Неке 2015. године на Ади Циганлији на познатом дружењу Крајишника - Крајинада, сам упознао мајкана из Лике - Драгана Саватовића. Нисам ни слутио да ће нам се путеви после месеци и месеци укрстити и да ћемо имати заједничка посла. Тако је од скоро и кренуло неко наше дружење и работисање. Знајући да он живи у Лазаревцу, паде ми на памет да баш он може да помогне мени и другарима у вези Колубарског марша.
Наравно, чим сам му поменио могућност да дођемо у Лазаревац, он је то са задовољстовм прихватио и рекао да ће нам бити водич за оне путешесвије које нас занимају. Првобитно сам тражио и да ми скицира мапу, да видимо и размотримо са које стране и како ћемо све да одрадимо обилазак кључних тачака.
Пао је договор да Станко и ја, пошто остали су на својим пословима, дођемо у среду поподне у центар Лазаревца, јер смо се бојали наредних дана кише, да нам не буде блато. Запуцали нас двојица са његовим аутићем после 16 сати, док је таман овај мајкан кретао из Аранђеловца за Лазаревац. Срели смо се око 17:30, док је сунце још сијало.
Прва тачка нам је била брдо Човка, једна од веома битних тачака у јесен 1914. године, јер ту је преко 4.000 србских војника изгинуло у борбама са аустро-угарском војском. То је удаљено од центра града, пар километара, омеђено са свих страна са шумом, а некада је ту била голеш и ровови пре једног века. Нашли смо све из прве, мада је и сам Драган причао како ни он није ту никада био, већ му је само речено да је ту Човка и да има неки споменик. Заиста од асфалтног пута нема више од 12-15 минута лаганог хода до споменика. Завучено је то мало у шуми, али не мари. Ту је био штаб србске краљевске војске. Ми смо се ту задржали 10 минута, па назад, јер смо требали још обићи.
Друга тачка било је Враче брдо или Врабчије брдо како то још тамо зову. Исто једно свето место где је пре 103 године била кланица односно жестоки окршаји Мишићевих ратника са Аустро-Угарима, којима је командовао генерал Оскар Поћорек. Тамо смо видели два споменика, један је за Димитрија Туцовића, следбеника марксистичких идеја, зато му на споменику стоје симболи "српа и чекића", а други за војника Ђорђа С. Љубића, из Моравске дивизије. Имали су ту моји сапутници и неке шале за мене и то да нећу да се сликам баш свуда. Седамо у ауто па даље...
Трећа тачка је била брдо Кременица, у селу Бистрица. Још једна јако важна тачка за Колубарску битку. У току саме битке ово брдо је шеснаест пута прелазило из поседа србске војске у аустро-угарске руке. И наравно, на овом брду се дешава кључна ствар, а то је јуриш витезова Гвозденог пука на непријатеља 3. и 4. децембра 1914. године, када је заправо и кренило гоњење окупатора. Тада је 4.12.1914. погинуо и њихов комадант легендарни Миливоје Стојановић - Брка. Тамо у Кременици је прошле јесени било откривање неке спомен-плоче, па смо и то желели да обиђемо.
Када смо већ били у Лазаревцу, онда смо свратили у шири центар града, где постоји једна спомен плоча коју је подигло Удружење Збеговац. Тамо су тачно наведене неке мапе и слика чувеног Драгутина Матића, познатији као Око соколово.
Већ се и смркавало, па је било време за назад. Остависмо Драгана у центру, а ми нашим аутом, нећемо ваљда комунистичким (Отписани) за Београд.
Ово ће бити само једна од могућих маршута, ако не за овај четврти Колубарски марш, онда вероватно за пети... Поента је све обићи и научити штошта. Колубарска битка поред тога што је трајала месец дана, значајна је и због своје ширине фронта... вођена је на 150 км фронту. Али најважније је да је србска војска под командом Живојина Мишића победила. А 22.000 изгинулих јунака нас обавезује да их се сећамо и палимо свеће за покој њихових душа.
Нека им је вечна слава и хвала!
Милан Чучковић
26.4.2017.