршем... Ако си умео то да покренеш од ничега, ето ти сад прилике да се поново покажеш на делу".
Тек пре три месеца наш пајтос Никола, упознаје ме са Нишлијком Даницом, која је била са нама у Прокупљу, када је обележавано 100 година од Топличког устанка, а после је била и код споменика Гвозденом пуку у Игришту, исти дан. Оно што је мени зачуђујуће било код Данице јесте њен патриотизам и жеља да прошири своја сазнања из националне историје. Такви су данас ретки, поготово код женског рода.
Размишљајући мало касније о свему томе роди ми се идеја за Чегарски марш, пешачење у славу ресавског војводе Стевана Синђелића и његових триста друга.
По логици ствари, мора се то одрадити у Нишу, тако да сам позвао Даницу и презентовао јој идеју о свему томе. Она се обрадова и рече да ће помоћи колико може. Покушавао сам ја мало да из Београда погурам то преко дописа електронске поште, покушавала је и она одласком у поједине градске институције, али једноставно све се то вукло.
Наш пријатељ, Раде Петровић, који је већ искусан у тим пословима, да нам неке савете и упути на нашег Аладина... човека који носи униформу Војске Србије, па нам је он помагао колико може да се помогне и поред свих својих обавеза.
Видим ја да то не иде баш како сам замислио и да време не ради за нас. Баш напротив. Тако се одлучих да одем пут Ниша. Првобитно је то требало да буде прошле недеље, али не лези враже, стално нас нешто омета. Успем некако да дођем до начелника нишке полиције г. Митића, да закажем разговор у коме би разјаснили шта очекујемо од нишког СУП-а.
Секретарица Ана закаже састанак врло рано, већ у 9,00 сати, а то је значило да ја треба да устанем три дана пре свитања (ко Краљевић Марко), па на аутобус и правац Ниш. Тако је и било. Неки минут после девет сати, ето мене испред пријавнице нишке полиције. Пита ме портир, код кога идем. Ја све објасним по протоколу и он ме пошаље горе. Тамо ми рекоше да сачекам док начелник не заврши састанак. Није потрајало дуго, те ја уђох код њега у канцеларију.
Искрено, мене је изненадило то што ме човек уопште и примио, а да не говорим како је сам разговор текао и колико је г. Митић показао интересовања за нас и нашу акцију. Од свих градских службеника и руководилаца, он је оправдао место на коме се налази, односно професију коју обавља. И он ми је дао пар изузетно корисних савета. Хвала му на томе.
Иначе када сам ја кренуо таксијем од аутобуске станице до Управе полиције за град Ниш, пита ме старији такиста: - "А што ћеш ти тамо синко? Шта си ти згрешио, па те тамо траже?"...
- "Чича, не траже они мене, већ ја њих", одговарам. "Они треба мени да помогну, да направимо Чегарски марш 28. маја".
Сачекао сам испред полиције двадесетак минута, док је Даница јавила да мало касни, а онда ми још рече да идем пешака до центра, где ће ме чекати "код коња"?! Каквог коња бре, може само коњаника - Милана Обреновића, ослободиоца Ниша 1878.
Успут Даница јавља да има сапутника, за кога рече да је итекако заинтересован за нашу идеју око Чегарског марша и да је вољан да се укључи у промоцију исте. Пита јел то проблем?! Какав бре проблем, таквих нам треба још више.
Док сам их чекао, ја сам обишао коњаника и све испод њега да видим како је урађен исти. То је уствари споменик свим ослободиоцима Ниша: 1878, 1918, 1944.
Када смо извадили заставу Карађорђа да се сликамо, Нишлије су нас прилично чудно гледале, као да је на застави (не дај Боже) амерички председник, а не Вожд Србије.
Прво се упутисмо ка Градској кући, где су нас са великим подозрењем дочекали, као да смо дошли да отимамо неке фотеље. Некако уз домишљатост, или боље речено луцидност заобилазим чувара и секретарицу на портирници и долазим код заменика градоначелника. Ни са њим није разговор превише дуго трајао, а сам заменик се правдао да треба да им се пошаље допис.
- "Па слали смо један већ електронским путем господине, пре десетак дана, ако не и више", говорим ја у даху. "Послаћемо још једном ако треба, нама је циљ да се то одржи и сами размислите на чију срамоту је то, ако људи из Београда требају то да организују у вашем граду...".
Следећа тачка је био Народни музеј, да потврдимо наш договор, а то је бесплатан улазак у Ћеле Кулу за тај дан 28. мај, за све учеснике Чегарског марша. Они су се исто нешто правдали да нису добили електронска писма, међутим, Даница им покаже и докаже да је стигао одговор од њих пре месец и по дана.
Није преостало ништа друго него да чалабрцнемо нешто, па да се упутимо код чика Селета на Чегар, где се налази споменик Синђелићу и његовим јунацима. Тако смо мало уз помоћ градског буса, па пешака нашли на споменик Чегарским јунацима. Срећемо чика Селета, са супругом, који овај споменик чувају преко три деценије. Нуде нас кафом, чајем, ратлуком, јабукама... Чули смо малкице причу, обишли споменик и договорили будућу сарадњу. Нема шта замерити, прави домаћини.
У повратку смо пешачили, па мало са таксијем се шлепали до Ћеле Куле. Ту сам ја ушао и чуо један мали део приче. На улазу стоји знак забране сликања. Међутим, како сам проговорио са кустосом Марком, рече он мени да се слободно сликам. На моје питање откуд то да је мени дозвољено, он ми одговара: "Видим да си озбиљан и желим да дођете 28. маја да започнете вашу идеју... Не волим ове што се кревеље, када је ово светиња свих Србаља...". Вала баш.
Мито и Даница одоше својим путем, резимирали смо задатке ко шта треба да уради до тог 28. маја, па ћемо ако Бог да и неђеља света, да завиоримо наше барјаке на Чегру и загрмимо из све гласа: "Ој војводо ти си пао, али душман још од тебе стерпи...".
Како наш Аладин није могао никако да се извуче од својих обавеза, то ја више нисам могао да чекам, већ правац на бус, па за Београд, препун утисака.
Идееемоооо Ниииш!
Милан Чучковић
10.5.2017.